Balašević: Po pesmi mog oca snimiću film o banjalučkoj ljubavi

Upravo od četvrtka, ovaj film je na redovnom repertoaru pomenutog i ostalih bioskopa širom Bosne i Hercegovine, a o samom filmu, svojim profesionalnim planovima i specifičnim odnosima njegovog oca Đorđa Balaševića sa Banjalukom, Aleksa je tokom boravka u gradu na Vrbasu govorio za „Nezavisne“.

NN: Da li je početna ideja filma krenula iz Vaše ljubavi prema sportu ili iz ljubavi prema umjetnosti?

BALAŠEVIĆ: Konkretno i najrealnije, za mene je sport i umetnost ista stvar. Kao sin majke koja je imala olimpijsku normu u gimnastici i kao opet bivši profesionalni sportista i juniorski reprezentativac u rvanju, te kao sin umetnika, ja sport i umetnost zaista posmatram kao isto i mislim da brak mojih roditelja najbolje govori o tome koliko je ta stvar ista. Stoga smo mi, porodično, osnovali turnir „Megdan“, na koji je dolazilo puno boraca iz Modriče, Banjaluke i iz gradova sa ove strane Drine i Save. Iz turnira u turnir, prodavali smo TV prava i prodali smo ih preko 170 u svetu. U jednom momentu smo došli do toga da jedan deo filma možemo sami da pokrenemo. To je bilo izuzetno teško, baš zbog toga što je to bio moj prvi film i što institucije i fondovi dosta teško reaguju na takvu situaciju. Onda, Bogu hvala, pridružio nam se koproducent iz Moldavije Sergiu Paskaru, bez koga ovaj film nije mogao biti realizovan. Zahvaljujući njemu, koji je već dokazani filmadžija, pridružili su se Bugari Todor Čapkanov, reditelj, i Dirk Brose, čovek koji je radio muziku i koji je bio dirigent Pavarotiju i Bočeliju. Posle toga je sve počelo da raste. Film se jeste rodio iz sporta, ali na kraju krajeva, sve je to šou-biznis, jer je sa ove strane kamere.

NN: Pomenuli ste saradnju sa moldavskim i bugarskim umjetnicima i producentima. S tim u vezi, koliko je u praksi ovo bila zahtjevna produkcija?

BALAŠEVIĆ: Bilo je zahtevno, pogotovo u početku kada me većina ekipe nije upoznala. Mislili su da smo mi neiskusni, ali ja u stvari milim da ne postoje ni iskusni ni neiskusni. Mislim da samo postoje ljudi koji vole da slušaju i koji neće da slušaju, a ja sam imao tu čast da su pored mene stali takvi producenti kao što su Sergiu Paskaru, Bohos Topakbašian iz Bugarske i naravno Todor Čapkanov, koje vredi slušati i od kojih se može mnogo naučiti. Zahvaljujući njima, imao sam sreće da sam došao i do ostalih ljudi. Kasnije nam se pridružuje Vojin Ćetković, pridružuje se Enis Bešlagić, pridružuju se ljudi koji su već snimali preko 200 kratkometražnih i dugometražnih filmova i onda dolazim do toga da sve što ne znam, oni me nauče preko noći. Da li je to savršeno, naravno da nije, ali je bilo dovoljno da plivamo. Mi smo radili tri godine da napravimo tako dobru ekipu i mislim da je ta ekipa ključ svega u svakom poslu. Ako sutra neko hoće da restoran otvori, on mora, od kuhinje, tacne i šanka, imati dobru ekipu. Tako je isto i sa fabrikom točkova, tako je u sportu.

