Vidovdanska besjeda prof. dr Mila Lompara: „O kosovskom opredeljenju i Crnoj Gori“
Vidovdanska besjeda prof. dr Mila Lompara „O kosovskom opredeljenju i Crnoj Gori“ izgovorena na Vidovdan, 28. juna 2025. godine, u okviru svečanosti koja je upriličena u porti barskog Sabornog hrama Svetog Jovana Vladimira.
Jedno od čvornih mesta srpskog kulturnog obrasca, kosovska tradicija – začeta u poznom srednjem veku – preoblikuje svetosavsko nasleđe. Ona ga prenosi u dramatično osećanje života, koje će se, u istorijskom i kulturnom smislu, ponavljati kroz tamu turskih vekova, da se ponovo pojavi u okolnostima modernih vremena. U samu kosovsku tradiciju spadaju opredeljenje (zavet), istorija i mit. Srednjovekovna predstava i narodna pesma izražavaju dva dominantna načina oblikovanja kolektivne svesti srpskog naroda u vremenima do novog veka. Njihova dva tona, sastavljena od više podtonova, međusobno se prožimaju, u nečemu se razilaze, obeležavaju forme u kojima se sámo kosovsko opredeljenja razlistava na različite načine, međusobno nekad nesaglasne. Jer, tvore ih predanja, pripovesti, predstave, slike, ikone, antiminsi. U novom veku nastaje istorijska tradicija. Ona obeležava istoriografiju, romantičarsku i kritičku, da dopre do oskudnih činjenica o Kosovskom boju: kroz šumu različitih slojeva tradicije koje su oblikovale njegove posledice. Kosovska tradicija je, dakle, razvrstana u više smerova, jer prožima istorijsku i društvenu stvarnost, kao i poetsku i misaonu supstancu naše kulture.
Knez Lazar je postepeno i na razne načine širio svoju vlast: tešnje veze sa Balšićima u Zeti uspostavljene su oko 1386, pošto se Lazareva kći Jelena udala za Đurđa II Stracimirovića; vođen u saradnji sa bosanskim banom Tvrtkom, rat protiv Nikole Altomanovića okončan je uspešno; pobedivši Radiča Brankovića, gospodara Braničeva, Lazar je 1379. godine, prisvojio njegove oblasti, pa je u svoju titulu uneo i Podunavlje; krajevi dobijeni ili preuzeti od ugarskog kralja, bivaju – posle 1382. godine – potpuno uklopljeni u granice srpske države. Knez Lazar je postepeno pod svojom vlašću ujedinio prostore od Save i Dunava na severu do Lipljana i Novog Brda na jugu, pa je Lazareva zemlja – kako su je kasnije i Turci nazivali – okupila teritorije kroz koje su proticale tri Morave: moravska Srbija je stupila na istorijsku pozornicu. Okupivši najvećim delom stare srpske zemlje, koje su već stekle zavidan stepen privrednog i društvenog razvoja, koje su predstavljale geografsku, privrednu i političku celinu još u doba Nemanjića, nalazeći se mimo glavnih pravaca turskih osvajanja, u sporadičnim i lokalnim sukobima sa Ugarskom, država kneza Lazara – osmišljena prevashodno kao država kontinuiteta i tradicionalnosti, u kojoj je Srpska pravoslavna crkva čuvala vrednosti nemanjićkog vremena – bila je ne samo dobro organizovana i ekonomski ojačana nego se i razvijala u relativnom miru.
