Kosta Gavras u Ljubljani

Trideset peti filmski festival Liffe u Ljubljani posvećen je Kosti Gavrasu, jednom od najvećih živih režisera, sa retrospektivom njegovih filmova. Do kraja festivala se prikazuje izbor njegovih filmova: već sada se može reći da su njegovi filmovi izuzetno privlačni za mlade, ili, još preciznije, da je potreba za filmovima Koste Gavraša velikog, i da svi njegovi filmovi od polovine šezdesetih godina prošlog veka pa do danas nisu izgubili aktualnost. Naprotiv, izgleda da je većina aktualnija nego ikad.

Kosta Gavras, sa suprugom Mišelom Rejom, došao je u Ljubljanu na retrospektivu (9 filmova). Razgovor sa njim vodio se u Kinoteci, pred prepunom salom. Star je 91 godinu dana ranije imao lakšu hiruršku intervenciju. Energičan je, govorljiv, brzo reaguje, ironičan, duhovit, osvojio je publiku već prvom replikom. O svome radu govori jednostavno, jasno, sa neobičnom skromnošću. Za njega, priča je najvažnija: za većinu svojih filmova sam je napisao scenario. Rođen je na najudaljenijem (metaforičkom) mestu grčkog sveta, u selu Lutra Ireas u Arkadiji. Zbog političke opredeljenosti oca (partizan, levičar) nije mogao da studira u Grčkoj, niti u Americi. Otišao je sa 19 godina u Francusku, gde je školovanje bilo besplatno, i više se nije vratio u Grčku, do 2019. Kad se spomene politički film, odgovara kao iz topa – svaki film je politički. Političko je pre svega gledanje filma, u grupi ljudi, u javnom prostoru, važan je razgovor publike. Navodi antičku tragediju – koja je, kao što znamo, bila deo pozorišta kao ustanove demokratije. Ne, isti efekat televizija nema, a gledanje filma na telefonu je varvarstvo. Film, drugim rečima, zahteva mir, državnu stabilnost, administrativnu uređenost, državni novac, slobodnu publiku, odsustvo cenzure. Gavras je sad već u drugom mandatu direktor francuske Kinoteke. Insistira na tome da nikad nije bilo nemog filma, da je zvuk uvek bio prisutan. Sam prati tehnički napredak i primenjuje ga. Srećni direktor, jer troškovi Kinoteke pokrivaju državu za 75%, tako da restauracija i digitalizacija nisu problem! Filmove je snimao po celom svetu, ali je postprodukciju uvek radio u Evropi, gde je neuporedivo manje opasnosti od cenzure ili mešanja producenta; uostalom, za mnoge njegove filmove je producent bila njegova supruga.

Posle prvog filma, uspešnog trilera Ubistva u spavaćim kolima (1965), nastavio je sa napetom dramom iz pokreta otpora. Njegov treći film, Z (Živi!, 1969) označio je žanr koji je sam Gavras stvorio – etički, politički, internacionalistički triler. Za taj film dobio je Oskara za strani film i američkog Oskara za montažu, a zatim i većinu evropskih nagrada na festivalima 1970. Scenario je napisan po romanu Vasilisa Vasilikosa istim naslovom, koji je objavljen 1967, i obrađuje ključne i tragične događaje novije grčke istorije. , ubistvo Grigorisa Lambrakisa, legendarnog pacifista i zastupnika organizacije koja je predstavljala zabranjene komuniste i socijaliste. Legendarnog, uistinu: bio je lekar – ginekolog, sportista, aktivista, harizmatični predavač, borac otpora za vreme rata. Ubili su ga u Solunu 1963. To je bila priprema za vojnu huntu, koja je zbacila kralja i uvela diktaturu 1967. U filmu se otvara priča o zaveri i njenom izvođenju, a sve otkriva skromni sudija koji se oslanja samo na pravo. Film se završava spiskom autora koje je hunta zabranila, počev sa Ajšilom…