NN: Već na svjetskoj premijeri u Napulju ste nagrađeni i pretpostavljam da Vam je to bio veliki vjetar u leđa…

BALAŠEVIĆ: Mi smo zaista tamo bili šokirani. Napulj jeste bio najveći tornado u leđa koji smo mogli da dobijemo na svetskoj premijeri. Prvo da svetska premijera bude na festivalu na kojem su bili Mateo Garone, Džejms Kameron, Emir Kusturica, Samuel L. Džekson, Silvester Stalone, Monika Beluči, Antonio Banderas, do ove sad situacije, ko je sve bio. Nama je na premijeri filma sedeo Sting, najveći idol mog oca, koji se smeje Enisovim šalama, smeje se šalama Petra Božovića, uživa u filmu, da bismo nakon toga dobili nagradu za najbolji debitantski film. Mi smo toliko bili u transu, čak i Viktor Savić, koji je osvojio glumačku nagradu za glumca u usponu. Isto tako nam je bilo drago što smo posle toga na najstarijem festivalu u Srbiji, na Filmskim susretima u Nišu, osvojili nagradu publike za glumca festivala. Te dve nagrade su nam ulepšale početak, da ne sumnjamo u sebe i da smo osigurani na loše komentare, ako ih bude.

NN: Pomenuli ste u više intervjua da ste posebnu emociju imali u Sarajevu, zbog  odnosa Đorđa Balaševića sa ovim gradom, kao i u Beogradu u „Sava“ centru, gdje je Vaš otac održao na desetine, a možda i preko stotinu koncerata. Kakva je emocija vezana za Banjaluku, sa kojom je Đorđe imao odnos „toplo-hladno“?

BALAŠEVIĆ: Ovo ste jako dobro rekli toplo-hladno, ali jedva čekam da vas ispravim. Ja sam ubeđen da su odnosi njega i Banjaluke celi njegov život bili samo topli. Nažalost, on je imao toliku želju da dođe u Banjaluku i vi ste ga svi ovde želeli, ali to se nije ostvarilo od početka devedesetih i za taj njegov nedolazak možemo da kažemo da je bio hladan. Međutim, kada je on 19. februara umro i kada je u Banjaluci bio prikazan taj njegov hologram, ljudi iz Banjaluke, a hvala Bogu što sam to doživeo da vidim, samo su dokazali njegovu prisutnost u Banjaluci koja nikada neće biti izbrisana. On je sa Banjalukom imao najveću ljubav na svetu, u kojoj uvek ne cvetaju ruže, ali to je ljubav. Večito pričamo o Adamu i Evi i njihovoj nesretnoj ljubavi, ali koliko god mi pričamo o toj nesretnoj ljubavi, tu pominjemo reč ljubav. On i Banjaluka, takvim jednim odnosom kakav su imali, samo su dokazivali koliko se vole, a kada se neko jako voli, onda daje sebi za pravo da svašta kaže jedan drugom. Poslednji put kada sam bio u Banjaluci, to je bilo 2018. godine, gostovao sam na televiziji povodom „Megdana“, sportskog događaja, i ponovo sam došao juče. Prošetao sam ulicama u koje je on bio zaljubljen i imao sam posebnu emociju, između ostalog, i zbog svega što tek želim da napravim, a što će imati veze sa Banjalukom.

NN: Planirate da napravite film po pjesmi „Nevernik“?

BALAŠEVIĆ: Tako je, taj film će se i zvati „Nevernik“. Pričali smo u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, uskoro ćemo pričati u Banjaluci i nastaviti priču u Briselu i Sloveniji, gde god planiramo koprodukcije, to je baš taj film o jednoj nesrećnoj ljubavi, ali i sa jednim presrećnim krajem. Morao sam ovo da otkrijem da dobije smisao ovo što pričam. Tako da su me juče sve te emocije stigle. Koliko god da su mi na momenat mogle krenuti suze, opet sam bio ponosan na tu čarobnu energiju koju je on baš ovde ostavio, između ostalog, pesmom „Nevernik“.

NN: Po Vašem rođenju, Đorđe Balašević napisao je i „Uspavanku za dečaka“, pjesmu u kojoj kaže: „Ne znam više, bože prosti/ Da l’ da strepim/ Il’ da stremim/ da to breme posebnosti/ I na tebe nakalemim?“. Kako se to „breme posebnosti“ čini iz ugla onoga kojem je posvećena pjesma?