U deceniji koja je prethodila Kosovskoj bici, ličnost kneza Lazara postajala je sve zapaženija: iako je do mučeničke smrti nosio samo titulu kneza, Lazar je – kako je sticao nove posede i uvećavao svoju moć – preuzimao vladarska obeležja epohe Nemanjića, pa je poneo vladarsko ime Stefan, kao što je to učinio i kralj Tvrtko I, počeo je da koristi i naziv samodržac, da bi na zidu njegove zadužbine – manastira Ravanice – bio oslikan sa svim odličjima vladarskog dostojanstva, kako vlast prima od Boga i kako nosi žezlo u ruci i krunu na glavi. U Ugarskoj su samo njega nazivali knezom Kraljevine Raške, kao što su ga u krugovima Carigradske patrijaršije označavali kao velikog kneza cele Srbije: obraćali su mu se kako hilandarski kaluđeri tako i srpski monasi iz Jerusalima. Srpska patrijaršija je u njemu videla zakonitog vladara: naročito posle izmirenja sa Vaseljenskom (Carigradskom) patrijaršijom. Jer, vaseljenski patrijarh je priznao Srpsku patrijaršiju uz uslov da se grčke crkvene oblasti ubuduće ne pripajaju srpskim: izmirenje je svečano proglašeno 1375. godine na grobu cara Dušana u crkvi Svetih Arhangela u Prizrenu.
Pojedinosti o Kosovskoj bici, koja se odigrala na Vidovdan 15. juna 1389. godine, ostale su malo poznate i nedovoljno pouzdane. Ispunjeno tragičnom simbolikom, usmeno narodno pamćenje je – posredstvom crkvene tradicije – prisvojilo biblijsko načelo o žrtvovanju zbog „carstva nebeskog“ i ugradilo ga u predstavu o kosovskom opredeljenju. Premda značajan događaj evropske istorije, Kosovska bitka je ostala sačuvana u šturim i nedorečenim, katkad protivrečnim, onovremenim svedočanstvima. Nesigurni su izveštaji o broju učesnika. Francuski savremenik, Filip de Mezijer, ostavio je podatak o dvadeset hiljada mrtvih na obe strane. U jednoj firentinskoj hronici, nastaloj početkom XV veka, tvrdilo se da je sultan Murat I poveo 140.000 ratnika na Srbiju, dok je knez Lazar izveo upola manje snage, pa je izginulo čak 30.000 Srba i 70.000 Turaka. Današnja saznanja su došla do skromnijih procena: Murat I nije mogao imati više od 30.000 ratnika, dok je knez Lazar mogao okupiti između 15.000 i 20.000 vojnika. U njegovoj vojsci bila je većina srpskih velikaša – Vuk Branković, Stefan i Lazar Musić – dok je Tvrtko I poslao vojsku koju je predvodio proslavljeni vojvoda Vlatko Vuković. Kasniji pisci – naročito turski – neosnovano su preuveličavali snagu srpske vojske i nabrajali razne narode koji su pristupili njenim redovima: Bugare, Ugre, Nemce, Čehe, Vlahe, Albance. To nije bilo tačno.
Sultan Murat I, povevši u pratnji dvojice sinova (Bajazita i Jakuba) veliku vojsku, u kojoj je bilo i hrišćanskih vazala, izbio je na Kosovo polje i sudario se sa isprečenom srpskom vojskom, na uzvišici iznad Prištine, na mestu koje su Turci kasnije nazvali Gazimestan. Jedan od srpskih vitezova, u potonjem narodnom predanju imenovan kao Miloš Obilić, uspeo je da se probije do sultanovog šatora: predstavivši se kao prebeg – prema jednom svedočanstvu – uspeo je da priđe sultanu i mačem ga usmrti; u pratnji dvanaestorice odvažnih plemića – prema drugom svedočanstvu – razbio je sultanovu gardu, presekao lanac povezanih kamila i smrtno ranio Murata I. Vest o ovom podvigu daleko je premašila granice Srbije. Pometnju u turskoj vojsci, čije je jedno krilo uzmicalo, presekao je Bajazit, koji je naredio da ubiju Jakuba kako bi sebi sačuvao presto – i nastavio bitku do kraja. Srpski knez Lazar nije uzmicao: „Bolje je nama u podvigu smrt nego li sa stidom život!“ Bile su to – navodno – njegove reči koje je zapisao patrijarh Danilo III. Zarobljen, knez Lazar je – po Bajazitovoj zapovesti – ubijen, kao i braća Musići, veliki deo vojske i vlastele. Vuk Branković i Vlatko Vuković preživeli su bitku.
