Opširna analiza ruskog politikologa: Za Vučića počelo odbrojavanje, ponaša se kao diktator neke „banana republike“

Martovski događaji u Beogradu, gde se u centru grada okupilo stotine hiljada ljudi i gde je policija upotrebila sredstva za razbijanje mase neuobičajena za mirne demonstracije (reč je o tzv. zvučnom topu), pokazali su da protestuju svi slojevi društva i sve starosne grupe, piše Igor Pšeničnikov, politikolog, za nedeljnik Zvezda ruskog ministarstva odbrane.

U poslednjim danima protestno raspoloženje se pojačalo – postalo je snažnije i žešće. Epicentri su Beograd, Novi Sad i Valjevo, primećuje autor članka.

Napadi se vrše na predstavništva vladajuće Srpske napredne stranke, koju građani nazivaju „mafijaškom strukturom“, a njenog lidera, predsednika Aleksandra Vučića, „velikim izdajnikom“.

U međuvremenu, mirni protest se konačno pretvorio u nasilni. Demonstranti se sukobljavaju s policijom. Obe strane međusobno se optužuju za provokacije. Prema zvaničnim podacima, ranjeno je više od 130 policajaca, a u toku su masovna hapšenja.

Politički daltonizam

Politički posmatrači u inostranstvu ne uspevaju da odrede „boju“ ovih događaja. Vlasti ih nazivaju „obojenom revolucijom“, koja je navodno inspirisana sa Zapada. Ipak, dodaje Pšeničnikov, ranije su predstavnici zvaničnog Beograda nagoveštavali svojim zapadnim partnerima da iza nereda stoji Moskva.

Zašto događaje u Srbiji ne treba nazivati „obojenom revolucijom“ ili „majdanskim“ scenarijem?, pita se autor i nadovezuje: Ovi protesti nisu ponavljanje ukrajinskog scenarija, a još manje provokacija svemoćnog Džordža Soroša. Može li se zaista govoriti o Sorošovoj organizaciji, kada je Ana Brnabić – poreklom iz poznate porodice „soroševaca“ i otvorena lezbejka – 17. avgusta nazvala protestante „banditima“?

Podseća da je Brnabić, nekadašnja premijerka, koju je Vučić postavio na tu funkciju, a sada, navodi, predsedava Skupštinom samo zato što služi kao svojevrsna „ulaznica“ za Vučića u „evropsku buržoaziju“.

Ako je Brnabić Sorošov kadar, kako onda može tako grubo govoriti o događajima za koje se tvrdi da ih je upravo Soroš organizovao?, pita se ruski politikolog.

U stvarnosti, ono što se trenutno dešava u Srbiji jeste unutrašnji protest, iz dubine srpskog naroda – protiv, kako kažu, potpune korupcije. Ljudi protestuju protiv bahatog ponašanja elite okupljene oko Vučića, koja se bogati na račun državne kase.

„Kraljevi i kupus“

Ponašanje Aleksandra Vučića podseća na stil života diktatora iz neke „banana republike“, kakvu je opisao O’Henri (američki pisac Vilijam Sidni Porter, poznat pod pseudonimom O. Henri) u svojoj priči „Kraljevi i kupus“, gde narod živi u krajnjem siromaštvu, a vladajuća elita je sastavljena od lopova, mišljenja je ruski politikolog.

Ako poslušate obične Srbe, dodaje, oni protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političkoj kontroli SAD i Evrope, kao i protiv predaje nacionalnih resursa na neograničeno korišćenje zapadnim kompanijama.

Učesnici protesta smatraju da Vučić svesno vodi Srbiju ka EU i NATO. Politička kriza, po njima, predstavlja otpor pravoslavnih Srba pokušaju da se njihova zemlja uvuče u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji pritom ratuje protiv Rusije.

U tome, smatra Pšeničnikov, leži suština unutrašnjeg sukoba u Srbiji.

Slabost demonstranata

Slabost demonstranata po mišljenju ruskog politikologa leži u tome  što njihov spontani narodni protest mogu (ili  ih možda već koriste?) iskoristiti u Briselu kako bi u pogodnom trenutku smenili Aleksandra Vučića – kao odgovor na zahteve koji se čuju sa ulice. Bilo bi korisno znati i koga će Zapad predložiti Srbima kao zamenu.

Postavlja se pitanje: gde su lideri uličnih protesta i zašto ne izađu s jasnim zahtevom da se sastanu sa predsednikom i iznesu svoje stavove oči u oči?

