Zašto ovo nije obojena revolucija: politički fragment o prirodi protesta u Srbiji

U političkom rečniku posthladnoratovskog sveta, termin obojena revolucija postao je šifra za određeni tip demokratskih promena koje su se odigrale na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i Balkana, obično uz značajnu diplomatsku, medijsku i logističku podršku zapadnih centara moći.

Taj termin, često zlonamerno upotrebljavan kao optužba za „izdaju“ ili „petooktobarsku podvalu“, podrazumeva scenario u kome unutrašnje nezadovoljstvo dobija spoljnopolitičku podršku, otvorenu, nedvosmislenu, ponekad i koordinisanu.

U tom ključu, aktuelni protestni talas u Srbiji ne ispunjava kriterijume koji bi ga učinili obojenom revolucijom. Na vlasti je struktura koja je, uprkos hibridnosti političkog izraza, na deklarativnom nivou čvrsto vezana za prozapadni kurs i priključenje EU. Prijateljstva sa Emanuelom Makronom, susreti u Berlinu, Briselu, Vašingtonu, svedoče o tome da sadašnja vlast ne remeti postojeći geopolitički okvir.

Drugo, obojene revolucije su po pravilu praćene otvorenom podrškom zapadnih ambasada, koje ne samo da ne kriju simpatije prema opozicionim akterima, već često igraju ulogu posrednika u krizama. Danas, zapadne ambasade u Beogradu pokazuju uzdržanost, ponekad čak i otvoreno odobravanje „stabilnosti“ aktuelne vlasti. Ne čuju se pozivi na smenu režima, ne vide se zapadni izaslanici kako stoje uz protestante. Naprotiv, ponašaju se kao čuvari postojećeg poretka. Cilj obojene revolucije (bar kad je u pitanju Zapad) jeste geopolitička preorijentacija države. Osim poneke izjave evrobirokrata, ne postoji ozbiljno nezadovoljstvo Zapada spoljnopolitičkim kursom Srbije. Drugim rečima, ne postoji niti međunarodna podrška, niti nekakva podrška sa Zapada.

Treće, presudni moment većine obojenih revolucija jeste izborna krađa koju opozicija uspe da dokumentuje, predstavi javnosti i međunarodnoj zajednici kao neporecivu. To onda dovodi do pritiska spolja i pobune iznutra. U Srbiji danas, iako se govori o neregularnostima, ne postoji jedinstvena, nepobitna platforma koja bi mobilisala mase u tom pravcu. Nema dokaza koji bi bili kapisla institucionalne pobune.

I naposletku, nema ujedinjene, prozapadne opozicije. Proteste ne predvodi jedna politička struktura, već ih pokreću studenti, građani i različiti društveni slojevi, ljudi koji nisu više spremni da ćute. Za „obojenu revoluciju“ nije potrebna centralizovana struktura, ali je potrebna široka koalicija koja će okupiti svu relevantnu opoziciju. To nije pokret sa jednim liderom, već sa mnogim licima, sa jednim zajedničkim osećanjem nepravde. Ujedinjuje ih duboka potreba za dostojanstvom, istinom i povratkom institucionalne normalnosti. Unutrašnje jedinstvo ovih protesta je nesagledivo veće nego u većini obojenih revolucija, a cilj postoji i oličen je u zahtevima, koji zahtevaju da se narodu vrate otete institucije države Srbije. Stoga, iako se možda čini da ovi protesti nemaju jasnu političku formulaciju, oni pak imaju nedvosmislenu moralnu i etičku artikulaciju. Upravo ih to čini veličanstvenim i autentičnim, rađajući do sada nezapamćeno unutrašnje jedinstvo i koheziju čak i među ljudima koji imaju sasvim različita politička gledišta.

Nezadovoljstvo koje se izliva na ulicama Srbije ne proističe iz stranih scenarija ili spoljnih manipulacija, već iz unutrašnjeg osećaja da je sistem duboko narušen. Aleksandar Vučić je, tokom decenije svoje vlasti, sistematski urušavao institucije, parlament je pretvoren u formalnost, nezavisne regulatorne organe u puku administraciju, a medije u instrument propagande. Izbori su lišeni fer uslova, sudstvo je pod partijskom kontrolom, a javni prostor je kontaminiran stalnim mobingom, straha i dezinformacija. Umesto demokratske podele vlasti, dobili smo koncentraciju moći u jednom čoveku i njegovom krugu. To je izvor nezadovoljstva, ne politička orijentacija, već osećaj da je država oteta, a institucije ugašene.

Da bi nešto bilo „obojena revolucija“, potrebno je više od nezadovoljstva, potrebna je međunarodna podrška, prozapadna usmerenost, jasan povod i politička artikulacija. Današnji protesti u Srbiji, koliko god bili brojni, ne poseduju ni strukturu, ni međunarodnu podršku, ni koordinate koje bi ih usmerile u pravcu Zapada. Ovi protesti su u tom smislu autohtoni, jer su svedočanstvo unutrašnjeg političkog i društvenog zamora u koji nas je uvela dugogodišnja autokratska vladavina predsednika Vučića. Protesti sada zahtevaju da nam se vrate otete institucije, da nam se vrati oteta država, ali i da se društvo moralno i etički usmeri ka idejama pravde, mira, razumevanja – a to svakako nije scenario bilo kakve „obojene revolucije“.

Zašto sve ovo ne želi da zna Patrijarh srpski Porfirije?

Mirko Perić/Teologija.net