BALAŠEVIĆ: Moram da priznam da nije loše biti Balaševićev sin. Jednostavno, čovek samo mora da se pomiri sa činjenicom da je biti Balaševićev sin jedna vrsta javne funkcije, da ne kažem političke funkcije. Recimo, kada ja prođem kroz crveno svetlo, pisaće: „Aleksa Balašević je prošao kroz crveno svetlo.“ Kada neko drugi prođe kroz crveno svetlo, izaći će naslov „Pijani muškarac prošao kroz crveno svetlo i pritom udario pešaka“, i biće objavljeni samo njegovi inicijali. Sa jedne strane, konkretno u Novom Sadu, to je velika odgovornost, jer svi očekuju sve najbolje. Kada je ovaj film prikazan u Novom Sadu, svi su ga počeli porediti sa najboljim srpskim i jugoslovenskim filmovima, ali ja sam rekao – polako ljudi, ovo je tek moj prvi film, ne možete očekivati, ako smo mi osvojili Napulj, da ćemo osvojiti Kan i Veneciju. To je nemoguće. Drugo, oni očekuju najbolje jer ja, po njihovim kriterijumima, potičem od najboljeg. Sa druge strane, ja se divim svim onima, zato sam to u scenariju potencirao i potenciraću u svakom sledećem, divim se dakle svim onim ljudima koji nisu imali privilegiju da budu rođeni u jednoj takvoj kući, a nešto su u životu uradili i postigli. Ako nisu postigli nešto u sportu ili umetnosti, bar su osnovali porodice i žive srećan život, iako ja nikad neću biti objektivan da pričam o nečijem teškom životu, jer sam uvek imao, ako ništa, ono osnovno, a to je grejanje u kući, tri obroka dnevno i nekoliko pari patika. To je u startu jedan ogroman plus koji, nažalost, puno ljudi nema, tako da samo to osnovno ako ima, ta osoba mora da bude zahvalna što je tu gde jeste i da, naravno, sve posmatra realnim očima. Zbog toga, ako pričamo o pomenutom bremenu i bilo kakvoj otežavajućoj okolnosti šta znači biti sin Đorđa Balaševića, breme je da je lestvica podignuta visoko. Realno, ako ja budem postigao samo deset odsto onoga što je postigao moj otac, biću najsrećniji na svetu.

NN: Slično kako je otac Vas izložio u pjesmi, u jednoj sceni u filmu ste i Vi, doduše, kako se kaže, na kašičicu, izložili suprugu i kćerku, koja je u trenutku snimanja tek beba…

BALAŠEVIĆ: Jeste, izložio sam ih i crvenim tepisima, publici i aplauzima. Naravno, moj otac mene nikada nije sputavao. On je želeo da ja budem fudbaler, pa mi je stalno pod noge poturao neke lopte i loptaste predmete. To je želeo zbog njegove propale fudbalske karijere. U Ujedinjenim nacijama je jednom sreo Ronalda. Prišao je Ronaldu i rekao kako mu je krivo jer ni on u tu zgradu nije ušao kao fudbaler, nego je tu drugim povodom. Tako ni ja neću nikada sputavati svoju kćerku, ali ću je zaista, da ne kažem na silu, uvlačiti da bude deo svega toga, naravno u umerenim količinama, kako bi i ona videla lepotu stvaranja. Da vidi prvi dan kada se snima film, koliko je to sve mučno, teško, znojavo, a onda da vidi i poslednji dan na premijerama koliko je to sve glamurozno. A opet, svi mi na tim crvenim tepisima i glamuroznim premijerama, od malih producenata debitanata kao što sam ja, do ovih najvećih, ja sam ubeđen, svi na tom crvenom tepihu jedva čekaju da idu na filmske frontove, da nešto rade i da se nerviraju. To je taj porok stvaralaštva.

Nezavisne