Kosovskim opredeljenjem do slobode u duhu

Kosovskim opredeljenjem do slobode u duhu

Šta je „kosovski mit” danas? Da li je to ideološki konstrukt, mitska priča „o stvaranju nacije”, „mesto sećanja”, vekovno „izmišljanje tradicije”, poligon za kreiranje političkih privida ili obmana koju šire „preduzetnici sećanja”

Prema rečima našeg sagovornika prof. dr Boška Suvajdžića, pesnika i profesora Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednika Upravnog odbora Vukove zadužbine, kosovska legenda u svom izvornom obliku označava ljubav, poverenje, bliskost, toleranciju, odgovor na pitanje o smislu čovekovog postojanja. U svojoj monografiji „Ključ od Kosova”, u izdanju kuće „Albatros plus”, koja je nastajala u dužem periodu, prof. dr Suvajdžić istražuje epsku legendu o Kosovu, Kosovo između istorije i mita, navodeći različite izvore, od hrišćanskih, turskih, zatim, etnografskih, epskih do putopisnih. Veliko poglavlje ovog dela posvećeno je kosovskoj usmenoj epici i Vukovim zbirkama. Profesor Suvajdžić razmatra i recepciju kosovske epike u južnoslovenskom kontekstu. Potom, od Višnjića i Njegoša do savremenih stvaralaca. Njegova poezija posvećena Kosovu oklop je od svetlosti.

O Kosovu i Metohiji mnogo se govori u javnom prostoru u političkom kontekstu. Međutim, šta znači posedovati „Ključ od Kosova”?

„Ključ od Kosova” je ključ od našeg identiteta. Posedovati ključ od Kosova znači afirmisati ideju (samo)spoznaje i pratiti nit duhovne vertikale koja nas je održala u vremenu. Svako od nas poseduje ključ od Kosova, jer je to ključ našeg nacionalnog bića. Ključ koji nam pokazuje šta jesmo, odvajajući nas od onoga što nismo i što ne možemo biti. Ključ koji, poput mitske biljke raskovnik, ima tu moć da otključa ono što je ljudskom rukom zaključano, da razmrsi što je zamršeno i rasplete zapleteno u srpskoj nacionalnoj kulturi.

Sagledali ste u ovoj knjizi istorijske činjenice, mit i legende o Kosovskom boju. Može li se ovaj mit smatrati osnivačkim za srpsku naciju i kakav je njegov odnos prema istoriji?

Prvi je Vuk Stefanović Karadžić, označivši Kosovo kao „premjenu” koja je „tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili, što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati”, odredio visoku meru kosovskoj epici. Kosovski mit, tačnije epska legenda, predstavlja mesto susretanja različitih slojeva tradicije: lokalnog predanja, zabeleženog na Kosovu; svetiteljskog kulta kneza Lazara, koji je negovan u Srpskoj despotovini staranjem Lazarevih naslednika; viteške priče o Milošu Obiliću, posebno razvijene u zapadnim, primorskim krajevima. Sam istorijski događaj se u svesti savremenika urezao kao presudna borba, kao sukob dve civilizacije, dva metafizička principa do te mere da su ga naredna pokolenja oblikovala sa jednakom svešću o njegovom prelomnom i usudnom značaju. Utemeljujući državotvorni karakter ove „velike priče” srpskog naroda je van svake sumnje.

Šta znači „kosovsko opredeljenje” i kako se na pravi način tumači opredeljenje na carstvo nebesko, budući da se ono uglavnom svodi na dualizam ovostrano-onostrano?

„Kosovsko opredeljenje” je najlepša i najtrajnija misao u kosovskoj epskoj legendi koja nam predstavlja Kosovo kao sudbinsko poprište srpskog istorijskog i duhovnog izbora. Taj izbor nije ništa manje važan danas od opredeljenja kneza Lazara u srednjem veku. Nebeski izbor kneza Lazara nije izbor u vremenu. To je izbor u metafizičkoj kategoriji vremena. Nije to izbor ni u prostoru. To je izbor u duhovnom prostoru kolektivnog bivstva. Idejno opredeljenje kneza Lazara za „nebesko carstvo” je delatno i smislotvorno opredeljenje za život u podvigu. Dakle, za večan, nepropadljiv život. Rečju Zorana Mišića, „kosovsko opredeljenje”, to je „onaj poslednji, besprizivni odgovor kojim se odgovara na pitanje o smislu čovekovog postojanja”, to je „izbor onog najtežeg, najpogubnijeg puta, koji je jedini pravi put”. „Kosovsko opredeljenje” nam i danas daje etički uzvišen primer u vremenu. Kako dosegnuti istinsku slobodu u duhu. Biti porobljen, a ne biti rob. Služiti, a ne biti sluga. Osvojiti, a ne biti osvajač.

