Reprezentacija Srbije pod ovim imenom postoji već skoro 20 godina. Utakmice na „Marakani“ su bile njeno nužno zlo… Kad god je mogla, pobegla je od svog najvećeg stadiona. Nikada za te dve decenije nije pozvala u goste nikog bitnog na njega. Uglavnom se više bojala svojih navijača nego protivničkih igrača.
Ako bi neki neupućen stranac pogledao domaćinstva Srbije, ne bi primetio ništa čudno u odluci da se utakmica protiv Albanije igra u Leskovcu. Čak bi pohvalio politiku heterogenizacije domaćinstava i pružanja šanse da razni krajevi zemlje vide na delu svoj nacionalni tim. To rade i Španci, Nemci, Italijani, Brazilci… U ovim turbulentnim vremenima čak ne zvuči čudno ni što nema prodaje karata za meč sa Albancima. Jer, bezbednost je najbitnija, a „Marakana“ velika i teško kontrolisana.
Osim što to sve nema ama baš nikakve veze sa fudbalom. Niti časnim, niti fudbalskim namerama.
Utakmica protiv Engleske prošlog septembra je popalila sve alarme u Fudbalskom savezu Srbije. Pumpanje, zvižduci i skandiranja koja 11 meseci slušamo na ulicama širom Srbije konačno su stigli i na najveći stadion Srbije. Čuli su ih i fudbalski reprezentativci Srbije za koje bi se moglo zaključiti da o „pumpanju“ pojma nisu imali ovih skoro godinu dana. Za razliku od kolega košarkaša koji su i te kako pratili šta se to dešava u Srbiji.
Ni desetine dobro raspoređenih i organizovanih batinaša na „Marakani“ protiv Engleske nisu uspevali da spreče skandiranja od kojih krvare uši vladaocima srpske države i fudbala. Arena Sport je tradicionalno bila u službi, prebacila na silent mode, ali ništa nije pomoglo. Što su Englezi više pumpali golove u mreži „orlova“, publika je jače pumpala sa tribina.
Velike priče/Piše Aleksandar Gligorić
