Dušan Kovačević: Zbog uroka ne učestvujem lično u protestima, dva puta sam doživeo fijasko i ne bih da sada baksuziram

Jedno od njegovih antologijskih dela, „Sveti Gergije ubiva aždahu“, premijerno ćemo gledati 27. decembra na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Milana Neškovića.

Ova predstava zatvoriće premijernu sezonu 2024. u beogradskim teatrima, a zanimljivo je da će 5. januara, na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu (HNK), kao prva predstava u 2025. biti izveden njegov „Balkanski špijun“, produkcija HNK u Varaždinu, u režiji Vanje Jovanovića. Za februar, HNK u Zadru najavio je premijeru „Profesionalca“ u režiji Zorana Mužića, a ovaj slavni Kovačevićev komad u pripremama je i u Makedonskom narodnom teatru…

Koliko ovo vreme ide na ruku vaših drama i iznova ih aktuelizuje?

– Ide na ruku utoliko što su sve moje drame priče o nekoj vrsti trpljenja nasilja ili činjenja nasilja, to je nekakav zajednički imenitelj, a vreme u kojem živimo je, da ga tako definišem, pod pritiskom. „Sveti Georgije“ se sada izvodi tačno sto deset godina od početka Prvog svetskog rata i Kolubarske bitke. To je bio jedan od najužasnijih i najstrašnijih ratova u istoriji, a u ovom trenutku ta drama je indirektno vezana za ratove koji se događaju u Evropi, i koji prete da se opet pretvore u neki, ne daj Bože, veliki svetski rat.

„Profesionalac“, koji se igra u mnogo pozorišta, govori o prisluškivanju režima i praćenju političkih neistomišljenika, a to se danas dešava sve više i više, i očiglednije je nego ranije da su ljudi „pod prismotrom“. Time se bavi „Balkanski špijun“. To su neke univerzalne teme prepoznatljive svuda u svetu, tako da nije čudo da je u Tokiju napravljena jako dobra predstava „Balkanski špijun“, koja je gostovala u Zvezdara teatru, posle i u Novom Sadu i Nišu. Univerzalnost jednog komada, o tome naravno vodim računa dok pišem, je da može da se razume i u nekim sredinama koje su daleko od nas i naše svakodnevice.

Kako doživljavate to što naši studenti više ne žele da trpe nasilje vlasti, korupciju, nepravdu, „prodavanje magli“ – premijera „Sveti Georgije ubiva aždahu“ dešava se u trenutku velikih protesta zbog zločina nad 15 ljudi u Novom Sadu, a poglavari se ponašaju kao da se to nije dogodilo, i kao da su naši životi njihovo privatno vlasništvo?

– Doživljavam kao većina ljudi u ovoj zemlji: da su studenti odlučili da ne žele da žive u takvoj državi, da o svojoj budućnosti hoće da razmišljaju svojom glavom, i da svoj život sami kontrolišu. To je najupečatljivije, to nam oni najotvorenije i najjasnije govore. Ja ih podržavam u tome, utoliko što sam aktivno učestvovao u studentskim protestima 1968, čak i u organizaciji silnih protesta tokom devedesetih, pa se završilo kako se završilo. Nikako, nažalost, u oba slučaja.

Nadam se da će se ovi studenti izboriti za ono što žele, jer moja budućnost je vezana za prošlost, ja ne mogu nečemu da se nadam u narednih deset godina, a pred njima je ceo život. Oni moraju da odluče šta će sa svojim životom, imaju pravo da se organizuju i bore za zemlju u kojoj će živeti, a većina ponavlja da će živeti u Srbiji.

