Kosovska tradicija i kriza svesti

Jedno od čvornih mesta srpskog kulturnog obrasca, kosovska tradicija – začeta u poznom srednjem veku – preoblikuje svetosavsko nasleđe. Ona ga transponuje u jedno dramatično osećanje života, koje će se, u istorijskom i kulturnom smislu, ponavljati kroz tamu turskih vekova, da se ponovo pronađe u okolnostima modernih vremena. U samu kosovsku tradiciju spadaju opredeljenje (zavet), istorija i mit.

Kosovsko opredeljenje, kao najuži momenat čitave tradicije, nosi u sebi najekskluzivniji misaoni i emotivni potencijal. Ono vremenom postaje rasprostrto u različitim formama srpske kulture koje oblikuju raznorodne vrste govora o njemu.

Srednjovekovna predstava i narodna pesma izražavaju dva dominantna načina oblikovanja kolektivne svesti srpskog naroda u vremenima do novog veka. Njihova dva tona, sastavljena od više podtonova, međusobno se prožimaju, u nečemu se razilaze, obeležavaju forme diskursa u kojima se sámo kosovsko opredeljenja razlistava na različite načine, međusobno nekad nesaglasne.

Jer, tvore ih predanja, pripovesti, predstave, slike, ikone, antiminsi. U novom veku nastaje istorijska tradicija. Ona obeležava nastajanje istoriografije, romantičarske i kritičke, da dopre do oskudnih činjenica o Kosovskom boju: kroz šumu različitih slojeva tradicije koje su oblikovale njegove posledice. Kosovska tradicija je, dakle, razvrstana u više smerova, jer prožima istorijsku i društvenu stvarnost, kao i poetsku i misaonu supstancu naše kulture.

Dinamički potencijal kosovskog opredeljenja, kao jezgra čitave tradicije, postoji unutar Lazareve odluke. Kao što beleži srednjovekovni letopisac, knez Lazar pred Kosovsku bitku kaže: „Bolje je nama u smrti podvig nego u sramoti život.” Ta odluka pokazuje da je u srednjovekovnoj predstavi bilo prisutno herojsko načelo. Ono je postojalo u viteškoj odori. Utkano u strukturu kosovskog opredeljenja, ono mu daje dinamički potencijal.

Kao reprezentant kolektivne svesti, cenzure i ozakonjenosti opšteg mišljenja, narodni pevač je taj potencijal razgranao u unekoliko različitom duhu. On je izdvojio situaciju u kojoj Lazar dobija opredeljujuću poruku: ukoliko želi zemaljsko carstvo, on treba učini juriš na Turke i pobedi u bici; ukoliko, pak, želi nebesko carstvo, on treba da sazida crkvu Lazaricu.

I knez Lazar odgovara klasičnim rečima narodne tradicije: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.” Situaciju koja je kod srednjovekovnog letopisca eliptično izražena, narodni pevač je razložio na različite komponente. Ono što je bitno i tajanstveno u samom jezgru kosovskog opredeljenja jeste okolnost da Lazar bira. I da on bira da izgubi zemaljsko, da bi dobio nebesko carstvo. Šta znači sam Lazarev izbor?

Zašto ga je narodni pevač doveo do toga da bira? Šta on u stvari bira? I šta znači sam izbor? U tome vrhuni tajna slobode. Odlukom da izabere nebesko carstvo, Lazar u stvari bira da odbije pobedu u zemaljskoj bici. Zašto? Zato što ona nema nebeski znak na sebi. On, dakle, odbija pobedu koja neće imati nebeski smisao. To je u stvari ponuda koja mu je data: da pobedi u zemaljskoj bici bez nebeskog smisla.

Zašto je nebeski smisao odsutan u toj pobedi? Zašto je narodni pevač, u izvesnom dosluhu sa nekim srednjovekovnim tradicijama, odstranio nebeski smisao iz zemaljske pobede? Moglo bi se kazati da je narodni pevač racionalizovao jedan istorijski rezultat: on je pevao svoje pesme u vremenima pod Turcima, pod Austrijom, pod Mlecima, u ropstvu, pa je želeo da opravda teško postojanje u potčinjenosti stranoj sili.