Uprkos – u vojnom smislu – nerešenom ishodu Kosovske bitke, hrišćanska Evropa primila je u početku ohrabrujuće vesti. Tvrtko I javio je da je srpska vojska imala srazmerno male gubitke, pa je u pismu Firenci ponovo izvestio o srpskom uspehu, primivši 20. oktobra 1389, čestitke za veliku hrišćansku pobedu. Znameniti vizantijski retor, Dimitrije Kidon, u svom pismu prognanom vizantijskom caru Manojlu II Paleologu, javljao je o Kosovskoj bici i sultanovoj pogibiji, žaleći što i Vizantija ne napadne Turke. Vesti o turskom porazu proisticale su iz saznanja o sultanovoj pogibiji, turskom povlačenju s bojišta i prestanku bilo kakvih vojnih aktivnosti. Naglasak je stavljan na te činjenice usled želja hrišćanskih savremenika da se stane na put osmanskoj najezdi.
Vest o Lazarevoj pogibiji ostavila je dubok utisak u Srbiji: kult svetog kneza – u čijoj duhovnoj podlozi nije teško pronaći tragove kulta Stefana Dečanskog – pretvarao se u kult svetog mučenika. To je proisticalo iz kosovskog opredeljenja koje je crkveno predanje učinilo živom i prenosivom tradicijom narodne svesti. Oslonjeno na biblijske motive, kosovsko opredeljenje nalaže bezuslovno žrtvovanje u pravcu „carstva nebeskog“ umesto pokornosti tuđinu, pokornosti koja omogućava kratkotrajan produžetak zemaljske vlasti. Najvažniji srpski učesnik Kosovske bitke, posle kneza Lazara, Vuk Branković postao je – preživevši bitku – znatan srpski velikaš. Iako savremenici ne pominju ništa sumnjivo u njegovom držanju tokom bitke, sumnju rasprostire – početkom XVII veka – dubrovački pisac Mavro Orbin. U Kraljevstvu Slovena, on je pisao o Vukovim tajnim pregovorima sa sultanom Muratom I i o njegovoj izdaji kneza Lazara sa ciljem da se dočepa veće vlasti. Moglo bi se pretpostaviti da je ovaj književni motiv prodro u narodno predanje o „kosovskoj izdaji“. Ni kasnije Vukovo ponašanje ne ide u susret ideji o njegovoj izdaji, iako je on postao politički protivnik sinova kneza Lazara. Samo sa stanovišta morala viteškog društva, Vuk je izdao svog gospodara već samom činjenicom da nije uz njega poginuo, pa je srpska narodna epika – stapajući u sebi srednjovekovno shvatanje viteške odanosti – tu mogla pronaći osnov za predanje kako o izdaji Vuka Brankovića tako i o kosovskoj izdaji kao takvoj.
Dinamički potencijal kosovskog opredeljenja, kao jezgra čitave tradicije, postoji unutar Lazareve odluke. Kao što beleži srednjovekovni letopisac, knez Lazar pred Kosovsku bitku kaže: „Bolje je nama u smrti podvig nego u sramoti život.” Ta odluka pokazuje da je u srednjovekovnoj predstavi bilo prisutno herojsko načelo. Ono je postojalo u viteškoj odori. Utkano u strukturu kosovskog opredeljenja, ono mu daje dinamički potencijal. Kao predstavnik opšteg mišljenja, narodni pevač je taj potencijal razgranao u unekoliko različitom duhu. On je izdvojio situaciju u kojoj Lazar dobija opredeljujuću poruku: ukoliko želi zemaljsko carstvo, on treba da učini juriš na Turke i pobedi u bici; ukoliko, pak, želi nebesko carstvo, on treba da sazida crkvu Lazaricu.