To je jedna priča. Druga priča je da svaka generacija u Srbiji ima svoje pobune mladih ljudi, moj otac je bio na drugoj strani politike uoči Drugog svetskog rata, pa je za kaznu odveden na sremski front, gde je stradao i ceo život bio invalid. Nema generacija koja se svakih dvadeset pet- trideset godina nije bunila i borila za nekakve bolje uslove. Pošto sam učestvovao u dve vrste studentskih nemira, jedna stvar je pobuna koja traje koliko traje, a onda počinje organizacija i pravljenje države. Tu smo i 68. i 2000. pali. To je ozbiljan problem – kako posle zanosa, egzaltacije, posle silne energije i silnog adrenalina napraviti i urediti državu.

Za razliku od šezdesetoosmaša koje je Tito obmanuo rečenicom „Studenti su u pravu“, a onda ih preveo „žedne preko vode“, ova generacija je pokazala mnogo više zrelosti i pameti: posle silnih uvreda, hapšenja, nasilja, pretnji „Kobrama“ kojima su ih častili predsednik i njegovi funkcioneri, a onda pokušaja da ih podmiti na brzinu izmišljenim stambenim kreditima skoro za džabe, studenti su ostali dosledni svojim zahtevima – od institucija traže istinu o tragediji u Novom Sadu, a ne od jednog čoveka koji drži celu državu u svojim rukama. Traže i suštinske promene sistema,  i očigledno je da više nikome neće dozvoliti da ih laže. Da li ovog puta studentska pobuna može drugačije da se završi?

– Ja sam na njihovoj strani, dva puta sam potpisao podršku studentima, u Udruženju dramskih umetnika i u Akademiji nauka, i ovo može uspešno da se završi ako se ceo protest reorganizuje i pretvori u jednu ozbljnu politiku. Sada je to vrsta performansa, a politika je pravljenje države, ti mladi ljudi nemaju iskustva i znanja da sami to urade, znači da se moraju pozvati na neke časne stručne ljude koji imaju imaju ozbiljno profesionalno znanje iz ekonomije, prava, privrede i svega onoga što čini državu.

Jednog dana oni će morati, kad im se ispune zahtevi koje su postavili, da sednu i da kažu mi hoćemo da pravimo državu koja će biti po tim načelima, po tim pravima i tim zakonima, i tu sad počinje priča gde smo mi. Moja generacija je 1968. i 2000. pala na ispitu, pali smo posle deset godina šipčenja ulicama, pobuna, čuda sa bezbroj mrtvih ljudi, a pali smo zato što se nismo dogovorili kakvu državu pravimo, i šta pravimo.

Posle 5. oktobra, samo na jedan svilen način, produžena je vladavina iz senke tajnih službi bivšeg režima, i svega onoga što je dovelo do ubistva Zorana Đinđića. To je ozbiljan problem, jer je država užasno komplikovan i ozbiljan aparat, nije performans. Ovi mladi ljudi moraju u hodu da razmišljaju o tome, jednog dana će prestati da šetaju, i moraju da se dogovore ko su ti ljudi kojima veruju i koji će biti na čelu svih tih institucija.

Ja sam dva puta egzaltirano ušao u proteste i u njima proveo bezbrojne godine, računajući devedesete. Nekoliko meseci posle 68. izgubio sam studentski kredit, i dve – tri godine sam živeo od vazduha. Niko mi nikada nije rekao da sam ga izgubio zbog učešća u protestu, ali sam znao da je to razlog, jer smo lepili neke letke štampane na geštetneru na Filozofskom fakultetu, to je policija, naravno, znala.

Devedesetih sam u jednom trenutku morao da napustim zemlju, tako da imam jako veliko iskustvo sa represijom i sa raznim vrstama nasilja vlasti – od zabrana, bušenja guma na kolima do otvorenih pretnji telefonom. Ja sam prvoborac u tom iskustvu, i znam šta dolazi posle toga. Posle svake pobune dolazi mir, i sedne se i razgovara se o pravljenju države. Mi smo u oba slučaja napravili greške i neke pogrešne stvari. Ko je danas na vlasti? Pa sve su to ljudi iz devedesetih godina, neki od njih su u opoziciji, govorim o bitnijim imenima, a naravno, sad su došli i neki novi, mladi političari.

