Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Hvala ti na tvom eseju, poetskom pristupu ili, praktično, naučnom prilazu temi kozjeg sira. Kao vrsni poznavalac kulinarstva i, koliko znam, strogi kritičar restorana i birtija po Istri, od koga se tamošnji vlasnici lokala prilično plaše, otvorio si nam oči. Kozji sir, to je za nas diletante, odgajane na roštilju, opšte mesto ali ti si pokazao koliko nijansi i finesa tu postoji. Povrh svega, shvatili smo da iza priča o kozjem siru stoje čitave sudbine, pa i drame, ako hoćeš.
Usput si, u najboljoj tradiciji našeg pogleda na stvarnost, izneo zajedljivu opasku na hrvatsku zastavu, pa ti ne ostajem dužan i upoznajem te sa našom himnom „Bože pravde”. Ta melodija potiče iz operete „Markova sablja” koju je komponovao Davorin Jenko, slovenački kompozitor, i ne odnosi se (bez zapete iza prve reči) na nekog nepoznatog boga pravde već na vapaj za pravdom pred samim Bogom? Kako bilo, pesma je apsolutno nepevljiva i ovdašnji sportisti, na međunarodnim susretima, pored toga što ne znaju reči svoje himne, muku muče da iz njihovih grla izađe bilo šta.
Zanimljivo je da su ovih dana pobunjeni studenti nezvanično promenili himnu Srbije i pevaju „Vostani Serbije”, rodoljubivu pesmu koju je 1804. napisao Dositej Obradović u povodu Prvog srpskog ustanka, koji se pretvorio u revoluciju protiv Osmanskog carstva. Melodiju je napisao moj kolega, profesor na FDU, kompozitor Vartkes Baronijan. Ovaj Jermenin napisao je nešto što je stvarno u skladu sa tekstom himne i samo zlonamerne i ksenofobične kolege su mogle da mu izmisle nadimak Baron Varteks.
Ova pesmica je tako postala himna studentskog bunta i nadam se da će jednoga dana, kada pobedi sloboda, zameniti postojeću himnu koja je, kada je „Hej Sloveni” ukinuto dekretom tadašnjeg bezveznog predsednika SRJ Vojislava Koštunice, postala himna moje države. Stvarno, ne znam narod koji manje voli svoju himnu i koja nije ništa drugo do kičerozna tvorevina napisana po narudžbini, za proslavu punoletstva kralja Aleksandra Obrenovića?!
Ovde sam pomenuo nadu da će sloboda pobediti ali ona je, zasada, prilično bleda i izgleda kao da će ovdašnji tiranin zauvek vladati. Srbija jeste ustala ali baulja ukrug, nesposobna da artikuliše rezultate pobune, vrteći parolu kako studenti ne žele da se bave politikom, samo traže pravdu i zakon. Ali isplivalo je na videlo kako je tu mantru poturila vlast, očekujući da će sve splasnuti, da će se studenti umoriti.
U takozvanim studentskim plenumima, organizovanim po principu direktne demokratije, gde većina odlučuje o svakom pitanju, postoje grupice koje ogađuju svaku vrstu političkog organizovanja ali je, na sreću, izgleda prevagnula odluka da pobunjenici traže nove izbore. To Vučić i njegovi izbegavaju, verovatno znajući da će izgubiti, pa zahtev za izborima tretiraju kao uvod u katastrofu. Videćemo…
Vidimo se uskoro, dolazim početkom juna. Pozdrav Ani a ti ostavi malo tog kozjeg sira i za nas.
