Dejan Atanacković: Pacovi su saterani u ćošak, a taj ćošak je očigledno vrh države

Dejan Atanacković je likovni umjetnik, pisac, dobitnik NINove nagrade, univerzitetski predavač u polju vizuelnih umjetnosti i kulture na studijskim programima u Firenci i Sieni. Atanacković je i aktivista Inicijative “Most ostaje”, a učesnik je većine građanskih i ekoloških protesta u Srbiji proteklih godina.

“Napadi režima na studente su napadi pacova koji su saterani u ćošak, a sticajem okolnosti je taj ćošak vrh države. Ako zamislite vrh države, i to je, zapravo, kao jedan ćošak i, eto, u tom čošku su se oni sad sabili i nemaju kud. Oni sad pokušavaju na svaki način da demonstriraju silu, nad tom silom izgleda sve manje imaju kontrole. Imaju privatna obezbeđenja, angažuju kriminalce, imaju svoje lažne studente i lažne građane i mnogi od njih očigledno imaju kriminalnu prošlost”, kaže Atanacković u razgovoru za BUKA magazin.

Tokom nedavnog protesta građana pred Skupštinom grada Beograda, naš sagovornik je priveden uz još četvoro ljudi.

“Iznenadilo me da vidim da je tužilac, kada je pustio video, prvi put, izgleda, taj snimak pogledao. On i ja gledamo taj snimak i vidimo kako pritrčavam jednom čoveku koji pada nakon što ga udara jedan bilmez od 100 kila – 100 kila više od mene verovatno – i ja tog čoveka pridržavam da ne padne. I to je sve. Pitam, čekajte, je li to ovo sve što imate, a oni kažu da, to je sve” – kaže Atanacković o privođenju, pritvaranju i postupku pred sudom.

Možete li objasniti situaciju u kojoj je došlo do pritvora?

Mi iz inicijative “Most ostaje” pozvali smo ljude da se okupe, tamo smo se našli sa prijateljima iz SSP-a i održali zajedničku konferenciju za medije. Gledali smo kako privatno obezbeđenje legitimiše odbornike da bi ovi ušli u Skupštinu, što je neverovatno ponižavanje i te institucije i tih odbornika. U jednom trenutku, nakon što su građani bacali na privatno obezbeđenje jaja i farbu, pripadnici obezbeđenja izleteli su, preskočili ogradu koju su prethodno postavili tu i njome uzurpirali javni prostor. Udarali su građane nasumično, ljude pored mene. Jedan je udaren lancem za bicikl, metalnim lancem obloženim gumom, imali su i druga oruđa. Bilo je jasno da je to jedan orkestrirani napad, naručen da bi se izazvala reakcija građana. Ipak, reakcija građana je bilo samo odbijanje tog napada, a ne kretanje prema zgradi Skupštine, kao što su se oni, ja mislim, nadali.

Oni su se povukli u zgradu Skupštine, a tada je došla policija i odmah počela da hapsi. Znači, cilj je bio hapšenje. Pokupili su nas jednog po jednog, četvoricu iz inicijative Most ostaje, kao da su imali već imena, kao da im je već upereno prstom ka nama. Priveden je zajedno s nama i jedan moj drug, hrabri aktivista koji je kao učesnik protesta bio tu da nas brani. Ja sam dobio udarac u lice prilikom privođenja, ne znam da li šakom ili pendrekom.

U policijskoj stanici Novi Beograd, dugo smo čekali odluku tužioca, videli smo da se nešto neobično dešava, s obzirom da je policajcu koji je povremeno dolazio sve da nam kao nešto kaže, zvonio telefon, pa je izlazio napolje i tako par puta. Potom se, naizgled neraspoložen, vratio i rekao nam: određen vam je pritvor od 48 sati i protiv vas su pokrenute krivične prijave. Naravno, s naše strane nikakvog krivičnog dela nije bilo. Pokušali su da se to vodi kao napad na službeno lice, pri javnom skupu, priredbi. Posle sam video da su meni pokušali da pripišu telesne povrede nad nekim ljudima.

A dok smo čekali u toj velikoj prostoriji obraćanje povodom tužiočeve odluke, čuli smo zvižduke, tu su bili naši, okupili su se. Tu negde prestaje neko moje uobičajeno rasuđivanje o vremenu, ne znam koliko je sati, jer sve nam je oduzeto. Sprovedeni smo u ćelije u suterenu i tu smo proveli noć. Policija je bila prema nama vrlo ljubazna, čak je bilo i čestih iskaza otvorene podrške. U najmanju ruku razumevanje za našu borbu, pa sve do onih koji su rekli bravo, mi smo s vama, jedan nam je rekao vi ste naši heroji. To je bilo lepo čuti.

Šta možete reći o procesu pred sudom?

Ujutro smo sprovedeni do Palate pravde, maricom sa sve lisicama na rukama. Tamo su već bili Srđan Milivojević, Zoran Lutovac, Biljana Stojković, naravno i advokati. Bili su moji roditelji koji su proveli ceo dan u Palati pravde. Naravno da su bili jako zabrinuti.

