Goran Vasović, vokal benda „Eva Braun“: Paradoks je da su zle devedesete donijele dobru muziku

Ljubav je sve. Zvuči kao kliše, ali ona je pokretač svega. Ne mislim da su se ljudi otuđili od emocija. One uvek postoje. Prividno to može tako izgledati, ali suštinski je život bez ljubavi život bez ičega. Takav život nije vredan, rekao je u razgovoru za „Nezavisne“ Goran Vasović Vaske, vokal benda „Eva Braun“.

Pop sastav iz Bečeja nedavno je objavio singl „Jadransko more“. Pjesma je snimana u Bečeju i Novom Sadu. Autor je Tina Stojkov, kćerka gitariste „Eve Braun“ Zvonka Stojkova.

„To je u neku ruku nastavak našeg prethodnog singla ‘Ti si sve’ i ima sličnu tematiku. S jedne strane ona je ljubavna, ali sa druge nosi sa sobom i određenu dozu nostalgije za starim i boljim vremenima. Konačno, ta pesma je i posveta najlepšem moru na svetu – Jadranskom“, kazao je Vasović.

NN: Šta za Vas koji ste rođeni u Jugoslaviji znači Jadransko more?

VASOVIĆ: Znači mnogo, prvenstveno zbog toga što me sva sećanja i letnje uspomene vezuju za to more. Dok sam bio klinac, išao sam na Jadran i provodio letnji raspust najviše u Vrsaru u Istri, kojoj sam i posvetio istoimenu pesmu na našem albumu „Playback“. Nakon duge pauze usled sveg onog zla koje nam se dešavalo tokom devedesetih godina prošlog veka, u poslednjih petnaestak godina sam ponovo u situaciji da idem na hrvatsko primorje, koje je po meni i najlepše.

NN: Kada možemo da očekujemo novi album „Eve Braun“?

VASOVIĆ: Klasične albume najverovatnije više nećemo objavljivati. Nakon duplog albuma „Playback“, za koji smo snimili dvadeset pesama, kao i svega što se dešavalo u vezi sa njegovom promocijom, jednostavno sam shvatio da su pesme koje su zaživele u publici bile isključivo one koje smo odabrali kao singlove i za koje smo uradili spotove. Nažalost, veliki broj odličnih pesama sa tog albuma je ostao u senci singlova. Svedoci smo da je svakodnevni tehnološki napredak doveo do ubrzanog životnog tempa i rekao bih da ljudi više jednostavno nemaju vremena za album. Ponovo se vraćamo na singl kao osnovni medij kada su muzika i rokenrol u pitanju. Ono što je paradoksalno je da je povratak na singlove povratak na korene rokenrola. Od pedesetih godina dvadesetog veka pa sve do 1967. godine glavni medij u popularnoj muzici su bili upravo singlovi. Albumi su bili „nužno zlo“ koje ih je pratilo i svoj procvat su doživeli tek u drugoj polovini šezdesetih. Kao neko ko je u svemu ovome zbog stvaranja muzike i pisanja pesama moram priznati da sam prilično lako podneo tu „smrt albuma“. Savršeno se osećam i plivam kao riba u vodi kada su singlovi u pitanju. Jednostavno, lakše mi je da se koncentrišem određeno vreme samo na jednu pesmu i da dam sve od sebe da ona zvuči što bolje, pa ako hoćete i što je komercijalnije moguće, umesto da se rasplinem na desetak pesama za album istovremeno. Iako ne planiramo više snimanje regularnih albuma sa novim pesmama, sigurno ćemo objavljivati kompilacije singlova. Ideja je da već do kraja godine skupimo sve pesme koje su ugledale svetlo dana od albuma „Playback“ do danas i objavimo ih na kompilaciji koja će se zvati „Anglikana – singlovi (2014-2023)“. Ime kompilacije je mala šala i zadirkivanje na pomodni trend onoga što se u muzici zove Amerikana, najprecenjenijem muzičkom obrascu koji se pojavio u poslednjih nekoliko decenija.

NN: Veliki uticaj na „Evu Braun“ imali su „Bitlsi“. Kako danas gledate na njih, koliki je gubitak prerani odlazak Džona Lenona za muziku, mislite li da bi se ponovo okupili da on nije ubijen?

VASOVIĆ: Počeo sam se interesovati za muziku kao desetogodišnji klinac nakon ubistva Džona Lenona. Taj nesrećni događaj je bio generator svega što se kasnije dešavalo u mom životu kada je muzika u pitanju. Štaviše, oni nisu samo muzička, već generalno i moja životna inspiracija koja daleko nadmašuje top-liste i samu muziku. Bili su kulturološki i sociološki fenomen dvadesetog veka. Njihova umetnost će sigurno biti validna i nakon hiljadu godina, baš kao što je to slučaj sa Johanom Sebastijanom Bahom ili Viljemom Šekspirom. Mnogi često postavljaju pitanje šta bi se desilo da Lenon nije ubijen, da li bi se ponovo okupili, kako bi to sve uticalo na muziku… Što se mene tiče, oni su dostojanstveno završili karijeru i otišli u legendu.

