Prvi maj, zborovi i Crveni Kmeri

Pošto se trenutno ispod vela plenumske magle vode bitke koje će determinisati sudbine miliona, zaključio sam da je potreba da se stvari od interesa za celo društvo javno izgovore veća od potrebe da se zaštiti lažno jedinstvo studenata u blokadi.

Ako čitaocima nije bilo jasno posle Kragujevca, ni posle Niša, verujem da je većina bar 15. marta u Beogradu shvatila da postoje duboke podele među studentima. Dok su neki studenti ispisivali telefone roditelja i krvnu grupu na rukama, i rizikovali sve da ne dođe do eskalacije nasilja, neki su, paralelno, radili sve da ne dođe do političke artikulacije. Pa i pre toga, dovoljno je bilo čitati objave različitih plenuma na Instagramu da bi se ovo uvidelo.

Od fakulteta na kom radim pa nadalje, jasno su se profilisale dve grupe studenata: oni koji razumeju da njihovi zahtevi nikad neće biti ispunjeni dok je SNS na vlasti i da je jedino rešenje krize smena mafijaškog režima, bar kao prvi korak, i oni drugi… koji su forsirali zborove (ali ne kao sredstvo, već kao cilj), koji su odbili da kažu da režim neće ispuniti zahteve, koji su pisali eseje o tome kako je „nemoguće definisati pojam eksperta“, pričali kako „nije važno koji će režim da ispuni zahteve“ i besomučno ponavljali mantru o promeni sistema, a ne promeni režima.

U međuvremenu ste shvatili da 15. marta nismo ostvarili cilj – zato što ga nismo ni postavili. Da, izbeglo se nasilje, ali izbegli bismo ga i da smo ostali kod kuće. Zatim smo čekali neku kartu iz ona tri obećana špila. A dobili smo dalje forsiranje ideje „zborova“ i direktne demokratije. Bez obzira na sve relativizatore i svo pumpanje, znali smo i tada da su zborovi u ovom kontekstu budalaština, koja može da pomogne mobilizaciji na lokalu (negde i jeste pomogla, i još ima potencijala da pomogne), ali nikako ne može da se gura kao glavni narativ i cilj protesta. Znali ste i ćutali ste. Hoćete dalje? Neki od vas su znali i zašto nismo formulisali cilj još 14. marta, zašto je pola miliona ljudi 15. otišlo razočarano kući, zašto su umesto ideje o načinu smene režima (da se ne lažemo, zbog toga su došli u Beograd!) dobili savet da se vrate i viču po zborovima, dobili su razvodnjavanje i radikalnu antipolitiku. Svi ste ćutali. Jer, niko nije smeo da se usudi da kritički analizira kompleksnu i heterogenu grupu mladih ljudi, koji jesu junakinje i junaci, ali koji su od novembra do danas prerasli u ozbiljnu političku snagu, pocepali se, a neki odlučili da biju svoje bitke, važnije od samog protesta, i ušli u ozbiljne ego-tripove. Zašto smo ćutali? Da ne rizikujemo javni linč mitomanske većine. Da ne diramo monolit, kult. Da ne diramo „naše male anđele“, našu poslednju nadu (poslednju nadu onih, koji su svojim kukavičlukom od sopstvene dece napravili topovsko meso).

A „levo krilo“ naših malih anđela možda i jeste, sa strane, dobronamernom posmatraču, zaista delovalo kao skup idealista: žele „sistemski reset“, hoće „promenu kakvu svet nije video“, žele transformaciju društvenog sistema iz parlamentarne u direktnu demokratiju (budalaština, jer implicira revoluciju i suprotna je zahtevima studenata o poštovanju Ustava i institucija).

E, pa, sad uzmite taj „idealizam“ i uporedite ga sa programom ekstremističkih parapolitičkih organizacija zvanih Partija radikalne levice i Anarhosindikalistička inicijativa. Ko su oni? Pisao sam već o tome, grupa opskurnih incela, na prvi pogled. Na drugi pogled, ekipa koja radi za ruske i kineske interese već više od decenije (pod raznim imenima), a sad direktno služi Aleksandru Vučiću.

Dakle, kad uporedite postove plenuma npr. Filozofskog fakulteta i programe ovih organizacija, videćete skoro stoprocentno poklapanje narativa: anti-NATO, anti-EU, „Đinđić je fašista koji je dobio šta je zaslužio“ (uz odluku plenuma FF da mu prekreče mural, posle brojnih skrnavljenja crvenom farbom od strane PRL ekipe, donete u trenutku kada se na drugim fakultetima donose odluke koje determinišu budućnost države!), zanimaju ih radnička prava i sindikati (ogradili su se od svih boraca protiv režima, a sa ovim direktnim Vučićevim slugama sarađuju), iako je njihova predstava strukture društva negde iz prve polovine XX veka. Poseban biser je odnos prema profesorima koji ih mesecima podržavaju – oni su „klasni neprijatelji“, „odnarođena elita“ i eksperti koji samo žele da se dočepaju vlasti. Oni svoje profesore na plenumima, pred kolegama i drugim profesorima, nazivaju „liberalnim jedačima govana“, pišu eseje o „liberalnim kurvama“ u svojim biltenima i, generalno, kao glavnog neprijatelja u ovoj borbi vide tog imaginarnog „liberala“. Šta je „liberal“ za njih? Valjda sve što nema mindset Ratibora Trivunca, Vučićevog čoveka broj jedan u ovom projektu. I naravno – svaki „liberal“ je veći neprijatelj od Vučića.