Gavras je nastavio filmovima o puču u Čileu protiv Aljendea, o staljinističkom suđenju u Pragu, koje povezuje sa okupacijom Čehoslovačke 1968, o licemernom stavu Vatikana prema holokaustu, o paramilitarnoj desnici u SAD, o puču u Urugvaju, o ukrajinskim ratnim zločinima, o palestinskom pitanju . Ovaj film ( Hana K. , 1983) možda je najbolji svedoči o aktuelnosti koja traje i traje: Amerikanka, kćerka preživjelih iz holokausta, odlazi u Izrael kao advokatkinja i brani Palestinca koja hoće da vrati svoju kuću, i zato je optužena za terorizam. Prognan u Jemen, Salim se vraća i ponovo je na sudu: njegovo selo je uništeno, a njegova kuća postala je turistička atrakcija u novom naselju ruskih Jevreja. Hani država predlaže kompromis, koji otkriva da je za „odbranu Izraela“ dozvoljeno kršenje zakona, i da je protiv Palestinaca dozvoljeno sve. Edvard Said, veliki filozof kulture u Palestini, ocijenio je da će film biti aktuelan još dugo vremena…

Kosta Gavras se vratio u Grčku da snimi film o grčkoj ekonomskoj krizi 2015, na osnovu knjige Janisa Varufakisa. Nemačka vlada, uz suglasnost većine u EU, želela da „privremeno“ izbaci Grčku iz zajednice. U filmu Odrasli u sobi (2019) Gavras nemilosrdno – i pošteno – prikazuje sav užas evrokratije, ograničenosti, neznanja, nadutosti koja se može proizvesti na takvom mestu. Finale filma, sarkastični birokratski balet je antologijski: uostalom, filmovi o EU praktično nema. Njegov najnoviji film je Poslednji dah , o eutanaziji.

Gavras je snimio nekoliko komedija, i njegov gorki i ironični stav često se pojavljuje iu njegovim ostalim filmovima. U razgovoru u Ljubljani voditelji su hteli da pokrene pitanje žanra, palo je čak i poređenje sa špageti-vesternima. Ne, još pre tridesetak godina su američki kritičari potvrdili da je Gavras izmislio svoj žanr, a mnogi filmski stvaraoci potvrdili su da su ih upravo njegovi filmovi inspirisali. Gavras se oko tih pitanja dobro zabavljao.

Film Z imao je u Beogradu posebnu recepciju. Bila je to godina posle 1968. godine, početak novih oblika represije. U Ljubljani se dogodila i jedna manifestacija solidarnosti sa grčkim narodom pod huntom. U Beogradu se grupa koja je već dobila etiketu „ekstremista“ okupljala popodne u bioskopu „Jadran“ svaki dan na projekciji filma. Gledali smo Z otprilike trideset puta, koliko se prikazivao. Ono što nas je tako zanelo bio je građanski otpor – studenti, što smo dobro razumeli, i sa druge strane pravne države i građanskog ponašanja u njoj. Ovo drugo, nimalo revolucionarno, bilo je još fascinantno, učilo nas je šta je društvena stabilnost, koja ne može bez jednakosti, solidarnosti i mira, a može bez krvi. Diktatorske paralele bile su jasne, ali država tu nije smela da reaguje kako je htela. Nisam izdržala da to izložim Gavrasu, koji je bio impresioniran, ali je sa osmehom dodao i da za to nije odgovoran… O, da je neko odavde imao bar delić talenta, etičkog stava, hrabrosti, sarkazma da napravi film o ubistvu Zorana Đinđića!

Publika je posle razgovora pokazala da je razumela Gavrasovu poruku o filmu: razgovor se nastavlja u sali, u holu, na ulici, nismo se mogli rastati. Razumljivo, vidjeli smo prošli vek u veličanstvenoj kritičkoj perspektivi.

Ostaje još nešto, Gavrasova supruga, koju niko nije intervjuisao. Mišel Rej je novinarka koja je za Evropu otvorila vijetnamski rat. Vijetkongovci su zarobili i ubrzo pustili. Bila je među prvim novinarima koji su objavili vest o smrti Če Gevare. U Urugvaju, dok je Kosta snimao Opsadno stanje , oteli su je anarhisti. Objavila je nekoliko ključnih knjiga reportaža, nema kriznog žarišta na kojem nije bila. I ona je važno nasleđe prošloga veka. Takvi ljudi su nam neophodni u strašnoj prvoj četvrtini ovoga.

Peščanik.net