Ali upravo u tome i jeste stvar – ovaj narodni bunt, kaže, pokorava se stihijskim, malo kome poznatim pravilima.

Protest, zapravo, nema jasno definisane vođe. Ljudima, naročito mladima, upravljaju ogorčenje i mržnja prema očiglednoj pljački države i nacionalnoj izdaji, prepoznatoj u faktičkom odricanju od Kosova zarad ulaska Srbije u EU, kao i u predaji nacionalnog bogatstva pod kontrolu transnacionalnih korporacija. Pokretačka snaga sadašnjih protesta jeste prepunjena čaša narodnog strpljenja, a ne „banditi“ navodno unajmljeni od strane Soroša.

Iz brojnih razgovora sa Srbima, kaže Pšeničnikov, stekao je utisak da su ljudi jednostavno ogorčeni.

Kod mladih se to ogorčenje manifestuje kao potreba da izađu na ulice i iz sveg glasa viču antirežimske parole. Pogodna mesta za to postala su sportska takmičenja, gde navijači sa tribina do iznemoglosti skandiraju parole protiv predsednika i izražavaju podršku Rusiji i srpsko-ruskom bratstvu.

Kako će Vučić otići i da li će otići?

Ne može se isključiti mogućnost da sadašnjeg predsednika Srbije čeka sudbina Anastasija Somoza Debajlea – nikaragvanskog diktatora i poslednjeg iz porodice Somosa, koja je od 1934. praktično vladala Nikaragvom uz punu podršku SAD.

Za osnivača „predsedničke dinastije“, Anastasija Somozu Garsiju, američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt je jednom rekao: „Somoza je možda ku.kin sin, ali je naš ku.kin sin“.

Ista ocena mogla bi se primeniti i na poslednjeg iz dinastije Somoza, koga su SAD takođe podržavale, ali mu nisu pomogle kada je postalo jasno da će nacionalna pobuna pod vođstvom sandinista svakako pobediti.

Promena vlasti u Nikaragvi dogodila se 1979. i ušla je u istoriju kao Sandinistička revolucija.

Druga je stvar što se Vašington preračunao i nije uspeo da na vlast dovede svog kandidata u Nikaragvi. Sandinisti su se pokazali mudrijima i jačima, uprkos američkoj moći – baš kao i „bradati borci“ sa Fidelom Kastrom na čelu 1959. na Kubi.

Kako će biti u Srbiji, niko ne može da predvidi. Ali sve ukazuje na to da je za Vučića lično već počelo odbrojavanje.

Aleksandar Vučić i taktika represije

Aleksandar Vučić savršeno razume ličnu opasnost koja mu preti – ne režimu, već njemu lično – i zapretio je još jačom represijom. U obraćanju naciji, on je postupke učesnika nereda kvalifikovao kao „terorizam“.

Njegovi naredni koraci bili su očekivani. Vučić je upozorio da će, navodno, „banditi“ (kako naziva učesnike protesta) „uskoro početi da ubijaju na ulicama“, čime je jasno stavio do znanja da bezbednosne snage više nemaju razloga da se ustežu.

Paradoksalno je to što, umesto da uđe u dijalog sa sopstvenim građanima kako bi smanjio napetost, Vučić sam provocira nerede.

Situacija je takva da će svako pooštravanje policijskih mera automatski izazvati odgovor naroda. To bi predsedniku Vučiću moglo da pruži ne samo pravni, već i moralni osnov da uvede vanredno stanje – iako vlasti trenutno tvrde da se takav scenario ne razmatra.

Ali, ako Vučić o nečemu javno govori, to znači da je ta ideja već u fazi razmatranja.

Karta za Titanik

Na Smolenskom trgu, gde se nalazi Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, čini se da se „kolebaju zajedno s linijom predsednika Srbije“.

Ne tvrdimo da je ruska spoljna politika u potpunosti podređena izveštajima iz ambasade u Beogradu i kancelarije predsednika Vučića. Ali na prvi pogled deluje kao da Rusija namerno izbegava čak i najmanju naznaku mešanja u unutrašnje stvari Srbije. Ovo uzdržavanje, međutim, već je prešlo granicu iza koje su ugroženi i naši sopstveni interesi.

Zbog pasivnog odnosa prema unutrašnjim stvarima suseda i bliskih naroda, Rusija je već izgubila Jermeniju. Gruziju smo gotovo izgubili – zemlju s kojom smo živeli u istoj državi još od 1801. godine, a koja je, srećom, konačno shvatila da je poslednjih 30 godina pokušavala da kupi kartu za tonući Titanik, ukazuje autor analize magazina Zvezda.

