Radomir Baturan: Zašto toliko mrze Lompara?

Nisam se slučajno danas setio teksta koji sam objavio, pod istim naslovom (bez rednog broja 2) 28. otkobra 2010. na portalu ”Vidovdan”. Povodii događaj su skoro isti, samo su akteri drugi. Pre petnaest godina drugosrbijanci: direktor Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić, i njegov urednik izdavačke delatnosti, Saša Ilić, i njihovi beščasni postupci protiv nacionalne ustanove koju su vodili i srpske knjige, a danas brojni poslednji sramotnici drugosrbijanci i njihova beščasna hajka na porofesora Mila Lompara.

O ljudima najbolje govore njihovi postupci i njihova dela. Postupci prvih i drugih su lažljivi, pokvareni, klevetnički i sramotni, a dela nemaju ili su im beznačajna i minorna. Zajedničko je obema grupama da su ljudi bez integriteta i etike. Načalnici Narodne biblioteke Srbije su došli među brojno srpsko rasejanje u Torontu da se porugaju srpskoj tradiciji i srpskoj knjizi, a poslednji sramotnici da, na mig predsednika Srbije Aleksandra Vučića, okleveću profesora Mila Lompara.

Novopostavljeni konzul Srbije, gospodin Zoran Pavlović, pitao me početkom septembra 2010. koju ustanovu iz kulture Srbije da dovedemo na Dane srpske kulture u Torontu. Tih dana sam bio pod snažnim utiskom impozantne izložbe  persijskih knjiga na najlepšem izložbenom prostoru Univerzitetske biblioteke Toronta, Svakog dana sam tuda prolazio do svoje kancelarije na 12. spratu, na kome su srpske knjige. Moje interesovanje za persijsku knjigu datira još iz studenskih dana. Imao sam i prijatelja iz Persije koga sam upoznao baš u toj biblioteci. I predsednik PENa Kanade, čiji sam tada bio član, bio je Persijanac. Bez imalo dvoumljenja predložio sam konzulu da pozovu Narodnu biblioteku Srbije. Pomogao sam, zajedno sa našim ljudima koji su radili u ovoj biblioteci, da dobijemo ovaj izložbeni prostor pored Kafeterije kroz koji svakodnevno prođe više od hiljadu studenata i profesora.

Dođoše direktor a domaćini odmah vrgoše iznad ulaza u galeriju veliki natpis NATIONAL LIBRARY OF SERBIA. Puno mi srce što se ostvaruje naš projekat. Tih dana sam morao da putujem u Otavu pa nisam učestvovao u postavljanju ove izložbe. Kada sam došao na otvaranje, umalo nisam doživeo infarkt. Sve knjižice novokomponovanih, privatnih izdavača. U jednoj centralnoj, staklenoj vitrini Andrićeve knjige i maketa Ugričićeve jedne jedine knjige koja će, kako je rekao, izaći za Sajam knjiga u Beogradu.

U drugoj, isto takvoj, Pavićeve knjige i Ilićev roman Berlinsko okno. Nema ni kopije Miroslavljevog jevanđelja, ni Zakonopravila Svetog Save, ni Dušanovog zakonika, nijednog Njegoševog dela, ni Nikole Tesle, ni Miloša Crnjanskog, ni Jovana Dučića, ni Zmaja, ni Šantića, ni Đure Jakšića, ni Borisava Stankovića, ni Petra Kočića, ni Meše Selimovića, ni Novice Tadića, ni Matije Bećkovića …, ni jedne antologije srpskog narodnog stvaralaštva, ni jedne knjige o srednjovekovnim srpskim manastirima, ni jedne monografije znamenitih srpskih slikara, muzičara i naučnika … Najviše je Bajčevih i Kopilcovih knjiga.  Po zidovima uokolo polukružne galerije nekakav strip, na ružnoj hartiji. Objašnjavaju da su ga našli u jednoj beogradskoj mesari kojom je vlasnik kupcima umotavao meso. Naslovili su ga Od Radoslava do Radoslava. Asocijacije mi se roje u glavi. Porugali su se prvoj srpskoj antologiji metafizičkog pesništva koju sam slučajno ja sastavio i naslovio Od Rastka do Rastka, a objavio 2006 Atelje Dereta iz Beograda i Nea Publishing iz Toronta.

Ne bih lenj da pobrojim sve knjige. Izložili su ih 106, samo 7 štampanih izvornim srpskim ćiriličnim pismom, a 99 jugoslovenskom latinicom. Među autorima je najviše neoliberala, pajtosa Ugričića i Ilića.

Sve mi posta jasno: skorojevići, drugosrbijanci, novi liberali došli su da se porugaju srpskoj kulturi i jedanaestovekovnoj srpskoj knjizi i nacionalnoj biblioteci Srbije čiji su načalnici. Kao da do njih i njihovog načalnikovanja i pisanija nije ni postojala srpska knjiga. Ironično nas predstaviše velesilom svetskog stripa.