Šta mislite o tim novim generacijama mladih političara koji nemaju nikakvu hipoteku u svojim biografijama?

– Ja tu količinu kolektivnog rukovodstva ne mogu da pratim, i oni neće ništa uraditi dok ne iznedre jednog ili dvojicu lidera, sad pričam o kompletnoj opoziciji. Ne možete ići na izbore sa kolektivnim rukovodstvom, jednostavno, ne postoji mogućnost da petnaest ljudi vlada, i da budu nosioci bilo kakvog programa. To matematički nije tačno.

Mora da bude jedan čovek, najviše dvojica. Mi smo početkom devedesetih imali Vuka Draškovića koji je vodio velike ulične proteste, onda su se pojavili Đinđić i Koštunica, pa smo na kraju izabrali Koštunicu za lidera, koga je uz veliku muku podržao i Đinđić. Tako je Koštunica smenio Miloševića, da bi taj njihov antagonizam ostao do kraja. Koštunica je podržan zato što Srbija nije bila spremna za suštinske demkratske promene koje je želeo Đinđić, zapravo za emancipaciju države, celog društva i nas samih.

Đinđić je bio omražen i završio je pod pretnjama koje su mu slali određeni mediji, da ne pominjem sada sve novinare koji su ga vređali, i ko je pisao „Ako Đinđić preživi, Srbija neće preživeti“, tako da je ta priča o pravljenju države mnogo komplikovanija nego što nam se čini. I kad se smiri zemljotres koji je sada trenutno, dolazi sređivanje i dovođenje u red svega onoga što je preostalo, a tada počinje taj ozbiljni problem.

Ne dolazite na proteste ovih studenata?

– Ja neću privatno da učestvujem, u Zvezdara teatru se svako veče čita proglas Udruženja dramskih umetnika, i sve podržavam što se tiče studenata. Ali privatno, zbog uroka, nisam učesnik. Dva puta sam doživeo fijasko, i ne bih da sada baksuziram tim mladim ljudima, nadam se da će biti pametniji od dve generacije u kojoj sam ja učestvovao.

A više nema ni mojih prijatelja sa kojima sam šetao beogradskim ulicama devedesetih godina. Nisu dočekali ni bolje ni gore dane, brzo su otišli sa ovog sveta. Ja sam pretekao nekim čudom, možda danas imam prijatelja koliko prstiju na jednoj ruci, i već pripadam vremenu prošlosti.

Više sam na Novom groblju nego što sam u kafani, u kojoj sam nekad provodio silno vreme sa mojim prijateljima, tako da je moja percepcija sveta nešto što ne treba ovim mladim ljudima. Oni imaju svoj put, svoja pravila, svoje zakone, svoja razmišljanja, i ja im se ne bih mešao u odluke.

Koliko strašno normalnom čoveku ovih dana deluju prizori grada okićenog za novogodišnje praznike, najave koncerata „lojalnih“ muzučara, borba vlasti da izgleda kao da se u Novom Sadu ništa nije desilo – da treba da zaboravimo na petnaest poginulih ljudi i dece, i još dvoje koji su bolnici i kojima je uništen život, a vlast je tome direktno doprinela?

– Deluju strašno, naravno, i većina ljudi daje podršku studentima i ovim protestima, ali ne može se očekivati od svih da po ovoj zimi idu da šetaju i da stoje sa njima. Neki su već stajali, moja generacija se tukla, nadobijali smo se batina i suzavaca. Studenti sada stoje i isteruju svoja prava, i ne treba ih dekoncentrisati, ne treba se mešati u njihove ideje.

