Juče čovek, danas rob, kako živiš bez života svog?

Juče čovek, danas rob, kako živiš bez života svog?

“SVI TI LJUDI KOJI SU U VLASTI, TO JE ‘TREĆA LIGA’, NISU ČAK NI DO DRUGE LIGE DOGURALI. KUĆNI SAVET JE UKINUO DRŽAVU. BAVE SE STVARIMA KOJE NE ZNAJU, SAMI SEBI DAJU AUTOGOLOVE I SAMI SEBE FAULIRAJU, A PONAŠAJU SE KO ROGOVI U VREĆI. U OVOJ KRIZNOJ SITUACIJI DEŠAVAJU SE STVARI KOJE NIKAD NIJE TREBALO DA SE DESE. KAKVI IZBORI, KAKVI DERBIJI, KAKVE, BRE, PROSLAVE? I DALJE SE RVEMO SA SVOJIM SLABOSTIMA, A REĆI ĆU NEŠTO ŠTO NIJE BAŠ HRIŠĆANSKI – MI SMO NEZREO NAROD, A KARMA NAM JE VEOMA OPTEREĆENA. SVE PLAĆAMO SOPSTVENOM ŽRTVOM. NAMA SE EGO I DALJE DIŽE NA ONO ‘LUDI SRBI’, UMESTO DA NAS JE BLAM ZBOG TOGA. A NAŠE STADO ČUVAJU VUCI”

Već gotovo četiri decenije Zoran Kostić Cane frontmen je Partibrejkersa, benda čijom pojavom je, u osvit osamdesetih godina prošlog veka, oplemenjena – a sirovom energijom u paramparčad rasturena – čitava muzička scena bivše Jugoslavije. Brejkersi su iznedrili jednu sasvim novu energiju u domaćem rokenrolu, a taj nesvakidašnji krosover uličnog panka i izvornog bluza ostao je njihov zaštitni znak, amblem na štitu, i do dana današnjeg.

Kao urbani pesnik sa istančanim osećajem za pravdu, Cane često ume čak i da govori u stihovima, a i dok peva, i dok priča, odaje utisak čoveka sa stavom. Taj stav mogao bi možda da glasi da se nikada i ni po koju cenu ne treba prikloniti onome što je ljudski, moralno i vrednosno neprihvatljivo. Da je važno sačuvati čoveka u sebi.

Jedan je od retkih sagovornika koji je eksplicitno tražio da ne bude na naslovnoj strani lista, jer je, kako se izrazio, “nepopularno biti popularan u ovim uslovima”.

“Vreme je na vašoj strani”, rekao je odmah na početku razgovora pevač Partibrejkersa i tako, u svom stilu, i dvosmislenom opaskom kojom je aludirao i na stihove čuvene pesme Time Is On My Side Rolingstonsa, otpočeo sa preciznim skeniranjem društvenih prilika. Prva tema je, očekivano, bila globalna pandemija virusa kovid-19.

VREME“: Kako provodite vreme tokom epidemije virusa koronaPratite li vestipridržavate li se instrukcija nadležnihdržave i Kriznog štaba?

ZORAN KOSTIĆ CANE: U principu da, pošto ovo nije šala, ovo je jedan “veštak” koji se oteo kontroli. Ili možda ovako: onaj ko ga je napravio, em ga je pustio, em je imao nameru da ga kontroliše. Van kontrole putem kontrole.

Dakledelite stav onih koji kažu da virus nije “prirodnog porekla“, već da je napravljen u laboratoriji?

Ma, naravno da nije prirodan, jer posledice koje ostavlja i način na koji se širi ljude ostavlja bez odgovora. A što se tiče instrukcija nadležnih, pridržavam ih se u principu; u prodavnice ne idem bez maske, trudim se da izbegavam zatvorene prostore i da vreme provodim na otvorenom. U principu, gledam da sa što manje problema i turbulencija proživim svaki dan.

Utisak je da su se događajiali i ceo svetubrzavali pre pandemije novog virusa koronaa onda se u proteklih nekoliko meseci sve promeniloSve kao da je stalo?