Izložbu su otvorili direktor Univerzitetske biblioteke u Torontu, profesor slavistike i naša bibliotekarka na ovom Univerzitetu. Nisam čovek skandala pa sam oćutao beščašće direktora Narodne biblioteke Srbije. Sačekao sam ih na njihovoj književnoj večeri u Knjižari Srbika. Bilo nas je prisutno svega osamnaest. Od tog broja posetilaca bila su prisutna četiri službenika konzulata, četiri iz porodice vlasnika knjižare, gospodina Apića, i moja malenkost, s motivom da im kažem sve što nisam hteo na otvaranju izložbe.

Veče je otvorio vlasnik i urednik latinične revije Mi magazin, Nenad Stanković, rečima: ”Ja sam večeras izuzetno sretan što su među nama jedina dva svetla iz Srbije, Srejo i Saša”. Ugričić je predstavio maketu svoje buduće knjige, a Ilić svoj antisrpski roman Berlin okno. Javno su rekli da nisu dozvolili da o njihovim knjigama govore ”nabeđeni kritičari”. Javio sam se na kraju večeri i mirno izneo sve podatke koje sam ovde spomenuo. Oba su skočila i neštedimice mi lepili etikete nacionaliste, velikosrbina, četnika i klerikalca.

Veseli konzul Zoran pokušao je da ih opravda. Kasnije sam saznao da mu je jedina preporuka za mesto konzula bila što je bio vrlo aktivan otporaš u Leskovcu. Odavno znam da je ravnodušno okretanje leđa najbolji odgovor bezobraznicima. Mirno sam napustio veče, a za mnom i preostalih devet razočaranih posetilaca. Domaćini večeri konzulata i knjižare ostali su sa gostima da ih počaste i nerado slušaju njihovo ogovaranje srpskih intelektualaca sa integritetom, delom i etikom. Kasnije me pitao vlasnik knjižare Srbika, gospodin  Apić: ”Zašto oni mladi ljudi iz Narodne biblioteke toliko mrze vas, Kijuka i Lompara?“

Odmah posle te književne večeri Ugričić i Ilić objavili su tekst Baturanijada u Torontu u latiničnoj reviji Mi magazin (na tri strane brutalnih laži, podvala i kleveta) njihovog pajtosa Nenada Stankovića, revnosnog drugosrbijanca iz rasejanja. Odgovorio sam im tekstom Bižuterija i betonerija na portalu Vidovdan, pošto je Stanković odbio da ga objavi u njegovom magazinu.

