Između zakona i ljubavi

Dok se u svojoj idealnoj formi crkvena propoved zasniva na Jevanđelju, u praksi, propoved svešteničkog glasa neretko poprima oblik zakona, često hladnog i nepristupačnog. Taj zakon, uređen i definisan, uobličava moralnu vertikalu vernika, ali često zaboravlja da ponudi ruku. Postaje, dakle, moral norme, a ne moral odnosa, postaje moral zapovesti, umesto moral savesti i odgovornosti.

Hristos, međutim, u Jevanđelju ne donosi zakon u tradicionalnom smislu. On ne dolazi da pooštri postojeće propise, niti da ih pretvori u neprobojne ograde oko ljudskog života. On dolazi da ih ispuni, ne dodatkom, već preobražajem. Jevanđeljski moral nije spisak zabrana, već susret. Njega ne treba posmatrati kao hijerarhiju vrlina, nego kao samilost, prisustvo i učestvovanje u čoveku. Moral ne sme biti formulisani kodeks, već pogled u oči.

Crkvena propoved, u svojoj institucionalnoj logici, često teži da moral učini opipljivim, proverljivim, čak administrativno primenljivim. Da ga sistematizuje u uzorno ponašanje, u jasno označene granice dozvoljenog i nedozvoljenog. Ali Hristos, noseći svoj krst, prelazi upravo preko tih granica ljubeći one koje društvo odbacuje, praštajući onima koji se ne usuđuju ni da traže oproštaj, raskidajući logiku recipročnosti i zadovoljenja pravde. U tom raskolu između moralnog zakona i moralne milosti rađa se i unutrašnji razdor savremenog vernika između poslušnosti autoritetu i odaziva na savest. Jer je Hristos, paradoksalno, istovremeno izvor najdubljeg moralnog imperativa i najradikalnije slobode. On ne traži savršenstvo ponašanja, već celovitost bića. On meri čoveka po njegovoj spremnosti da voli, čak i kada ta ljubav košta, kada lomi navike, kada izaziva prezir.

Otuda je moral koji Hristos propoveda istovremeno uzvišen i neuhvatljiv i zalazi u srce namere. Njegov moral ne robuje formi, već stremi istini. I zato je Hristov moral nemerljivo zahtevniji od “crkvenog”, jer ne podnosi licemerje, jer ne može da se odigra kao uloga, jer uvek traži susret sa živim Bogom i živim čovekom. Razlika između crkvene propovedi i jevanđeljskog morala nije samo razlika u tonu, već razlika u osnovi, jer jedno teži redu, drugo teži istini, jedno se oslanja na strah od greha, drugo na hrabrost ljubavi. I možda je upravo ta razlika ono što vernika uči hodu po vodi, koraku između zakona i milosti, između osude i oproštaja, između propovedi i Jevanđelja.

Greh, u svetlu jevanđelja, nije prestup protiv zapovesti, već promašaj odnosa. On nije toliko narušavanje propisa koliko gubitak zajedništva sa Bogom, sa čovekom, sa samim sobom. Zato je i moral u hristološkom ključu pre povratak nego uspon, pre smelost da se bude ranjiv nego gordost da se bude besprekoran. U jevanđeljskoj logici, moral nije način da se izbegne greh, već hrabrost da se prizna ranjivost i žudnja za spasenjem. Čovek, suočen s razaranjem vrednosnih sistema, često u moralnom diskursu traži uporište, zamenu za izgubljeno jedinstvo, ali i opravdanje za sopstvene izbore. U tom smislu, moral postaje mesto unutrašnje borbe, ne između dobra i zla kao apstraktnih kategorija, već između onoga što jeste i onoga što zna da bi mogao biti. Odatle potiče i osećaj krivice kao podsetnika da smo pozvani na više, a zaglavljeni u manje.

Hristos ne dolazi da uguši tu borbu, već da je preobrazi. On ne traži od čoveka da bude savršen, već da bude slobodan, a to je mnogo teže. Jer savršenstvo se može odigrati, ali sloboda se mora živeti. Sloboda je, u hrišćanskom smislu, uzvišen čin, ne oslobođenje od granica, već sposobnost da se bira ljubav i kada je bolna, istina i kada je neugodna, pokajanje i kada je razoružavajuće.

Pokajanje, dakle, nije moralna obaveza, već ontološki preokret. Nije emocija krivice, već otvaranje ka Bogu. Crkvena praksa često ga vezuje za formu, za ispovest ili kaznu, ali Jevanđelje ga vidi kao novo rođenje. Moral ne leži u savršenstvu prošlosti, već u mogućnosti budućnosti. Otuda dolazimo i do srži hristološkog morala, a on je moral nade. Ne moral zasnovan na sećanju na pad, već na očekivanju uzleta. I dok crkvena propoved često opominje posledice, Jevanđelje nudi horizont. Ono nas ne vezuje za krivicu, već nas oslobađa za ljubav. Nama se ne nudi moral kao spoljašnji autoritet, već kao unutrašnji poziv, kao odgovor bića na ljubav koja ga je prethodila. Ne čujemo zahtev za perfekcijom, već vapaj za autentičnošću.

U tom kretanju, u tom svakodnevnom vaskrsavanju sopstvene savesti, događa se pravo čudo hrišćanskog života, ali ne u moralnoj besprekornosti, već u nesalomivoj veri da milost uvek ima poslednju reč.

Mirko Perić/Teologija.net