I knez Lazar odgovara klasičnim rečima narodne tradicije: „Zemaljsko je za malena carstvo / a nebesko uvek i doveka.” Situaciju koja je kod srednjovekovnog letopisca eliptično izražena, narodni pevač je razložio na različite komponente. Ono što je bitno i tajanstveno u samom jezgru kosovskog opredeljenja jeste okolnost da Lazar bira. I da on bira da izgubi zemaljsko, da bi dobio nebesko carstvo. Šta znači sam Lazarev izbor? Zašto ga je narodni pevač doveo do toga da bira? Šta on u stvari bira? I šta znači sam izbor? U tome vrhuni tajna slobode. Odlukom da izabere nebesko carstvo, Lazar u stvari bira da odbije pobedu u zemaljskoj bici. Zašto? Zato što ona nema nebeski znak na sebi. On, dakle, odbija pobedu koja neće imati nebeski smisao. To je u stvari ponuda koja mu je data: da pobedi u zemaljskoj bici bez nebeskog smisla.
Zašto je nebeski smisao odsutan u toj pobedi? Zašto je narodni pevač, u izvesnom dosluhu sa nekim srednjovekovnim tradicijama, odstranio nebeski smisao iz zemaljske pobede? Još je Stefan Nemanja, pred bitkom kod mesta po imenu Pantin, vapio Bogu i Svetom Đorđu: „Sudi, Gospode, onima koji me napadaju, i usprotivi se onima koji se bore sa mnom. Uzmi oružje i štit i stani u pomoć meni!”[1] To znači da pobeda u zemaljskoj bici mora imati nebeski smisao: sama zemaljska pobeda nije dovoljna ako u njoj nema Božijeg suda koji joj daje smisao. To je nagoveštavanje lazarevskog momenta u kosovskom opredeljenju. Ali, bez obzira na neizbežnost postojanja Božijeg suda, nema odustajanja od borbe, niti neko može zameniti onoga ko je pozvan da u njoj bude: „u pomoć meni”. To je nagoveštavanje obilićevskog momenta borbe, a ne odustajanja od nje. U kosovskoj tradiciji, taj momenat je istaknut i na kosovskom stubu, koji beleži Muratovu pogibiju i koji je napisao despot Stefan Lazarević.[2]
Moglo bi se kazati da je narodni pevač podrazumevao jedan istorijski ishod: on je pevao svoje pesme u vremenima pod Turcima, pod Austrijom, pod Mlecima, u ropstvu, pa je želeo da opravda teško postojanje u potčinjenosti stranoj sili. Nijedna pobeda bez nebeskog smisla u sebi nije trajna, pa ni potčinjenost stranoj sili nije zauvek. To može biti njegov prvostepeni motiv. Ali, postoji nešto u Lazarevom izboru što dovodi u pitanje samu zemaljsku pobedu. Jer, ona ima smisla samo ako je natopljena nebeskim značenjem. Pobeda nema, dakle, samo svoju horizontalnu i istorijsku dimenziju, nego ima i svoju vertikalnu i metafizičku dimenziju: nije dovoljna pobeda unutar zemaljskog registra da bi se dosegao metafizički smisao koji Lazar tematizuje u njoj.
Ali, zašto nema nebeskog smisla u pobedi? I zašto odluka o Lazarevom izboru na neki način maskira ili zatamnjuje to saznanje? Postoji dosluh srednjovekovne i narodne tradicije u tragičnom osećanju života koje upravlja Lazarevim izborom. Kako? Zato što u srednjovekovnoj tradiciji postoji jedno osećanje duboke tragičnosti koja unosi u Lazarevu odluku − svest o krivici. Isihazam je unosio u našu književnost više stepena krivice. Kao motiv lošeg čovekovog stanja, krivica je istorijski motivisana: Dušanovo proglašavanje za cara, sukob sa Vaseljenskom patrijaršijom, a pre toga dvostruko tragična sudbinom Stefana Dečanskog. Ove metafizičke motive narodni pevač potiskuje, pa krivicu vezuje za sukob oko vlasti i raspad carevine. U Lazarevom izboru kao da je skriveno da svest o krivici onemogućava nebeski smisao kosovske pobede. Tu bi mogao biti dosluh srednjovekovne i narodne tradicije koji dugo tkanje vremena unosi u kolektivnu svest.