To je generacija drugačije pameti, znanja, senzibiliteta, kompjuterska generacija. Ja sam čovek iz drugog doba, nemam mobilni telefon i nemam kompjuter, sad pričam o starijim ljudima kojih je, nažalost, skoro pedeset odsto u ovoj zemlji, jer smo kompletno ostarili kao narod.
Ono najmanje što iko može da poželi ko je iole normalan je bilo kakav fizički sukob u Srbiji. A doliva se i diže tenzija i s jedne i s druge strane, i bojim se da neko ko je psihijatrijski bolesnik sutra ne pobesni i napravi nešto strašno. Da li će zbog tog besa Srbija ponovo da se podeli na partizane i na četnike?

Ja sam o tome pisao i pričao, i imam filmove koje sam pravio, tu lekciju sam naučio i znam je jako dobro. Napisao sam i tih „Dvadeset srpskih podela“, i sad treba da pišem još dvadeset. Ovo je za tugu sve što se događa, a posledica je od 1945. godine. Seli smo u pogrešan voz, i svaka stanica je pogrešna, a kao po onoj antičkoj drami, nažalost, deca snose žrtve svojih roditelja.

Strašna je tragedija tih sedamnaest života koji su uništeni u Novom Sadu, petnaest mrtvih i dvoje koji su teško ranjeni, to je užas, to mora da se ispita i da se istera na čistinu. Ne može da se pređe preko toga, i sigurno će se jednog dana razrešiti ko je odgovoran za taj zločin. Ali opet se vraćamo na ono kakvu državu hoćemo i ko će da je pravi, to je suština, i to moraju da odluče mladi ljudi.

Kako smo došli do toga da nasilje određuje našu svakidašnjicu?

– Nasilje je, nažalost, trajno stanje civilizacije, mi poznajemo naše, a nasilje eskalira svaki dan, čujemo za neka silna ubistva po nekim školama, kao što se dogodilo kod nas u „Ribnikaru“, a ovih dana u Zagrebu i u Americi. Nasilje je prosto univerzalna pojava, i da ne bi bilo tako užasno i nemoguće da se gleda, sve moje drame su prožete i komedijom, jer komedije deluju po principu sedativa: da vas kad dođete u pozorište predstava ne dotuče i ne ubije, a dolazite iz sveta nekakvog straha, zabrinuti, i ako to isto osetite i u pozorištu, možete da se obesite kad se vratite kući.

Ja to sebi ne dozvoljavam, ta doza humora unosi jednu vrstu svetlosti, za mene je smeh lek, ali u bukvalnom smislu. Kad se smejem, ja sam zdrav. Čim ćutim i gledam u pod, nešto nije u redu. I to ćutanje i trpljenje je pogubno za svako živo biće, tako da je moj rukpis od „Maratonaca“ do danas od prilike prepoznatljiv.

To su tamne boje sa nekim svetlim detaljima, i da sam se bavio slikarstvom kao što sam želeo, to bi bile slike nalik na slike Boša ili Brojgela, ili kod nas Miće Popovića. Bile bi prepoznatljive po tom kontrastu i po nekoj vrsti nadrealizma.

Suština vere i verskog ubeđenja

Kao čovek koji je u veri, kako komentarišete to što je studentima Bogoslovskog fakulteta koji su odmah na početku imali plenum i dogovorili se da se pridruže kolegama u blokadi, iz vrha crkve i uprave fakulteta stigla pretnja da neće dobiti blagoslov da nastave studije ako se pridruže protestu?

– To sam čuo, ali nemam neku bližu informaciju. Ako se to stvarno dogodilo, onda je suprotno svim verskim pravilima i verskim ubeđenjima – da vi nekome ko veruje u nešto zabranite da veruje. To je ono što je pitanje same suštine vere i suštine ubeđenja. Istorija, ako pričamo samo o hrišćanskoj crkvi, je istorija stradanja kroz vekove, svi sveci su stradali zbog pravde, ili su činili velika dela po kojima su ostali upamćeni, i ako ima problema na Bogoslovskom fakultetu moraju se rešavati, zato što je on specifičan po svom pristupu civilizaciji uopšte.