Pevačica, tekstopisac, dizajnerka. Autentična, atraktivna, istančanog senzibiliteta. Sve je to Ana Radonjić (rođena Janković), multitalentovana umetnica. Znamo je pod pseudonimom Zoe Kida, za koji često objašnjava da predstavlja njen alter ego kada izađe na scenu i kada racio popusti. Bila je dugogodišnja članica VIS MistejkMistejk, a zapamtili smo je kao vokala alternativnog benda Zemlja gruva! za koji je napisala mnoge pesme, među kojima je sada već evergrin Najlepše želje.
I svašta nešto važno joj je još pošlo za rukom… Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer španski jezik i književnost. Udala se i rodila kćerke Istru i Lavu. Vodila je emisiju Osim toga na RTS-u, bila promo lice Bir festa, s dizajnerkom Tijanom Cvetković otvorila modni atelje „Petlja”, osmislila brend „Žena dete“… Sa Tatjanom Kecman nastupala je u kabare komediji Nas dve…
Njen stvaralački duh ne miruje, ali od muzike nikada nije odustala. Nastavila je da neguje džez, r&b, soul, fank, i otisnula se u solističke vode. I od tada ne prestaje da nas iznenađuje.
Prvi solo nastup imala je na Beoviziji 2022, kada je izvela numeru Bejbi, koja nije pobedila ali je postala hit. Ovog meseca, tačnije 8. marta, darovala nam je pesmu u slavu žena – Visočanstvo i tim povodom za video-spot okupila, kako kaže, posebne dame, kojima je poslala jednostavnu poruku: „Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da budete deo spota i da inspirišemo, delimo, podarimo deo našeg iskustva ostalim ženama, devojkama, devojčicama… Fokus je na vašoj energiji, prirodnoj lepoti i jedinstvenosti…“
„Fizička i psihička iscrpljenost, majčinstvo, izolacija u koroni bili su taj moj triger da počnem da razmišljam o poziciji žene, njenoj slobodi, snazi, načinu na koji se društvo odnosi prema njenim ulogama. Sećam se tog preplavljujućeg osećaja kada sam postala svesna snage koju imam, koja je čučala u meni a da nisam znala da postoji. Pomislila sam – pa zašto me niste učili da mogu, da sam jaka, da mogu sve! To je eureka, oslobođenje, rađanje nove verzije mene, šamar slabostima, trenutak inspiracije kada su sve te misli prošle kroz olovku“, priča za Radar Zoe Kida.
I nijedna od pozvanih dama nije odolela njenim stihovima koji podsećaju na to koliko su važne, budeći snagu samopoštovanja i samopouzdanja, a završavaju se rečima: „Hrabre kao lavice, boginje, faraonke, ratnice, heroine, majke, sestre, drugarice. Jake kao korenje, krhke kao latice. i bez krune rođene smo kraljice.“
Šta vas je sve tištalo da ispišete ovako otrežnjujuće stihove?
Društvene predrasude koje su najveća prepreka ženama. Zarđali patrijarhalni okviri vaspitanja koji se ne preispituju već prenose iz generacije u generaciju. Iako živimo u savremenom svetu u kom nas tehnološki razvoj pretiče, u kom se dešavaju revolucionarne stvari i izumi, borba za jednakost među polovima nije daleko odmakla. Važno je da osvestimo svoju snagu, da gradimo zdravo samopouzdanje na osnovu svega što radimo, da dajemo pravi primer svojoj deci i osećamo se dobro u svojoj koži. Visočanstvo je postala osnažujuća mantra o prepoznavanju sopstvene vrednosti i buđenju iskonske snage svake od nas.
Okupili ste za spot zanimljive i dokazane žene iz naše javnosti. Kako su reagovale kada su čule reči pesme?
Da, u spotu se pojavljuju „uvaŽENE“ dame koje su ostavile jedinstven trag u svojim profesijama. Jake žene koje pomeraju granice i daju dragocen doprinos našoj kulturi. Pozvala sam ih bez predumišljaja, želeći da u fokusu budu one s iskrom, velike, jednostavne, neke društveno etablirane, neke anonimne kraljice u svojim ličnim „kraljevstvima“, različitih godina i iskustava, upravo sa željom da pokažem da su visočanstva sve žene, bez obzira na status, obrazovanje, godine. Reagovale su podrškom, prihvatanjem, dotakla ih je istinitost poruka i dobra energija koju ova pesma nosi.
Kultura je neželjeno dete današnjice, koje je tu, nikom ne smeta, ali ne dobija ljubav i pažnju koja mu je potrebna. Zato je danas važnija nego ikada, jer je u beskraju hiperprodukcije raznog sadržajnog otpada, zeleno ostrvo spasa i smisla
Šta vam je prioritet, posebno kada pišete pesme? Od kojih standarda ne odstupate?
Volim originalnost i autentičnost, traženje novih rešenja u tekstualnom i muzičkom smislu. Reči imaju veliku moć, muzika ima veliku moć, imam poštovanje prema tome. Glupi tekstovi me jako nerviraju, njihovo ponavljanje u etru kreira duhovno siromaštvo među ljudima, a to je opasno. Muzika je jezik emocija, najfinije duhovno oružje koje ima svoju svrhu. Ja nju vidim kao osnažujuću i motivacionu, onu koja daje nadu u bolje sutra, koje se fokusira na dobro i na lepe stvari.