No, srednjovekovni letopisac je rekao: „Bolje je nama u smrti podvig.“ To je drugi momenat krivice kao drugi momenat Lazarevog izbora. Jer, ne bira Lazar samo poraz, već on bira podvig. Sam podvig se nalazi u vezi sa krivicom koja se rasprostire u istorijskom, psihološkom i metafizičkom smislu. Kao viteški čin, Obilićev čin je nešto što čini drugi momenat kosovskog opredeljenja. Kao herojska transcendencija, u kojoj vrhuni kneževa odluka da se ide u bitku u kojoj je poraz izvestan, da se životom otelotvori čovekova borba uprkos znanju o njenom ishodu, kao pouzdan pokazatelj krize zemaljske svesti, Obilićev čin predstavlja potvrđivanje Lazarevog izbora.
Obilić je, dakle, autentični deo Lazarevog opredeljenja. Jer, Lazar ide u bitku, iako se opredeljuje za „carstvo nebesko”. U strukturi kosovskog opredeljenja treba prepoznati međuzavisnost dva momenta: izvesnost zemaljskog poraza i odlazak u boj uprkos toj izvesnosti. Tako je i u narodnoj tradiciji. Samo istovremenim postojanjem oba elementa dobija se „carstvo nebesko”. To je Lazarevo opredeljenje: obezvređivanje zemaljske pobede ukoliko ona nema nebeski smisao predstavlja Lazarev izbor; odlazak u boj predstavlja Lazarevu odluku. Njegoševa interpretacija kosovskog opredeljenja podrazumeva drugi momenat Lazarevog opredeljenja kao obilićevski momenat: to je odlazak u bitku koja donosi podvig Obilića. Nema, dakle, Lazarevog opredeljenja mimo obilićevskog momenta. Kada bi to bilo moguće, onda bi opredeljenje za „carstvo nebesko” bilo potčinjavanje sudbini, prihvatanje fatalizma, mirenje sa neizbežnim. Tu nema podviga. Ali, ima izdaje, koju narodni pevač opisuje. Podvig, međutim, nastaje – kao i Lazarevo opredeljenje – tek u suočenju sa neizbežnim: u odlasku u bitku čiji pečat ne daje poraz nego podvig.
Podvig je, dakle, egzistencijalni odgovor na krivicu. Kosovsko opredeljenje podrazumeva izbor carstva nebeskog kroz podvig, a ne kroz poraz. I narodna tradicija to sledi. I Njegoš to sledi. To nije novo ni u Crnoj Gori. Jer, još je vladika Danilo, kao prvi vladika iz vladarske kuće Petrovića, koji je vladao sto godina pre Njegoša, zabeležio Obilićev viteški podvig: „Cetinjske vladike njegovale su uspomenu na kosovsku tragediju. Ona je shvaćena kao gubitak narodne nezavisnosti. Vladika Danilo u jednom pismu iz 1714. slavi Obilića kao oličenje herojstva, ’koji je ubio turskog cara na Kosovu, pa je zatim i sam poginuo sa svojim gospodarom i sa svojih sedam hiljada boraca, što je Crnogorce i dovelo u ove krše’.”[3] To pismo je vladika Danilo uputio „poštovanim knezovima i starješinama crnogorskim”. U njemu piše: „Bila bi mi draga smrt da ste htjeli da svi skupa časno i slavno poginemo, kao što su to uradili knez Lazar i Miloš Kobilić.”[4] Ovakvo obraćanje, sa naglašenim povezivanjem Lazara i Miloša, pokazuje da je u opštoj javnoj svesti mnogo pre Njegoša postojala precizna svest o kosovskoj tradiciji.