Koliki je značaj posebno Vukovih zbirki u očuvanju ovog predanja i u formiranju kultnih mitskih ličnosti Kosovskog boja?

Srpska usmena poezija, kako navodi Vasko Popa, „naša klasika, jedina i prava”, predstavlja kamen temeljac srpskog nacionalnog bića. Najstariji očuvani sloj usmenog epskog pevanja o Kosovskom boju su četiri bugarštice zabeležene u 17. i 18. veku u Dubrovniku i Perastu. Ipak, kosovska epika Vukove zbirke predstavlja najvišu meru našeg epskog pevanja. Nije slučajno čuveni poljski pesnik Adam Mickjevič držeći četrdesetih godina 19. veka predavanja na Sorboni o srpskoj narodnoj poeziji posebno izdvojio kosovski ciklus. Idejno, stilsko i tematsko-motivsko jedinstvo kosovske epske legende, najreprezentativnije ilustrovano u pesmama iz Vukove zbirke, predstavlja jednu u srpskom narodu i danas živu i aktuelnu misao. Neprestano podložna samoispitivanjima i promenama, a neizmenjivog duhovnog korena i sastava, u istorijskom razvoju srpskog naciona ona još bdije nad njegovom epskom duhovnošću.

Kako je kosovski mit zloupotrebljavan krajem 20. veka na Zapadu?

Šta je „kosovski mit” danas? Ideološki konstrukt, mitska priča „o stvaranju nacije”, „mesto sećanja”, vekovno „izmišljanje tradicije”, poligon za kreiranje političkih privida, obmana koju šire „preduzetnici sećanja” u osvit sveopšteg eshatona? Za vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, posebno na Zapadu, sintagma „kosovski mit” postala je dramatičan politički signal za ideološki stigmatizovane predstave o narodu „arhaične svesti”. „Nebesko carstvo” duha kome se privoleo Sveti knez Lazar preinačeno je u podsmešljivo-biblijski surogat „nebeskog naroda”. Nedopustivo mešanje politike u poslove književnosti i kulture bilo je, naravno, ideološki zaslepljeno i površno. Ovoj medijskoj kampanji, nažalost, podlegli su i neki istaknuti zapadni slavisti.

Koja su najvažnija književna dela inspirisana kosovskim predanjem?

Pisati poeziju o Kosovu i Metohiji danas znači pratiti „kosovsko opredeljenje” u vremenu pesnikinje Jefimije, Njegoša, Milana Rakića, Rastka, Branka Miljkovića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Milosava Tešića, Rajka Petrova Noga i dr. Ne postoji nijedan značajan savremeni srpski pesnik koji nije ostavio bar jedan pesnički zapis o Kosovu i Metohiji. Tu su i dramski tekstovi o boju na Kosovu i o Miloševom podvigu, posebno negovani u eposi romantizma: Sime Milutinovića Sarajlije „Tragedija Obilić” (iz 1827. godine); Jovana Sterije Popovića „Miloš Obilić ili boj na Kosovu” (iz 1828.); Matije Bana „Car Lazar” (iz 1858. godine); Jovana Subotića „Miloš Obilić” (iz 1865.) i drugi. Tradicija pisanja istorijskih drama o Kosovskom boju nastavljena je do danas: Ljubomira Simovića „Boj na Kosovu”, Miladina Ševarlića „Kosovo” i dr. U knjizi „Ključ od Kosova” posebno sam ipak izdvojio jednu nit. To je baladična nit, zastupljena u narodnim pesmama „Smrt Majke Jugovića” i „Kosovka djevojka”, koja rezonira u 20. veku u poeziji Milutina Bojića, Skendera Kulenovića i Darinke Jevrić. Ovu nit zasvođujem i svojim lirskim pevanjem o Kosovu. Jer samo tako ova knjiga može biti integralna i integrativna. I predstavljati moj „ključ od Kosova”.

Politika

CATEGORIES
Share This