Mi danas živimo u vremenima “ubeđivanja” i snažnog i kontinuiranog sugerisanja “sa strane”. Mediji, političari i oni koji odlučuju o našim životima tim stalnim ubeđivanjem čine da se osećamo kao da živimo pod pritiskom, u nekoj kompresiji. Istina je danas nepoželjna kategorija, a čoveku se ne dozvoljava da donese sopstvene zaključke, bazirane na činjenicama koje vidi oko sebe. Čini mi se da je ubrzanje vremena posledica i takvih stalnih pritisaka na zdrav razum. Cela planeta je u frci, a sada je očito nastao pravi trenutak za potpunu dehumanizaciju – u proizvodnju i na radna mesta lakše je uvesti robote koji su otporni na koronu. Ti koji su stvorili ovaj virus korona, sada sigurno likuju.

Čuveni stih Partibrejkersa glasi “Odupri se ludilu“. Kako se snaći i odupreti ludilu u društvu u kojem se istina uporno obesmišljavaKako se odupreti toj sveopštoj vladavini laži koja nas okružuje – od Trampa do zadnjeg balkanskog sokaka?

Trudim se da razmišljam o tome šta se događa oko nas i ne mogu da dozvolim da mi se izbriše ta granica između dobra i zla. Danas očito živimo u svetu gde se opravdava svako činjenje zla. Kad bi se ta količina energije koja se koristi da bi se opravdalo zlo iskoristila da se čini dobro, ko zna gde bi nam bio kraj. Bilo bi sve bolje sigurno. Ovako ispada da nismo radili za naše i opšte dobro, nego smo sve vreme živeli opravdavajući sopstveno zlo.

Kakav će onda biti taj svet nakon korone i da li nas je ovaj virusmoždanečemu naučio?

Nije nas naučila korona ničemu, ona nas je samo dodatno obeshrabrila. Potrebno je vratiti život čoveku, a ne da ljudske ideje, emocije ili naša produktivnost u krajnjoj liniji, budu samo deo nekakve apstraktne računice, statistike nekakvih nevidljivih, a uticajnih činovnika i birokrata.

Naša sudbina nije da živimo za tuđ račun, a od nas se danas traži da imamo “zabetonirane” glave, uverenja i stavove. Odnosno da svako izvršenje isključuje bilo kakav princip savesti. Jer, u takvom domenu apstrakcije gubi se identifikacija.

Često ističete značaj vere i religijeŠta za vas to znači i da li molitva može da nadjača opšti haos i buku u društvugalamu sveprisutnih medijadruštvenih mreža…?

Jedina nekorumpirana stvar danas, jedino što nam preostaje, jeste vera u Boga. Ta vera je neprolazna. Živimo u vremenima gde nema empatije, gde je čovek nahuškan na drugog čoveka – gde je čovek čoveku vuk. Saterani smo u prazan prostor; živi se u čeljustima praznine, koja nas guta i radi sa nama šta hoće. A molitva nam daje uputstva, čisti nas, govori nam šta dalje i podseća nas ko smo, u stvari.

Uprkos toj zaglušujućoj galami medija i marketinga, važno je sačuvati čoveka u sebi. Ostati čovek, dakle – jedina je mera vrednosti. A iščekivanje leka se uvek čeka.

Kako Vam danas izgledaju Beograd i Srbija?

Pa unazađeno, kako da izgledaju drugačije. To ne treba ni da čudi, jer svi ti ljudi koji su u vlasti, to je “treća liga”, nisu čak ni do druge lige dogurali. Kućni savet je ukinuo državu. Bave se stvarima koje ne znaju, sami sebi daju autogolove i sami sebe fauliraju, a ponašaju se ko rogovi u vreći. U ovoj kriznoj situaciji dešavaju se stvari koje nikad nije trebalo da se dese. Kakvi izbori, kakvi derbiji, kakve, bre, proslave? I dalje se rvemo sa svojim slabostima, a reći ću nešto što nije baš hrišćanski – mi smo nezreo narod, a karma nam je veoma opterećena. Sve plaćamo sopstvenom žrtvom. Nama se ego i dalje diže na ono “ludi Srbi”, umesto da nas je blam zbog toga. A naše stado čuvaju vuci.

A šta ćemo sa mladimaUvreženo je mišljenje da je današnja omladina nezainteresovana za politička dešavanjada su mladi oportuni i pragmatičniA onda se dogode protestiprvo studenataa potom i građana koji su im se pridružiliŠta se tu desilo?

foto: marija janković

Pa da vam kažem, mladi su popizdeli. Da budem još precizniji, svesniji deo mladih je popizdeo, a onaj nesvesni deo uživa u svojoj nesvesti. A ta omladina je ostavljena na cedilu. Ovo su poslednji trenuci njihove nekorumpiranosti, gde se vidi da mladi neće da pokleknu pred nekakvim ultimatumom, a koji je kao osmišljen za njihovo dobro. Uz najbolje želje, ultimatum se seje.