Da je Njegoš veoma precizno osetio oba momenta Lazarevog opredeljenja, pokazuju reči vladike Danila: „Oh da mi je očima viđeti / Crna Gora izgub da namiri: / tad bi mi se upravo činilo / da mi svijetli kruna Lazareva / e sletio Miloš među Srbe.” Svetlost Lazareve krune je, dakle, posledica očitovanja nebeskog smisla (Božijeg suda) u herojskoj pobedi. U času kada Obilić ponovo sleti među Srbe zasvetleće Lazareva kruna: veza između Obilića, kao podviga, i Lazara, kao opredeljenja, nije se mogla preciznije prepoznati. Da bi se zadobilo carstvo – zemaljsko ili nebesko, što nije isto – neophodan je podvig: dakle, Obilić. Da je motiv sijanja Lazareve krune važan motiv Njegoševog pesništva, pokazuju i početni stihovi Lažnog cara Šćepana Malog: „Veseli se prahu Nemanjića, / Nemanjića i Grebljanovića, / Jer će vaše krune zasijati.” Kao metafizički pesnik, Njegoš je poetički nužno usvojio i nebesku i zemaljsku dimenziju kosovskog opredeljenja i nije ga mogao svesti samo na herojski (obilićevski) momenat. No, Njegoš je – u skladu sa poetikom romantizma – dinamizovao Lazarevo opredeljenje, postavivši smisaoni naglasak na obilićevski momenat, ali je on to mogao zato što je upravo taj momenat postojao u Lazarevom (kosovskom) opredeljenju.
No, Njegoš prati narodnu tradiciju i kada ona ozakonjuje – u kolektivnoj svesti – izdaju kao bitan momenat kosovskog opredeljenja. Tu se kosovsko opredeljenje nadograđuje, jer ide iznad svoje jezgrene osnove. I izdaja je odgovor na osećanje krivice. Kako izdaje nema u realnoj bici, kako je ona nepostojeća u istorijskim zapisima, ona predstavlja izdaju metafizičkog izbora. Kao da je ona odbijanje da se krivica prevaziđe podvigom, bilo ličnim podvigom čoveka, bilo kolektivnim podvigom življenja uprkos porazu. Da bi se moglo živeti u strahoti stranog tlačenja, vekovnog, neophodno je kladiti se na Boga. Svest o izdaji treba da opravda takvu opkladu. Ta svest je simptom metafizičke krize. Ona uklanja slutnju o Božijoj odgovornosti. Užas postojanja u turskom ropstvu, u bekstvima pod habzburški ili mletački barjak, toliki je da se Bog mora osloboditi od direktne odgovornosti za njega. Otud sledi da Bog – u koga su vekovima uperene oči ispunjene nadom – nije kriv za narodno posrtanje. On je dozvolio da se posledice krivice razliju po narodu, ali je izdaja ono što je patnju skrivilo. Izdaja je pomeranje Boga iz područja krivice i, čak, odgovornosti za narodnu patnju, kao način da se on očuva u kolektivnoj svesti: kao poslednji dokaz za kojim nada može posegnuti.
Tako se obrazuje unutrašnja veza između Gorskog vijenca i Posvete prahu oca Srbije koja mu prethodi: kao što Posveta prethodi Luči mikrokozma, kao što epigraf određuje nešto bitno u Noći skupljoj vijeka. Nisu to samo ukrasnn i počasni momenti nego imaju obavezujući umetnički i značenjski sadržaj. Sama Posveta prahu oca Srbije pokazuje se kao originalna primena jednog umetničkog iskustva. Jer, obrazovana je na kosovskoj formuli. Ona uklapa figuru Karađorđa u tu formulu, koja se sastoji od tri momenta: Lazarev izvor, Obilićev podvig, Vukova izdaja. Hronologija ustrojava ovakav raspored formativnih momenata: Lazarev izbor nastaje pre bitke, jer knez tada donosi odluku za carstvo nebesko; Milošev podvig odvija se tokom bitke; Vukova izdaja prepoznaje se posle bitke, jer on živ napušta bojište.