Potom smo jedan po jedan sprovođeni u kancelariju tužioca, i tužilac je najpre svima ponudio sporazum, da priznamo krivicu i da nas odmah puste. To je, naravno, apsurd. Ako priznaš nešto što nisi uradio, makar to bilo da si nekog premlatio, naneo fizičke povrede, onda možeš da ideš. Znači, ideš, sobodan si, nakon što si nekog premlatio. Naravno da je sve to bila i potpuna izmišljotina, i tražio sam da mi se pokaže dokazni materijal.

Iznenadilo me da vidim da je tužilac, kada je pustio video, prvi put, izgleda, taj snimak pogledao. On i ja gledamo taj snimak i vidimo kako pritrčavam jednom čoveku koji pada nakon što ga udara jedan bilmez od 100 kila – 100 kila više od mene verovatno – i ja tog čoveka pridržavam da ne padne. I to je sve. Pitam, čekajte, je li to ovo sve što imate, a oni kažu da, to je sve.
Pitam, vidite li ovde neke elemente krivičnog dela, a on odgovara: da budem iskren i ne vidim. Onda su me pitali, jesam li gađao jajima, jesam, jesam li pomerao ogradu koja mi je privatno uzvurpirala javnu površinu, jesam. Zašto ste to radili? Pa zato što je to skupština Grada Beograda koja pripada meni, to je istitucija koja pripada građanima. Tako se završilo.

Većini je krivična prijava poništena odmah. Jednom drugu je tužilac odredio produžen pritvor, ali je sudija odbila da produži pritvori, tako da je i on pušten. Čini mi se da sam izašao oko četiri popodne, nastavilo se dalje negde do sedam, osam, dok svi nisu pušteni.
Bili su ispred Palate pravde, svi ovi moji mostobrani. Građani su bili tu, bilo je uzbudljivo i dirljivo. I tek sam onda, zapravo, vidio i šta je sve izašlo u medijima, vidio sam Petričićevu karikaturu koja me je oduševila.

Da li mislite da je to više zastrašivanje ili ad hoc reakcija sistema koji gubi tlo pod nogama?

Pa, kako da kažem, ad hoc reakcija nije, to je ciljana reakcija jednog utronjanog režima. Ono što je meni tu posebno interesantno je upravo bila ta pauza, odnosno čekanje u policijskoj stanici Novi Beograd, to oklevanje, odnosno ne oklevanje, nego neobraćanje, policajac iz sektora javnog reda i mira koji nikako da nam se obrati. On dođe, pa ode, pa ga zovu nazad, i mi smo tek posle shvatili da je tu zapravo došlo do jednog ozbiljnog loma unutar Tužilaštva. Tu shvatamo da su neki tužioci odbili da krivičnu prijavu protiv nas potpišu, i krivičnu prijavu je potpisao niko drugi do više javni tužilac Nenad Stefanović. Dakle, direktno sa vrha države je stigla krivična prijava, Vučić je nalogodavac, to je potpuno jasno. On je izašao odmah u medije da kaže da je tu uhapšeno pet huligana, prema kojima će se postupati bez milosti, ne mogu tačno da citiram njegove reči, ali otprilike je tako bilo, bez razlike, vjerovatno misleći da tu ima nekih raznih ljudi. Mi smo svi isti, mi smo svi ljudi koji brane most, to je svakako namera režima bila da pokuša da unese strah, ali nije im uspelo. Oni su bukvalno pukli, nisu čak uspeli da nam produže pritvor, a kamoli da nas uplaše i pokolebaju. Bilo je sve to naporno i stresno, ali jači smo sad nego ikad.

Kako vidite napade režima na studente na svakom mogućem koraku, verbalne, potom medijsku lavinu linča protiv njih?

To su napadi pacova koji su saterani u ćošak, a sticajem okolnosti je taj ćošak vrh države. Ako zamislite vrh države i to je zapravo kao jedan čošak, i eto u tom čošku su se oni sad sabili i nemaju kud. Oni sad pokušavaju na svaki način da demonstriraju silu, nad tom silom izgleda sve manje imaju kontrole. Imaju privatna obezbeđenja, angažuju kriminalce, imaju svoje lažne studente i lažne građane, i mnogi od njih očigledno imaju kriminalnu prošlost. U krajnjoj liniji, nije to samo neka intuicija i tumačenje nekih lombrozovskih crta lica, nego prosto saznaš, pronađaš informacije. Mi smo već za neke od ovih ljudi koje smo imali pred sobom, koji su nas napadali i tukli, odmah našli da je reč o ucenjenim kriminalcima u službi režima. Režim gubi konce, oni padaju.

Hoće li u tom padu režim pokušati da izazove neke nestabilnosti u regionu kako bi sačuvao sebe?

