Što tražite Živoga među mrtvima? (Lk. 24, 5)

Ne događa se ništa spektakularno, nema gromova, nema fanfara, nema trijumfalne povorke. Niko nije video sam čin Vaskrsenja. Kamen je odvaljen, plaštanica složena, anđeo tiho sedi. Žene mironosice dolaze da izvrše poslednji čin ljubavi, da pomažu mrtvo telo. Ali tela nema. Smrt nema šta da čuva. Pobeđena je, ponižena, razoružana. I ženama, tim najvernijim, najhrabrijim, najranjivijim, anđeo kaže rečenicu koju ljudsko srce od tada ne prestaje da pamti: „Što tražite Živoga među mrtvima?“ (Lk. 24, 5)

Hristos nije pobegao od smrti. Sišao je u nju, do dna. Ne samo kao stradalnik, već kao Pobednik koji ulazi u carstvo smrti ne da bi je prihvatio, nego da bi je uništio. On, Životodavni, prodire u mrak ada da bi u njega uneo svetlost i istinom razvejao laž večne razdvojenosti od Boga. Smrt, koja je posledica greha i otpadanja od izvora života, Njegovim dobrovoljnim silaskom postaje mesto susreta, mesto iskupljenja, mesto preokreta.

Vaskrsenje nije povratak u pređašnje stanje, nije prosto oživljavanje. To nije isto što i povratak Lazara iz groba, koji će ponovo umreti. Hristos vaskrsava kao Prvenac novog života, tela preobraženog, oboženog, slobodnog od propadljivosti. Apostol Pavle kaže: „Kao poslednji neprijatelj ukinuće se smrt“ (1Kor. 15, 26) i Vaskrsenjem Hristovim taj neprijatelj je već poražen. Smrt više nema poslednju reč.

Zato Vaskrsenje nije jedan dan, jedan praznik, jedan trenutak u crkvenom kalendaru. Ono je temelj svega što jesmo i čemu se nadamo. Bez Vaskrsenja, vera je prazna, propoved uzaludna, život tragičan (1Kor. 15, 14). Sa Vaskrsenjem, svaka suza dobija smisao, svaka bol postaje put, svaki grob postaje prolaz. Ne postoji noć koja ne može biti preobraćena u zoru. Ne postoji dubina u koju Njegova svetlost ne može dopreti.

On nas poziva da ne živimo kao oni koji nade nemaju. Jer Vaskrsenje je poziv, životni izbor. Pozvani smo da vaskrsavamo već sada, u ovom svetu, u ovom telu, kroz ljubav, kroz opraštanje, kroz krst koji prethodi slavi. Kao što se Hristos javlja učenicima s ranama na rukama i rebru, ni naš život u Vaskrslom nije bez ožiljaka, ali ti ožiljci više ne bole, oni svetle.

I kao što je mrak Velikog petka izgledao konačan, tako i mrak našeg doba ponekad izgleda beznadežno. Ali iznova i iznova anđeo tiho pita: „Što tražite Živoga među mrtvima?“ Hristos nije u prošlosti, nije u senci, nije u porazu. On je pred nama, u Galileji života, u svakoj ljubavi koja ne odustaje, u svakoj žrtvi koja ne traži svoje, u svakom životu koji se daruje.

I zato, Crkva, ta zajednica sećanja na ono što je tek pred nama, ne proslavlja Vaskrsenje kao uspomenu, nego kao stvarnost. Ne kao jednom događaj iz prošlosti, nego kao svakodnevnu stvarnost života u Telu Hristovom. Svake nedelje, svake Liturgije, svakog Pričešća, mi se opet nalazimo pred praznim grobom, opet čujemo onaj anđeoski glas, opet vidimo Krv i Telo date „za život sveta“. Ne pamtimo Vaskrsenje, učestvujemo u njemu.

„Praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima“ – tako Crkva naziva Pashu Hristovu. Ali ovaj praznik nije sazdan od puke svečanosti, već od treptaja onog prvog, jutarnjeg svetla koje je prešlo preko lica Marije Magdaline. To je praznik koji ne počinje u punoći dana, nego u tišini zore. Ljubav koja traži svog Gospoda i u smrti, biva nagrađena susretom koji preobražava sve. I ta radost, ta ustreptalost, to prepoznavanje u jednom imenu – „Marijo!“ – to je početak Crkve. Vaskrsli Gospod ne javlja se prvo moćnima, nego onoj koja je ostala. U tom je tajna praznika, ne u velikom, nego u dubokom. U onom što tiho raste, u onom što iznutra ozaruje, u onom što se događa srcu koje čeka. Zato je Pasha za verujućeg liturgijski vrhunac, lična zora. Onaj trenutak kada duša, umorna od tame i umora, počinje da veruje da svetlost nije iluzija.

Jer Hristos nije vaskrsao kao ideja, kao nada, kao mit. On je vaskrsao sa imenom, sa glasom, sa telom koje se može dotaći, sa ranama koje više ne bole. Vaskrsli Hristos je živ, ličan, konkretan i ulazi kroz zatvorena vrata, u strah i zabunu učenika, da bi rekao: „Mir vam.“

Zato je Pasha i egzistencijalni poziv. Ne samo na veru, nego na život. Na ono „da“ koje kažemo svakog jutra kad se uspravimo protiv mraka. Vaskrsenje nije bežanje od smrti, nego njeno preobraženje. Nije negacija stradanja, nego njegovo ispunjenje. Kao što hleb i vino nisu napušteni, nego postaju Telo i Krv, tako ni smrt nije kraj, nego vrata u punoću postojanja.

I svako naše Vaskrsenje počinje kao i Njegovo, u tami. U Velikom petku duše. Kada nas napuste snage, kad se ugasi nada, kad ćutimo jer više ne znamo kako da se molimo. Ali baš tu, baš u dubini, u porazu, u beznađu, dolazi anđeo i odvaljuje kamen. Ne zato što mi možemo, nego zato što On jeste.

„Ovim praznujmo smrtnu ubitačnu smrt, ada razrušenje, drugog života, večnoga početak“, pojemo u Vaskršnjem kanonu. Ovo nije poezija, ovo je iskustvo Crkve. Smrt je ukinuta ne apstraktno, nego konkretno, jer Njen Pobednik nosi moje lice, moju prirodu, moje slabosti.

I tu je, najzad, i naš mir. Ne u tome da će nas život poštedeti stradanja, nego u tome da stradanje više nema poslednju reč. Ne u tome da ćemo uvek znati put, nego u tome da put vodi ka Njemu. Da je Istina Ličnost. Da je Život Sam došao po nas.

Hristos vaskrse – da bismo i mi ustajali. Iz očaja. Iz straha. Iz mržnje. Iz zaborava. Iz grobova telesnih i duhovnih.

Hristos vaskrse! Zaista vaskrse! U nama, sa nama, radi nas. I mi s Njim. Amin.

Teologija.net