VEDRANA RUDAN U RALJAMA ŠTRAJKA Traumatični dani hrvatske književnice: Sestre bespomoćno pokušavaju da mi stave iglu u venu

Književnica Vedrana Rudan nakon što je otkrila da boluje od opake bolesti, u maju ove godine, obećala je da više neće pisati, već da će se posvetiti lečenju.

Međutim, poznata dama gotovo redovno objavljuje svoje tekstove na brojne društvene teme i o toku svoje borbe sa karcinomom.

Novi tekst, koji je objavila, pozabavio se štrajkom zdravstvenih radnika u susednoj Hrvatskoj i pacijentima koji ispaštaju zbog loših uslova u zdravstvenim ustanovama.

Nekoliko hiljada zdravstvenih radnika, okupljenih u Sindikatu Zajedno, počelo je štrajk tražeći poboljšanje položaja i veća materijalna prava, izvestili su iz sindikata. Uglavnom se radi o laborantima, radiolozima, vozačima saniteta i farmaceutskim tehničarima koji traže povećanje osnovnice za najmanje 20 odsto i pravednije koeficijente.

Prema prvim podacima sindikata, štrajkuje oko 4.000 zdravstvenih radnika u 58 ustanova u Hrvatskoj. U hrvatskom zdravstvu je oko 80.000 zaposlenih. Iz sindikata su najavili da će tokom štrajka, koji će trajati do ispunjenja zahteva, raditi samo hitne slučajeve, a neće obavljati ostalu dijagnostičku, laboratorijsku i radiološku obradu.

Pod oštricom Vedraninog pera, već tradicionalno, našao se predsednik Vlade Republike Hrvatske Andrej Plenković.

Određeni broj zdravstvenih radnika kreće u rat za veću platu. Dugo su preklinjali svoje gospodare da im dignu plate, Plenković je danas rekao da je štrajk nepotreban, sve se moglo postići dogovorom. Sindikat uzalud ponavlja da od februara pokušavaju doći do dogovora. Setimo se koliko je Plenkoviću trebalo da se sa samim sobom dogovori da hrvatskim političarima enormno poveća plate. Naš Veliki vojskovođa objasnio nam je da će taj zločin ukinuti korupciju u Hrvatskoj – ističe Vedrana, prenosi Srbija danas.

Književnica je istakla koliko se politička situacija, a i sam štrajk loše odražava na pacijente poput nje.

Poruka je jasna. Zdravstveni radnici štrajkuju nimalo ne vodeći računa o potrebama nas najugroženijih, nas koje izjeda rak. Ispada da su štrajkači neodgovorna gadna bića kojima je jedino na umu lova i potreba da pobije najteže pacijente, piše ona, pa opisuje svoje dane u bolnici:

Na moju veliku žalost deo sam ekipe koja često hodočasti po bolnicama, leži na kojekakvim aparatima i gleda u glave sestara koje bespomoćno pokušavaju u moju venu da ubodu iglu. U svojoj predanosti idu tako daleko da mi u venu uvlače dečju iglicu, čak mi vatu ponekad učvrste dečjim flasterom, pa mi se na ruci smeši medvedić. Znam da mafija koja vlada Hrvatskom ne obilazi prostore u kojima dobijamo kojekakve infuzije osim kad su izbori pred vratima, mislim da ne čak ni tad. Nemaju oni za to ni živaca, ni želuca. Ja sam u takvom prostoru u Rijeci dobila infuziju pre nekoliko dana. Oko mene „onkološki bolesnici“ koji su danas čitav dan bili medijske zvezde. Otrov teče kroz plastiku, sestre kuckaju po venama u nadi da će ih omekšati, nemoćnim ljudima dodaju vrećice za povraćanje, brišu im usta. „Fotelje“ na kojima ležimo su u raspadanju. „Čeka se donacija“, rekoše mi. Pitam se, uzalud, kako to da imamo za tenkove, avione i oružje svih vrsta a nikako da nađemo dobročinitelje koji bi, kako bi rekli naši političari, “nama najugroženijima” kupili fotelju obloženu plastikom, ne kožom. U uglu prostorije hrpa kostiju, mladić od dvadesetak godina, pokušava se uz pomoć očajne majke i medicinske sestre popeti na „fotelju“. Dok to gledaš čini ti se da ne spadaš tu, ti si sama legla, sestra je našla venu, daleko sam ja od te faze u koju ću ući ali ne još, ne još… Pa ipak ti se „zdravoj“ srce cepa – naglašava Rudan, pa poentira:

Svi mi teško ili manje teško bolesni znamo da ako išta u ovoj septičkoj jami vredi to su zdravstveni radnici i da nema te love koju im ne bi trebalo dati za posao koji obavljaju. Neće je dobiti. Car Plenković ubija još ono malo zdravstvenih radnika koji nisu brisnuli iz ove herojske, ratničke velesile. Jadno, bedno i tužno. Štrajkači i njihove kolege su jedina bića u Hrvatskoj koja nas na smrt osuđene svojim osmesima hrabre da izdržimo pakao kroz koji prolazimo. Sigurna sam da kad bi neko nas pitao jesmo li na njihovoj strani, svi bismo bili. Ko nas što pita? Građanke i građani Hrvatske već trideset godina u sebe primaju hadeze hemoterapiju a rak u nama buja. Jesu li krivi doktori ili pacijenti? – pita se na kraju Vedrana Rudan.

Senijadanas