Postoji li neki određeni ritam u procesu vašeg stvaranja?
To nikada nije isti proces. Antene su mi stalno uključene i svet i sebe u njemu dosta analiziram. Osluškujem ljude, tu nalazim inspiraciju. Biram da slušam, pre nego da pričam. To je početak tog procesa, a onda se samo iznenada jave ideje koje prepoznam, stavim na papir i oko njih nastaje priča. Volim storytelling, često pišem „epove“. Neki se žale da su moji tekstovi predugački, u tome ima istine, možda je i to neki lični pečat… Melodije nastaju prve, pa zatim pišem reči, teme mi se vrzmaju po glavi, često ih ima previše pa je najveći problem šta izabrati.
Dugo ste prisutni na našoj umetničkoj sceni na raznim poljima. Manifestacije koje su Beograd činile poznatom kulturnom prestonicom su pod znakom pitanja – Fest koji je pomeren za jesen, naredni Bitef nema selektora, nezavisna umetnička scena je u ponoru, nezadovoljni su pisci, izdavači, bibliotekari… Kako biste okarakterisali ovu situaciju?
Kultura je neželjeno dete današnjice, koje je tu, nikom ne smeta, ali ne dobija ljubav i pažnju koja mu je potrebna. Kultura je u svojoj suštini humana, direktni je proizvod ljudskog duha, a današnjica teži dehumanizaciji. Zato je kultura danas važnija nego ikada, jer je u beskraju hiperprodukcije raznog sadržajnog otpada, zeleno ostrvo spasa i smisla. Neosvešćenim ljudima lakše je upravljati, njihove potrebe su dirigovane, a masmediji, kreatori „mišljenja“ i „istina“, umrtvili su sposobnost promišljanja. Umetnost postavlja pitanja, ne prihvata zadate teme, „žulja“ i opominje. Nije čudno što su Fest, Bitef, festivali i kulturna scena, kako kažete, u ponoru, jer pravi umetnici nikada nisu „podobni“. Kad postanu „podobni“, prestaju da budu autentični i tu je kraj umetnosti.
Šta biste vi promenili u kulturnoj politici?
Kulturnu politiku moraju da vode ljudi od integriteta, koji shvataju da je ona najvažniji, najtrajniji brend i najjače oružje, ali tanano kao krilo leptira, koje jak stisak pretvara u prah.
Nekada ste radili za RTS, zašto se ta saradnja nije nastavila? Kako danas komentarišete rad ove medijske kuće?
Televizija nije medij u kome sam se u potpunosti pronašla. Konkretno, ta emisija koju sam radila bila je nezavisna produkcija koja se samo emitovala na Prvom programu ove kuće. Smatram da je na RTS-u velika odgovornost da bude promoter i čuvar netržišnih vrednosti, koautor kulturne politike, kao javni servis svih građana. A za to su neophodne hrabrost i modernizacija javnog servisa, koji treba da beskompromisno teži objektivnosti. Na njemu je takođe da omogući prostor promociji onih kvaliteta u kulturi i stvaralaštvu, za koje na drugim medijima nema mesta.
Prošle subote u Beogradu je održan najbrojniji skup u istoriji Srbije, u organizaciji naše mladosti. Kakvi su vaši utisci povodom ovog događaja?
Veličanstvenost studentskog protesta zauvek je promenila lice Srbije. Studenti su probudili ljubav, poštovanje, solidarnost, razumevanje, podršku, istinu među ljudima. Probudili su saosećanje, dobrotu i lepotu u ljudima, na čijim krilima letimo već danima, mesecima. Hvala im što su nas digli na noge i dali nam nadu. Upoznali smo svoju budućnost oličenu u novoj generaciji, dobre, pametne, staložene dece, koja su uspela da nas ujedine. Mislim da stvari na političkoj sceni nikada više neće biti iste, iako nam se više puta u istoriji „desio narod“.
Kulturnu politiku moraju da vode ljudi od integriteta, koji shvataju da je ona najvažniji, najtrajniji brend i najjače oružje, ali tanano kao krilo leptira, koje jak stisak pretvara u prah
Čemu se nadate? Šta je sve to što želite?
Uređenom sistemu, zdravoj politici koja će nam omogućiti da malo istisnemo politiku iz svakodnevice i da to dragoceno vreme posvetimo podizanju kvaliteta naših života.
Deo karijere ste posvetili deci kroz razne projekte. Šta vas najviše brine oko njihove budućnosti?
Kao što vidimo na primeru studenata, dolazeće generacije pametnije su i sposobnije od nas. Oni su u sinhronicitetu s tehnologijom, novim vremenom, društvenim kretanjima, predodređeni su da se nose s „futurizmom“ do kog mi ne dobacujemo. Više se ne plašim. Oni imaju antene za ono što dolazi.
Da li ste nešto sebi zacrtali da morate da uradite tokom karijere?
Volela bih da nakon objavljivanja svog albuma prvenca, koji je planiran za ovu godinu, plasiram i album dečjih pesama. Takođe, želela bih da objavim i knjigu pesama. Imam mnogo ideja, inspiracija ključa. Prepuštam se intuiciji da me vodi kroz život i osluškujem svoj unutrašnji glas.
Radar