Da ja sad imam dvadeset godina, isto bih se opravdano pitao da li je ovo i dalje naša zemlja? Da li imamo pravo da živimo u našoj zemlji ili živimo u njihovoj državi, od koje pojedinci uzimaju procenat vlasništva? A da suštinski nikoga nije briga kako živi običan svet, koji se zlopati već trideset godina.

Govori se već o brojnim ekonomskim posledicama virusa koronaprivrede su posrnule svuda u svetuturizam je zbrisan sa mapea možda je baš muzička industrija doživela najteži udarac… Kako ste se prilagodili novim okolnostima i tome što vam je faktički “oduzeto” pravo da svirateradite i privređujete za život?

Ma užasno je sve to. Ceo život sam proveo u bendu, okružen ljudima, želeći da ostavim neko svedočanstvo o vremenu u kome sam živeo i živim, negujući pritom neku svoju autentičnost i originalnost, kako god da je nazovemo. A sad sedim kod kuće, vezanih nogu, ne mogu da poletim i to mi je najveća frka.

Pre se znalo – uđeš u kombi, voziš se iz grada u grad, sviraš, komuniciraš sa ljudima… Ovo je opet kao ona situacija iz devedesetih, odjedanput ne možeš nikud da ideš, zatvorene su granice. A sad je još i gore. Jer ne znamo ni kada ćemo ići bilo gde. Ranije se govorilo “e, kad se završi rat”, a sad? Kad će da se završi ova korona? Ljudi moraju da budu svesni da ovo nije laka prehlada, ovo će da traje još godinama. Boleština se, ponavljam, otela kontroli.

Da li vam je neko ponudio institucionalnu ili bilo kakvu pomoć u ovoj situaciji?

Ma jesu, bila je ta “trokratna” pomoć tokom ta tri meseca tokom proleća, ili bolje rečeno jednokratna pomoć od ukupno 90 hiljada dinara za mart, april i maj. Ali u ovoj situaciji nama muzičarima je potrebno da konačno normalno možemo da radimo svoj posao, da imamo koncerte, zaradimo nešto. A ovako, stalno se preispitujemo, non-stop u dilemama i frci.

A alternativa je – šta? Onlajn život, muziciranje preko neta? Pa to je glupost. Kao da te teraju da zaboraviš da si društveno biće i da ostaje samo da budeš uživalac uputstva na kome piše kako treba da živiš.

Svaki dan čujemo pozive da sad svako od nas treba da iskoristi ovo vreme za rad na sebida se uče jezicičitaju knjigeuče novi zanati… Kako Vam deluju takve sugestije?

Ma u redu je raditi na sebi, učiti zanate i to, da bi se lakše provelo vreme teškog osamljenja i razdvajanja ljudi. Ali suština je zapravo u tome da ništa ne može da nadoknadi nedostatak slobode. To poništavanje čoveka kao slobodnog i društvenog bića najgori je epilog ove situacije.

I za krajpravite li nove pesmešta rade Partibrejkersi u ovom vremenskom i socijalnom “vakuumu“?

Pa ne rade ništa, s obzirom da smo na raznim stranama. Mi smo pre uvođenja vanrednog stanja počeli sa probama, imali smo i nekoliko novih muzičkih tema, ali sve je to, u odnosu na život koji nam se događa, više onako terapeutski, da nam bude lakše.

Što se mene tiče, ja sam svaki trenutak svog života zaista proživeo, meni čak nije ni prošao brzo ovaj život koji imam. Al’ frka mi je za ovu decu. Frka mi je i za moju decu. Klincima koji sad imaju 2–3 godine, a nose te maske na licu, spremaju ih već da vode nekakav onlajn život. Sve je kao neka antiutopija, izokrenuto stanje stvari. Kao da živiš u naučno-fantastičnom stripu. Imam i jedan kratki polurefren koji sve to opisuje: “Juče čovek, danas rob, kako živiš bez života svog?”

(Vreme)

CATEGORIES
Share This

COMMENTS