Neka istoričari, psiholozi i sociolozi (ako univerziteti prežive ovaj napad režima) u budućnosti pišu o tome kako je gomila opskurnih likova tako uspešno nametnula svoje ideje mladim ljudima kojima je 13 godina Vučićeve antipolitičke propagande ispralo mozgove (pretpostavljam, isto kako se proširilo antivakserstvo ili Endrju Tejt). Ja ću se fokusirati na ovaj trenutak, u kom se prelama sudbina Srbije.

Ko je prelama? Studenti. I oni prvi, i ovi drugi.

Mislim da je vreme sakrivanja istine prošlo. Vreme je da se javno konstatuje da su ćelije ekstremista sa npr. Filozofskog, Filološkog fakulteta i FON-a u Beogradu, koje kontrolišu odluke tih plenuma, kontaminirane, da su sad direktno u službi SNS režima, i da je bukvalno jedino čime se bave opstrukcija i sabotiranje svake odluke koja bi mogla da dovede do mirnog političkog rešenja krize. Otud i ono okupljanje sa režimskim sindikalnim vođama Prvog maja. I opet razočarani građani čija nada i energija opadaju, što je i bio cilj. A studentski zahtevi su pali u drugi plan…

Kako to ugrožava studentski pokret? Odluku o konkretnom predlogu političke artikulacije (što je najvažnija politička odluka od početka protesta i blokada) mudri studenti su većinski izglasali i želeli da predstave na skupu Prvog maja. Ta ideja je minirana. Onda je, kao kompromis, izglasano da se odluka o izborima objavi kasnije tog dana, online, pa je i ta odluka „izbušena“ od strane nečega što se zove, pazite sad – „radna jedinica za radnička pitanja“. Tako smo od političke artikulacije za Prvi maj dobili – petardu, od ovih studenata koji, izgleda, ne žele da uče, ali vole da Južnu Koreju zovu „okupirana Koreja“. Bez ciničnog otklona.

Lično me više ne zanima ko je od ove destruktivne manjine studenata idealista, ko je glup, ko je žrtva propagande, ko je sociopata bez zrna empatije, ko je ideološki fanatik, a ko je uzeo pare od SNS-a. Siguran sam da ima svega od navedenog.

Zanima me, isključivo, da studenti koji stvarno žele promenu (što je ogromna, ubedljiva većina studenata u blokadi) prvo prihvate istinu da se sa ovim „kolegama“ ta promena neće desiti, jer će mali Crveni Kmeri „bušiti“ svaku konstruktivnu ideju i pre nego što se porodi. Zamislite proces odlučivanja ako bi se stvarno ušlo u priču o nekakvim izborima, i političku arenu, gde bi plenumi morali da rade kao dobro podmazana mašina, protiv nadmoćnog i opasnog neprijatelja! Zamislite te mogućnosti miniranja, bušenja i opstruiranja svakog predloga, koja idu do prepevavanja Thompsonovih pesama kako bi se režimskim tabloidima studenti predstavili kao „ustaše“ (da, desilo se – kakav poklon režimu, zar ne?)!

Jedino što me zanima je da se ovi neprijatelji Republike i demokratije jasno uoče, definišu kao realna opasnost, i da se sve buduće odluke donose u skladu sa tim.

Ogromna je odgovornost studenata koji nose teret ovih protesta na leđima, ali sami su je birali, i sami su birali da je nose na taj način. Sami su odstranili sve prirodne saveznike (to rade još od prvog ograđivanja početkom februara, posle Novog Sada), svaki predlog vlade – ekspertske, prelazne, narodnog poverenja – odbacivali i proglašavali ih interesnim grupama, minirali sve pokušaje političke artikulacije, vodili ratove protiv ekoloških i aktivističkih organizacija, Proglasa, novinara, „profesora koji su buržoazija“ i ostalih izmišljenih neprijatelja. „Neprijatelja“ koje im je izmišljao Vučić, dok je jeo kokice i smejao nam se svima u lice, da citiram jednog saborca.

Sad je dosta. Koga zanima anarhija i sindikalizam, neka se učlani kod Trivunca, Zlatića i Milene Repajić, i neka sa njima plasira svoje ideje „radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji“, pa da „menjaju sistem“ zajedno. Od naroda nisu dobili podršku za ove anahrone boljševičke podmetačine.

Ko želi da skloni mafiju i da država Srbija preživi, shvatiće da je studentski pokret politički one-hit-wonder. Popularnost koju sad imaju nestaće sa još nekoliko koordinisanih napada režima na prave mete, ili će se istopiti vremenom, rastezanjem sa zborovima i sindikatima, čekajući generalni štrajk koji neće doći, jer mi i dalje zvanično nemamo cilj pokreta. Pošto je opozicija praktično uništena, a profesori prokaženi, Vučiću to ostavlja brisan prostor za konačni obračun sa univerzitetima i svim ostalim ćelijama otpora. Onda će Kmeri sa Filozofskog stvarno dobiti Severnu, „slobodnu“, Koreju. Nešto sumnjam da će im se svideti, ali fokus više ne sme da bude na njima. Pojeli su nam previše dragocenog vremena.

Ako želimo da dođe do promene, moraćemo stvari da nazovemo pravim imenom. Da se ne bi oni na kraju izljubili sa Vučićem, koji će potvrditi da su studenti bili u pravu, da su profesori otuđena elita, i da će im on rado pomoći da izgrade bolju, bržu, što manje evropsku Srbiju.

Moraćemo da napravimo rezove, ali i nove saveze. Kako? Jednostavno: svaki građanin i građanka koji su za smenu mafijaškog režima jesu saveznici. Ostali… služe Sauronu. To je to. Od početka je bilo beskrajno jednostavno.

Stevan Filipović/Peščanik.net