O hodočašću
Kada u Jerusalimu čovek prođe kraj tolikih svetih mesta i spomenika, hrišćanskih, jevrejskih i muslimanskih, on pravi svoj izbor ne po njihovom značaju nego po osećanju koje ga je ispunilo. Tako se nekome ukaže manastir Svetog Save Osvećenog. To je svetac po kome je naš Sveti Sava uzeo svoje ime: „Njegova poseta lavri sv. Save (Sabasa), njegovog kapadokijskog zaštitnika iz petog veka, dovela ga je u vezu sa nekim od najranijih tradicija hrišćanskog manastirskog života i sa grčkim bogosluženjem i himnografijom po kojima je taj manastir bio nadaleko čuven.”[1] Manastir se nalazi u jednom strmom kamenjaru, ispod nogu polaznika, pa je potrebno spuštati se da se u njega uđe. Sa njegovo druge strane, tamo gde se kamenjar iznova postepeno uzdiže na pređašnju visinu, ima jedna špilja u kojoj je boravio naš Sveti Sava. Strogost njegovog asketizma kao da je tu očvrsla. Kada nam pogled padne na tu špilju, uzidanu u stenu, kosim suncem obasjanu i verovatno vrelu po danu, dopre do nas slutnja da je iščezlo značenje hodočašća u nama. Jer, naši komunikacijski oblici postojanja profanizuju ideju hodočašća.
Kada čitamo Jeroteja Račanina, kao prvi srpski putopis, koji opisuje putešestvije gradu Jerusalimu, opažamo da on vreme beleži na način vizantijskog proskinitariona. To znači: po mestima na kojima su hodočasnici konačili. I, kaže, prvi dan dođosmo na konak u manastir Rakovicu. Kad se tako ide, to je – hodočašće. A ne kad se sedne u avion, pa se doputuje u Jerusalim. Tu nestaje spontaniteta koji je važan. Jer, biti putnik ne znači biti turista. Duh modernog vremena je to spojio i učinio jednoznačnim. U tim velikim masama ljudi koji dolaze na sveta mesta, pa putuju bez napora i rizika, ima nečeg turističkog: radoznalog, a bestrasnog; suviše komfornog da bi bilo iskreno. Kao da je to prodrlo i u one kojima se dolazi: da bi zaobišao veliki broj ljudi koji čekaju da se poklone Božijem grobu, jedan čovek, u pokretu kojim ljubi ruku dežurnom monahu, ostavlja novac u njegovoj šaci i biva propušten pre svih. A povorka zna i da bude zaustavljena kada dolazi kardinal: da bi on mogao odmah pristupiti mestu kome se uputio. On, dakle, tako dolazi onome ko je došao na svet u ime poniženih i uvređenih, gladnih i obespravljenih, kao poslednje i prvo obećanje.
Zar hodočašće nije upravo to: dolazak na mesto poslednjeg i prvog obećanja, kao nečeg neproverivog što se potvrđuje koračanjem i rizikom? Kao kad Jerotej Račanin krene pešice, pa se ukrca na brod, i stigne u Jerusalim. Uz ne mali postotak verovatnoće da može i da ne stigne. Andrić je voleo muslimansku priču o čoveku koji sretne mrava i upita ga: gde si pošao? I dobije odgovor: idem na Ćabu. Kako ćeš ti tako sitan i mali da stigneš na Ćabu? A mrav je spokojan: nema veze i ako ne stignem, jer umreću na svetom putu.
Tome je najbliži kamenjar na kojem je manastir Svetog Save Osvećenog. Kao da se to ne može profanisati nego čovek mora da se suoči sa onim što je sveto. Otud putnik nije turista. On koji ide na svetom putu, korača vođen svešću koja podrazumeva i napor i rizik, ali − što je ključno − podrazumeva i nevidljivu borbu za dušu, a ne puko mesto do kog se stiže. Homo viator znači biti putnik, ali to nije tek čovek koji putuje. To je čovek koji putuje tako što se bori za svoju dušu. Ne fizička promena mesta, jer može se turistički biti gde god.
Ali, ostavši nepromenjen, čovek pokazuje da mu Hristos ne znači ono što mu znači u posebnom času. Kao času u kojem gleda u njega ili njegov beleg i menja sebe. To što smo došli tu, a ne negde drugde, zaista nalaže da se zagledamo u sebe. Ne možeš biti isti ako si putnik: ne može trijumfovati crni konj u duši. Vrativši se s puta moraš biti drukčiji: beli konj je povukao dušu u visinu. To ne obezbeđuju fizičke tačke koje si video i onda si o njima pričao. Odeš i vratiš se, i kažeš: ima to i to. Jer, putovati znači, u stvari, ići po sebe. To je glavni smisao hodočašća. Nije smisao u tome što je čovek fizički tako krenuo, nego je smisao što je on išao da se odande vrati drukčiji: da se promeni.
[1] Dimitrije Obolenski, Šest vizantijskih portreta, prevela Nada Ćurčija-Prodanović, SKZ, Beograd, 1991, 167.
