SNS na ivici nervnog sloma

Neki stresovi deluju kratko i ubitačno, od njih se osobe teško oporavljaju. Uglavnom je neophodno da se sklone u ambijent gde će biti zvučno, vizuelno i mentalno izolovane od svega što ih može podsetiti na izvore stresa koji su proživele.

Međutim, postoje i stresovi koji traju više dana, nedelja i meseci. Takva hronična stresna stanja obično imaju nesmanjeni intenzitet, koji kod pojedinaca dovodi do trajno izmenjene hormonske slike, odnosno disbalansa koji je prouzrokovan povećanjem koncentracije hormona stresa – kortizola. Luče ga nadbubrežne žlezde kao odgovor na stresna stanja, kada je organizmu neophodna veća energija da bi se sa stresom suočio, savladao ga i nastavio dalje. Šta se događa s naprednjacima koji su izloženi studentskim i građanskim protestima tokom tri duga meseca? Paradoksalno, ovi protesti s jedne strane imaju isceliteljsku moć za društvo, dok za predstavnike Srpske napredne stranke imaju izrazito toksično dejstvo, koje oni nehotice pojačavaju svojim kolektivnim poricanjem odgovornosti za tragičnu smrt 15 ljudi ispod nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Neslaganje sa slikom stvarnosti kod naprednjaka je postalo akutno već u samom danu pada nadstrešnice, da bi potom preraslo u hronično stanje jedne nemoguće borbe protiv samih sebe, odnosno protiv onih koji su sve to učinili kroz koruptivne procese, dovevši naposletku čitav posao rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu do tragičnog ishoda. Vučić je u naletu visokog procenta kortizola u organizmu išao dotle da je optužio sve generacije stručnjaka i političara od godine izgradnje objekta 1964. do danas. Isto tako, on se obrušio i na pobunjenu javnost, pre svega studentsku, učestvujući u smanjivanju broja studenata u blokadi, fakulteta, kao i škola koje su pratile univerzitetski model blokade. Govorio je iz dana u dan da „protesti padaju“, verujući da neće preživeti januarske praznike. Radikalno negiranje stvarnosti dogodilo se u večeri blokade Predsedništva kada je Vučić izneo prazne registratore sa nalepnicama, menjajući im mesta na svom stolu poput šibicara koji ubeđuje javnost da se u jednom od njih nalazi ispunjenje svih studentskih zahteva. Osvrnuo se tada na izvor buke koju je pravilo „njih negde oko 600“, koje je on tobože posmatrao slobodno sa terase. Govor njegovog tela odlično je analizirala psihološkinja Ana Mirković, predočavajući nam sliku „zbunjenog i uplašenog čoveka“. Indikativno je bilo njegovo pokrivanje usta kao nesvesni gest čoveka koji očigledno i bezočno laže. Slično se dogodilo i tokom blokade Slavije, najvećeg skupa u Beogradu, kada je Vučić izašao sa podacima da je na tom beogradskom trgu bilo oko „28 ili 29 hiljada ljudi“. Takođe, tom prilikom je ponovio da on ne zna šta su tačno studentski zahtevi. Ova floskula postala je ključna i na svim režimskim medijima čime je bombardovana javnost Srbije: Sve smo im dali i ne znamo šta više hoće!

Usled dugog delovanja stresa, organizam pokušava da se prilagodi na vanredno stanje u čemu mu pomaže hormon kortizol. Međutim, njegova trajno povišena vrednost u organizmu može da proizvede čitav niz neželjenih simptoma koji se već dugo primećuju u ponašanju naprednjaka: dezorijentisanost kao u slučaju Gorana Vesića i Damira Zobenice, anksioznost i alogični govor kao kod Ane Brnabić i Tome Momirovića, poteškoće u rešavanju problema kod premijera u ostavci Miloša Vučevića, odnosno trajna razdražljivost i problemi sa probavom i facijalnom ekspresijom kod Vučića. Svi zajedno pokazuju zajednički sindrom moždane magle. Tu se pre svega radi o stanju pred mentalni slom kada se gubi mogućnost fokusiranja na problem što se ispoljava govorom bez smisla (Vučićev jagodinski govor), skakanjem s jedne teme na drugu (od BDP-a do čuvanja krava), licitiranjem brojevima (prisutnih na protestima, broj poginulih zbog kojeg država ne treba da stane), iznošenjem lista nerealnih želja (stvaranje Pokreta za narod i državu; deca pripadaju državi; pozivanje na ljubav naroda), konfliktom sa istinom (nikada se nije bolje živelo; EXPO je projekat budućnosti; događaj u Bogatiću ljuti narod). Uvod u terminalni stadijum bila bi faza halucinacija kada naprednjaci počinju da vide stvari koje nemaju uporište u realnosti o čemu svedoče dve njihove fantazme (na delu je „secesionistički projekat u Vojvodini“; u pitanju je „obojena revolucija“). Ovakvu sliku naprednjaci će pokušati da plasiraju preko svojih medija, uključujući i RTS koji sve vreme protesta balansira na ivici, između glasnog jaukanja i cepanja slike naprednjačke stvarnosti u čijem emitovanju i sam učestvuje.

Kao posledica dugotrajnog delovanja kortizola, organizam ulazi u fazu opšteg haosa, što dovodi osobu do vidnog rastrojstva, kada ona, poput odlazećeg premijera Vučevića, počinje glasno da se buni protiv uznemirujućeg sadržaja (studentski protesti, zahtevi, slike krvavih ruku), koristeći obično forme imperativa: Dosta mi je toga, prekinite s tim, ko im daje pravo da to rade!? Moglo bi se reći da je reč o vapaju organizma koji se nalazi na ivici mentalnog pucanja, pri čemu preklinje da se „isključi“ dovod informacija čija repeticija čitav prvi ešalon naprednjaka dovodi do ruba fizičkih i psihičkih snaga. Iako nikada ne bi javno priznali da se nalaze u ovakvom stanju, njihovo ponašanje sugeriše da su duboko svesni svoje nesposobnosti da vladaju situacijom za koju ne postoji drugo rešenje osim da se oni zauvek sklone sa vlasti i dozvole energiji demokratije i slobode da ponovo profunkcioniše u državi. Zato se oni obraćaju preko Instagrama, kreću se noću, zalaze u lokalne domove kultura, kriju se od javnosti, tamo se bodre međusobnim prebrojavanjem dok iščekuju šta to pametno imaju da im saopšte Ana Brnabić i Siniša Mali. Tako nešto dogodilo se u Lazarevcu, dok je svuda oko njih odjekivala buka građanskog nezadovoljstva.

Zvuk pištaljki, vuvuzela, lupanja u šerpe, duvanja u trube, zviždanja, uzvikivanje parola – predstavlja zvučni okidač koji preti da predstavnike vlasti trajno izmesti u porfirijevski paralelni univerzum, u kome su oni fantastični, jedinstveni i voljeni od naroda. Najpametniji su na svetu u kome su dobili apsolutnu podršku opozicije za realizaciju EXPO 2027. Ali taj svet je zapravo vrlo skučen i u njemu individua prelazi čitavu skalu osećanja za kratko vreme. Od paničnog straha do ushićenja samima sobom, od stanja eksplozivne dijareje do priviđenja političkog raja. U njemu se može lagati od jutra do mraka, a može se planirati i pisanje knjige o tome kako je neko pobedio aždahu obojene revolucije. Jedini problem kod pisanja u tom svetu je neočekivana mehanička prepreka u vidu kopčanja košulje na leđima.

Saša Ilić/Peščanik.net