Nijedna pobeda bez nebeskog smisla u sebi nije trajna, pa ni potčinjenost stranoj sili nije zauvek. To može biti njegov prvostepeni motiv. Ali, postoji nešto u Lazarevom izboru što dovodi u pitanje samu zemaljsku pobedu. Jer, ona ima smisla samo ako je natopljena nebeskim značenjem. Pobeda nema, dakle, samo svoju horizontalnu i istorijsku dimenziju, nego ima i svoju vertikalnu i metafizičku dimenziju: nije dovoljna pobeda unutar zemaljskog registra da bi se dosegao metafizički smisao koji Lazar tematizuje u njoj.

Ali, zašto nema nebeskog smisla u pobedi? I zašto odluka o Lazarevom izboru na neki način maskira ili zatamnjuje to saznanje? Postoji dosluh srednjovekovne i narodne tradicije u tragičnom osećanju života koje upravlja Lazarevim izborom. Kako? Zato što u srednjovekovnoj tradiciji postoji jedno osećanje duboke tragičnosti koja unosi u Lazarevu odluku − svest o krivici. Isihazam je unosio u našu književnost više stepena krivice. Kao motiv lošeg čovekovog stanja, krivica je istorijski motivisana: Dušanovo proglašavanje za cara, sukob sa Vaseljenskom patrijaršijom, a pre toga dvostruko tragičnom sudbinom Stefana Dečanskog. Ove metafizičke motive narodni pevač potiskuje, pa krivicu vezuje za sukob oko vlasti i raspad carevine. U Lazarevom izboru kao da je skriveno da svest o krivici onemogućava nebeski smisao kosovske pobede. Tu bi mogao biti dosluh srednjovekovne i narodne tradicije koji dugo tkanje vremena unosi u kolektivnu svest.

No, srednjovekovni letopisac je rekao: „Bolje je nama u smrti podvig.“ To je drugi momenat krivice kao drugi momenat Lazarevog izbora. Jer, ne bira Lazar samo poraz, već on bira podvig. Sam podvig se nalazi u vezi sa krivicom koja se rasprostire u istorijskom, psihološkom i metafizičkom smislu. Kao viteški čin, Obilićev čin je nešto što čini drugi momenat kosovskog opredeljenja.

Kao herojska transcendencija, u kojoj vrhuni kneževa odluka da se ide u bitku u kojoj je poraz izvestan, da se životom otelotvori čovekova borba uprkos znanju o njenom ishodu, kao pouzdan pokazatelj krize zemaljske svesti, Obilićev čin predstavlja potvrđivanje Lazarevog izbora: u paradoksalnom prekoračivanju samog izbora. Podvig je, dakle, egzistencijalni odgovor na krivicu. Kosovsko opredeljenje podrazumeva izbor carstva nebeskog kroz podvig, a ne kroz poraz. I narodna tradicija to sledi.

Ona, međutim, ozakonjuje – u kolektivnoj svesti – izdaju kao bitan momenat kosovskog opredeljenja. Tu se ono nadograđuje, jer ide iznad svoje jezgrene osnove. I izdaja je odgovor na osećanje krivice. Kako izdaje nema u realnoj bici, kako je ona nepostojeća u istorijskim zapisima, ona predstavlja izdaju metafizičkog izbora. Kao da je ona odbijanje da se krivica prevaziđe podvigom, bilo ličnim podvigom čoveka, bilo kolektivnim podvigom življenja uprkos porazu. Da bi se moglo živeti u strahoti stranog tlačenja, vekovnog, neophodno je kladiti se na Boga. Svest o izdaji treba da opravda takvu opkladu.

Ta svest je simptom metafizičke krize. Ona uklanja slutnju o Božijoj odgovornosti: u izvesnom stepenu. Užas postojanja u turskom ropstvu, u bekstvima pod habzburški ili mletački barjak, toliki je da se Bog mora osloboditi od direktne odgovornosti za njega. Otud sledi da Bog – u koga su vekovima uperene oči ispunjene nadom – nije kriv za narodno posrtanje. On je dozvolio da se posledice krivice razliju po narodu, ali je izdaja ono što je patnju skrivilo. Izdaja je pomeranje Boga iz područja krivice i, čak, odgovornosti za narodnu patnju, kao način da se on očuva u kolektivnoj svesti: kao ultima ratio za kojim nada može posegnuti.

Napisao: Milo Lompar