Mislim da tu nema nikakve dileme, ali pitanje je da li će uspeti da to uradi, to je sad stvar o kojoj vi isto tako morate da povedete računa, i koliko god je moguće da se tome suprotstavite. Nemam nikakve sumnje da će ovaj režim i ljudi koji su deo ovog režima i koji, kao što znamo, imaju i svoju političku prošlost i svoju političku sadašnjost koju definiše izazivanje sukoba, izazivanje podela, pa u prošlosti naravno i izazivanja ratova i stradanja nedužnih i naravno da se to može očekivati. Isto tako u sklopu ove kompleksne situacije u svetu i ovi naši režimski pacovi svakako računaju na mogućnost šire nestabilnosti koja njima odgovara, ali, evo, sad su građani ti koji mogu i moraju da se upravo tome suprotstave.

Imam utisak da država sad više njima ne pripada, kao da je država, sad govorimo o Srbiji, to što sada sve više postajemo mi, bez obzira što to još nije zvanično. Ono što sam ja video u odnosu policije i ono što sam čuo o odnosu tužilaca, to sve ukazuje na to da oni sve više gube oslonac. Izbacićemo mi ovaj režim iz koloseka. To je važno i da bi se predupredili sukobi koji bi mogli da imaju regionalni karakter.

Koje alate građani imaju?

Solidarnost, generalni štrajk, zaustavljanje svega, oslobađanje tužilaštva, pokretanje krivičnih prijava protiv pripadnika režima, to su stvari koje moraju paralelno da se dešavaju i ja verujem da za to sve više se stvaraju uslovi. Ne kažem da će to sutra da se dogodi, ali priližava se i taj 15. mart, svi imamo velika očekivanja od tog dana, negde odatle mora da krene i konsolidovanje jedne političke platforme, jer ovo sad više ne može da bude samo studenska borba, kao što i nije. Studenti su dali veliki potsticaj i sada sve ovo mora da počne da stiče političke obrise odnosno obrise načina na koji će se režim smeniti. Nemam formulu, ne poznajem formulu koja je predviđena ustavom, kojom se smenjuje jedan režim koji je ostavio iza sebe ovoliko mrtvih, razaranja društva, pljačke, tako da to će verovatno morati naći neka varijanta koja možda dosad i nije viđena. Naravno, naš je cilj da to ne bude putem nasilja već prosto dovođenjem režima, kao što smo u krajnjoj liniji do sada to činili, u čošak odakle više neće imati kud.

Kako tumačite predstojeće rasprave o situacije u Bosni i Hercegovini koja će se odvijati u srpskom parlamentu?

Tu prosto vidim jednu situaciju koja je direktno povezana sa ovime što imamo mi, reč je o vlasti koja zbog svog kriminalnog profila ne bi više smela da ima legitimitet. Njih bi građani morali da ruše, to je nešto što je potpuno očigledno. Režim u Banjaluci predstavlja jednu pretnju i nama u Srbiji sa obzirom na kriminalnu sponu koja postoji između Beograda i Banjaluke. Ipak, mislim da je veća pretnja Banjaluci ta koja dolazi iz Beograda. Verujem da će se stvari, ukoliko se okončaju kod nas onako kao što ja predviđam, nadam se da će to jako da ubrza, da omogući i da se stvari kod vas razreše onako kako treba. To znači opstanak celovite Bosne i Hercegovine sa svim svojim konstitutivnim narodima koji treba da zajedno žive, sarađuju normalno, u zdravlju i veselju.

Da li će se padom režima u Srbiji desiti suočavanje sa ratnim profiterima i kriminalcima i sa prošlošću u suštini?

To mora da se dogodi. Mi smo jedno zapušteno društvo, koje se nikad nije suočilo sa svojom nedavnom prošlošću, pa i s nekim ponavljanjima prošlosti. Tokom vladavine ovog režima imali smo povratak na otvoreno slavljenje ratnih zločinaca, negiranje genocida, jedno društvo koje je sluđeno i koje pod pritiskom režimskih medija duže od decenije stiče potpuno iskrivljenu sliku i o sebi i o svetu. Suočavanje je sada jedna neophodnost da bi društvo moglo da nastavi da funkcioniše, da rešava probleme koje ima. Suočavanje sa prošlošću, sa ratnim zločinima i zločincima, sa svima što deo jednog sistema na osnovu kojeg i zbog kojeg je bilo moguće zapravo da se Srbija pretvori u jednu ovakvu vukojebinu, u jednu ovakvu tvorevinu kriminala i korupcije. Sve je to direktno povezano i upravo ćemo rešavajući probleme kriminala i korupcije rešiti suočavanjem s time što je do toga dovelo. A do toga je dovelo upravo jedno sveopšte promovisanje neodgovornosti, loših vrednosti, odnosno nedostatka vrednosti, i naravno to što nam sad predstoji je vraćanje sebi, vraćanje nečemu što jesu vrednosti i ovog društva i Evrope i svega onoga čega smo mi kao ljudi deo.

BUKA