U Posveti prahu oca Srbije,Karađorđe postoji u sva tri momenta, ali u promenjenom poretku. Prvo se izdvaja svest o izboru: „Da, viteza sustopice tragičeski konac prati;/ tvojoj glavi bi suđeno za vj̕ enac se svojprodati!” Tragički momenat izbora, prisutan kod Lazara, spremnost da se založi život (glava), postaje deo herojskog venca. No, taj venac se istovremeno sakralizuje, postaje znak svetosti, jer se stavljaju u dejstvo značenja kefaloforosa, prisutna kod Lazara, uronjenog u biblijsku predstavu o Jovanu Krstitelju. Ne samo junak nego i svetac nosi svoju glavu kao zalogu izbora carstva nebeskog.
Drugi momenat Posvete prahu oca Srbije nije u skladu sa hronološkom postavkom, ovekovečenom u narodnoj tradiciji, jer se pojavljuje svest o izdaji: „Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema!/ Na Borise, Vukašine opšta grmi anatema.” Svest o izdaji, kao i u narodnoj tradiciji, obrazuje se u potonjim vremenima, koja oblikuju pokolenja. Aluzija na Borisa Godunova podrazumeva optužbu za ubistvo carevića, nagoveštenu kod Puškina, što je poetički putokaz za razumevanje Lažnog cara Šćepana Malog. Aluzija na Vukašina Mrnjavčevića nastaje na narodnoj tradiciji koja ga je – što je postalo deo tadašnjih istorijskih saznanja, mnogo kasnije opovrgnutih – optužila za ubistvo Uroša V. Ovakav aluzivni sklop podrazumeva – po diktatu kosovske formule – mitskog izdajnika Vuka Brankovića. Da je on prisutan u aluzivnom podtekstu ovih stihova, da je poistovećen sa Vukašinom, pokazuje završetak Posvete u Luči mikrokozma, jer se tu Vukašinu pridodaju imena Vuka (Brankovića) i Vujice (Vulićevića). Svi oni su obuhvaćeni simboličkim žigom izdajnika.
Treći momenat kosovske formule pojavljuje se na kraju Posvete prahu oca Srbije: „Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće.” Upravo je momenat podviga očuvan za poentu Karađorđevog uklapanja u kosovsku formulu: umesto sutonske svesti o izdaji, kao u hronologiji narodne tradicije, Njegoš postavlja jutarnju svest o podvigu. Promena poretka je promena značenja u strukturi kosovske formule. Aluzija na Požarskog, kao istorijska reminiscencija, upotpunjuje izvedenu inverziju. Ruski vojvoda je bio, naime, na čelu oslobađanja Moskve 1612. godine od Poljaka: kao što je Karađorđe predvodio srpsko oslobađanje od Turaka. Ključna je značenjska inverzija kosovske formule: smisaoni naglasak je postavljen na podvig.
To je u skladu sa nalozima aktuelnosti, koji – 1847. godine – podrazumevaju oslobodilačko i ujediniteljsko kretanje srpskog naroda. To je, međutim, u skladu sa eshatološkim smislom Lazarevog izbora, jer podvig uvek označava prisustvo carstva nebeskog u koje se uzdao tragični knez. Otud dolazi sakralizacija kao poslednja reč Posvete prahu oca Srbije: „Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!” Pozivanje na zavet označava situiranje Karađorđa u sakralnu paradigmu. On je, dakle, stilizovan u sva tri momenta kosovske formule, kao ispunjeno vreme njenog prostiranja, da bi postao mitska figura kolektivnog razumevanja: „Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,/ sve će sjajnӣ i čudesnӣ u vjekove bivat dublje.” Kao što je kosovska formula došla iz dubine vekova, tako će promenjenih naglasaka nastaviti da postoji u vekovima koji dolaze. Ona svedoči o neprekinutoj vezi kosovske tradicije i Njegoša. Dakle: o temeljnoj tradiciji Crne Gore.
[1] Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, Prosveta – SKZ, Beograd, 1988, 69.
[2] Antologija stare srpske poezije, priredila Zorica Vitić, Politika – Narodna knjiga, Beograd, 263.
[3] G. Stanojević, Crna Gora u doba vladike Danila, Cetinje 1955, 183–184.
[4] Vladika Danilo, Vladika Sava, Pisma, Cetinje, 1996, 18.
Svetigora