NN: Koji su još i na koji način bendovi uticali na Vas?

VASOVIĆ: Pored „Bitlsa“, dva najznačajnija sastava u mom životu su „The Jam“ i „The Who“. To su bendovi kojima se uvek vraćam. Generalno, na mene je mnogo uticala muzika šezdesetih godina i bendovi kao „The Beach Boys“ i „The Zombies“, a naravno i pank i novi talas, gde pre svega izdvajam sastav XTC. Takođe mnogo volim sastave „The Blue Nile“, „Teenage Fanclub“, „Fountains Of Wayne“… Od jugoslovenske muzike glavni favoriti su mi „Idoli“, koji su za mene domaći pandan „Bitlsima“, dok je pokojni Vlada Divljan definitivno jugoslovenski Pol Mekartni.

NN: Na sceni ste se pojavili devedesetih godina prošlog vijeka kada je bila ekspanzija bendova koji su u stihovima nosili pobunu. Ipak niste odstupili od stila sa kojim ste počeli. Šta mislite da je bilo presudno za Vaš uspjeh u tom trenutku?

VASOVIĆ: Prvi album smo objavili 1992. godine kada su se pojavili „Dža ili Bu“, „Direktori“, „Deca loših muzičara“. Nakon toga su tu bili „Darkwood dub“, Atheist rap“, „Love Hunters“ i gomila drugih bendova. Bili smo neka crna ovca u to vreme. Za razliku od te agresivne muzike koja je krenula tada, bili smo usamljeni u svom umetničkom izražaju. Svirali smo pop muziku pod ogromnim uticajem šezdesetih i jugoslovenskog novog talasa. Pesme su nam bile mahom ljubavne, što se održalo do današnjeg dana. Imali smo jednu ili dve, uslovno rečeno, angažovane pesme u celoj karijeri. S druge strane, mislim da je baš Moma (Momčilo) Rajin svojevremeno napisao da je naš ljubavni eskapizam možda i najbolji odgovor na ludilo koje se dešavalo devedesetih godina prošlog veka. Ne mogu da kažem da je to bilo smišljeno. Imam čvrste političke stavove, bio sam i aktivan u tom smislu devedesetih protiv režima Slobodana Miloševića. Nisam nikada imao potrebu da to iskazujem kroz pesme. Taj eskapizam nije bio nameran. Bili smo drugačiji, kasnije su se pojavili neki pop melodični bendovi na tragu „Eve Braun“. Kada pogledam celokupnu srpsku scenu devedesetih godina, stvarno mislim da je bila više nego kvalitetna. Gomila tih bendova je ostala i radi i danas. Malo je paradoksalno da se u tom ludom i zlom vremenu pravila neka dobra i lepa muzika.

NN: Kada možemo da očekujemo nastup „Eve Braun“ u Banjaluci?

VASOVIĆ: Ne znam, menadžer se bavi time i ovog momenta zaista nemam ideju. Nadam se da hoćemo jer smo u Banjaluci svirali samo jednom i to davne 1997. godine.

Pričaću unucima o albumu za američko tržište

NN: Pod imenom „Viva Brown“ izdali ste jedan album za američko tržište. Kakav je to odjek imalo „preko bare“?

VASOVIĆ: „Eva Braun“ je u mnogim stvarima prva kada su u pitanju pop i rokenrol u Srbiji. Prvi smo imali „Unplugged“ izdanje početkom devedesetih, a takođe smo bili prvi bend sa veb-stranicom. Konačno, pre svih smo napravili koncert na kome sviramo posvetu nekom našem albumu iz prošlosti, što je uobičajena praksa na inostranoj sceni. Prvo je to bio koncert povodom dvadeset godina od objavljivanja ploče „Prisluškivanja“, a sada pripremamo to isto za srebrni jubilej albuma „Heart Core“. Mi smo 1998. godine učestvovali na festivalu „International Pop Overthrow“ u Los Anđelesu, na kojem su se okupili bendovi slične provenijencije iz celog sveta. Tom prilikom smo zainteresovali izdavača „ZIP Records“ iz San Franciska, koji nam je ponudio ugovor za objavljivanje albuma na engleskom jeziku za američko tržište, što smo nedugo zatim i uradili. Prepevali smo naših pet hitova za to izdanje i objavili taj mini-album koji se zvao „Nowhere Land“ u Sjedinjenim Američkim Državama, ali smo usled političke korektnosti morali da promenimo ime benda u „Viva Brown“. Nažalost, odmah nakon objavljivanja je u Srbiji krenulo NATO bombardovanje i sankcije, pa nikada nismo imali priliku ni na jedan način da to promovišemo „preko bare“. Kako bilo, to će uvek biti lepa uspomena i nešto što ću moći pričati unucima.

(Nezaisne)