Laži, podvale i nepočinstva naprednih sramotnika

I pre petnaest godina i danas novosrbijanci se podsmevaju i rugaju svemu što je postalo srpska klasika jer znaju da to oni i njihova sočinjenija nikada neće biti. Sujeta i ambicija im je ogromna, pa ih sami nikada ne mogu realizovati u napredovanju u društvu te se dodvoravaju diktatoru, i svima koji imaju društvenu moć da im pomognu, odnosno njihovim partijama i nadležništvima. Oni to i čine: daju im važne pozicije u društvu i državi, naročito u kulturi, dodeljuju im nagrade za beznačajna dela, ali moćnici traže bespogovornu poslušnost. I eto ih jurišaju na najinteligentnije, i najetičnije, i najbolje ljude među nama koji ne pristaju na poniženja njihovih gospodara. Ne haju za njihove nagrade, akademije i prestižna mesta u društvu. Svoj put grade svojim talentom i marljivošću i bore se kreacijom protiv zla. Zasigurno je takav prof. dr Milo Lompar. Napisao je kapitalne knjige o srpskoj književnosti 18. i 19. veka, knjige o književnim delima Petra II Petrovića Njegoša, Miloša Crnjanskog i Dragiše Vasića. Onda nije slučajno da su i onda i sada napadali baš njega. Svoju intelektualnu i moralnu jalovost kompenziraju blaćenjem ljudi sa značajnim delima nacionalne kulture, umetnosti i nauke. Profesor Lompar je taj fenomen maestralno razobličio u svojim brilijantnim esejističkim knjigama: Duh samoporicanja, Povratak srpskom stanovištu, Pohvala nesavremenosti, Poluintelektualac i nacionalna politika, Oproštaj sa intelektualcom, Uspon kolonijalne svesti i Manekeni laži. Koliko narod u srpskim zemljama ceni ličnost i delo Mila Lompara najviše potvrđuju izdavači njegovih knjiga koji ih štampaju u velikim tiražima i u više izdanja (Duh samoporicanja u petnaestak) i sve rasprodaju za godinu dana od jednog izdanja do drugog. Da li onda ima ikakvog značaja predsednikovo brutalno vređanje ovog izuzetnog znalca u dnevniku nacionalne televizije i serijsko klevetanje njegovih skudoumnih novosrbijanskih poluinteligenata ovog izuzetnog intelektualca da bi pojačali eho predsednikove bestijalnosti? Ako je neko ”korisni idiot”, onda su to zasigurno predsednik AV i njegovi trabanti koji ispoklanjaše srpsku zemlju, fabrike, banke i rudnike svim svetskim moćnicima od Vašingtona i Brisela, do Carigrada, Pekinga i Moskve, samo da bi ostali na vlasti i pljačkali, bili i tamničili građane Srbije. Najbolje se to vidi danas kada su se akademska mladost Srbije, srednjoškolci i najveći deo građana pobunili protiv lažova, lopova, bandita, kriminalaca i ubica i premrežili Srbiju i Evropu svojim marševima slobode, ljubavi i otpora korumpiranoj i nasilničkoj vlasti brutalnog terora koji je doveo do više ubistava u Srbiji i svakodnevnom gaženju i prebijanju studenata, staraca i dece od strane brutalne policije i Vučićevih ćacija-batinaša iz kriminalnog miljea. Umesto da pomažu pobunjene studente i narod, drugosrbijanci pripomažu brutalnoj vlasti da ih svakodnevno gazi, pendreči, ranjava pirotehnikom, kosti im lomi, obesvešćuje zvučnim topovima i masovno tamniči. Umesto saosećanja sa unesrećenim narodom i njegovom mladošću, poluintelektuelna piskarala, manekeni laži, ostrvili su se na jednog od najvećih savremenih srpskih intelektualaca koji je posve stao, svojim intelektom, delom i etikom, na raspolaganje pobunjenim studentima i narodu. Tipičan je to primer zamene teze: umesto da pomognu narodu i onima koji dolaze, novosrbijanci pomažu brutalnu, pljačkašku svevlast Aleksandra Vučića koji ih je uhlebio u državnim i privatnim televizijama, institutima i fakultetima, akademijima i državnim nadleštvima; nekim pomogao i da steknu veća zvanja, makar i pomoću navijača fudbalskih klubova u kojima AV sve odlučuje i koga će da podrže, koga da isprebijaju pa i ubiju, čak i kada će njihovi voljeni klubovi pobediti ili izgubiti. užilastva i AV neprikosnovenvlada policijom, tužilaštvom, sudststvom, i parlamentom. U svemu tome pripomažu mu poluinteligentni, neetični poslušnici koji su se ostrvili na profesora Lompara.

Odavno je srpski narod kondezovao svoje večite istine pa i svemu ovom najprikladniju: ”Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zver pokaže svoj trag”. Srpske zveri, uostalom kao i sve zveri, bez intelekta, etike i dela, sem zlodela, pokazale su svoje krvave tragove krvožednosti: nasrnuli su na studente i njihovog profesora Lompara svom svojom člankopisnom pirotehnikom zubogrizja jer ni intelekta ni etike nemaju. Dr Vladimir Dimitrijević je tu njihovu kampanju punoznačno naslovio: DOBA ANTILOMPARIZMA, antilomparizma koji se umrežio od Beograda, Novog Sada, preko Prištine, Tirane, Sarajeva i Zagreba, do Brisela i Strazbura.

Zmije grizu sopstvene repove, a vukovi i šape uhvaćene u kljuse. Prečisti studenski sneg napadao je Srbijom da pokaže tragove svih zveri koje otimaju narodu slobodu, nacionalna dobra i prazne džepove građana svlačeći sve u svoje magaze i poklanjajući tuđinima i što traže i što ne traže, samo da im dozvole da što duže pljačkaju i truju svoj narod perući kriminalni novac od droge. Studentski kristalni sneg pokazao je i trag urvinjanja zlovlasti u Srbiji u nepovrat. Dok urvinaju lopovsku vlast, pozivaju svog vrhunskog intelektualca i etičara da im drži predavanja na svim blokiranim univerzitetima i fakultetima. Zašto? Zato što je svojim delima i postupcima dokazao da je intelektualac s integritetom, da u svemu nastupa sa srpskog stanovišta, da se ne poriče, da nije maneken laži, zato što naučno zastupa i agumentovano brani pečat svog naroda (jezik) i kôd (pismo) i ni po koju cenu ne menja Prvost za Drugost.

Preko glave nam je više delom jalovih Čanaka, Ćirjanića, Aida, Gluhorića, Petkovića, ustašoidnih Picula i Štirova i prevrtljivih Antića, Teodosića, Trifkovića, Brdara, Stanića, Čvorovića i Koena. Nišči ljudi, bez dela i etike, Milomir Marić, Nebojša Krstić, Sreten Ugričić, Saša Ilić i ini već su zaboravljeni, a profesoru Lomparu tek će narod Srbije vajati biste u Beogradu, Podgorici i Banjaluci i davati imena ulicama po njegovom časnom imenu. Jer, ne da delo da majstor ostane tajan.

Izvor: Srbin info/Radomir Baturan