Sada posmatramo događaje u Moldaviji, i kao rezultat toga, ta nama važna zemlja došla je na ivicu da je apsorbuje Rumunija.

Isto tako, dodaje, ravnodušno smo gledali kako Ukrajina – koja je bila i ostala istorijski deo Rusije – još od 1990-ih, pošto se odvojila, pred našim očima klizi ka Zapadu.

Stiče se utisak da je i tada Ukrajina bila Rusiji nevažna, pa nismo učinili ništa da očuvamo prirodno-istorijske veze među ljudima, porodicama, teritorijama, ekonomijama, vojskama.

Priznaje pak da je Rusija sama kriva za braskol Pravoslavne crkve u Ukrajini.

Potpisali smo čak i sporazum sa „nezavisnom“ Ukrajinom o međusobnom uzdržavanju od špijunaže, navodi. U isto vreme, sve zapadne obaveštajne službe – pre svega američke i britanske – delovale su punom snagom na teritoriji bivše Ukrajinske SSR. One su učinile sve da, koristeći spolja nametnutu ideju „ukrajinstva“, podele jedinstveni ruski narod na dva dela i zavade ih međusobno. Rezultat je, dodaje, poznat.

Vučić nije naš „ku.kin sin“

Sličnu apatiju (nazovimo to tako blago) Rusija sada pokazuje i prema Srbiji: nastavlja da igra političku igru popuštanja sa Zapadom, pozivajući se na apstraktne norme „nemešanja u unutrašnje stvari“ i „poštovanja suvereniteta“. U međuvremenu, Zapad u Srbiji radi bukvalno šta hoće: postavlja premijerke-lezbejke, zahteva priznanje Kosova i prisiljava Srbiju da šalje oružje Ukrajini.

Pritom, ukazuje Pšeničnikov, mnogi opozicioni političari u Srbiji sa kojima sam razgovarao izražavaju duboko čuđenje zbog toga što Rusija ne pokazuje nikakvu aktivnost u vezi s unutrašnjim procesima u Srbiji.

Obični Srbi doslovno očekuju pomoć od Rusije kako bi zadržali svoju zemlju u zoni ruskog uticaja. U najmanju ruku, očekuju, kaže, da Moskva nazove stvari pravim imenom, a ne da se skriva iza bezličnog zvaničnog jezika kada je reč o situaciji u Srbiji.

Da budem iskren: da je Aleksandar Vučić zaista odan vekovnom duhovnom bratstvu Srba i Rusa ili bar da je dosledno na strani Rusije u svim sukobima i sporovima mogli bismo da ga smatramo „našim“. Ali Vučić je već bezbroj puta pokazao da nije sa nama, da koristi uobičajene fraze o srpsko-ruskom prijateljstvu isključivo radi učvršćivanja svog položaja u određenom delu srpskog društva. On nije naš „ku.kin sin“, piše ruski politikolog.

Konstanta

Izgleda da je došlo vreme da se Rusija odluči i konačno kaže „ko je ko“ u Srbiji. Deluje kao da ne svi u ruskoj političkoj eliti razlikuju konstante od varijabli. Konstanta u Srbiji je njen pravoslavni narod, koji je – prema različitim procenama – 80 odsto rusofilski. Varijabla je trenutni predsednik i njegovo okruženje. A Rusiji sada preti opasnost da izgubi konstantu zbog varijable, ističe.

Amerikanci i Britanci dosledno vode realpolitičku spoljnu politiku – rade ono što vodi ostvarenju njihovih ciljeva, a ne ono što odgovara nekim idealističkim kriterijumima iz međunarodnih ugovora, koji su odavno postali predmet podsmeha među praktikantima te iste realpolitike.

Gde je ruska realpolitika u Srbiji?

Ili možda postoje razlozi za koje ne znamo, a koji utiču na lične interese pojedinaca i u Srbiji i u Rusiji, i koji mogu objasniti neobjašnjivu politiku lojalnosti zvanične Moskve prema zvaničnom Beogradu?

Srbija je očigledno na ivici kolapsa. A Rusija – budući da živi u srcima običnih Srba – nosi i svoj deo odgovornosti za ono što se danas dešava u Srbiji i koji će put ona izabrati u budućnosti, kada Aleksandar Vučić ipak ode. Jer on nije večan.

Nažalost, svi su odavno zaboravili da se Srbija do kraja XII veka nazivala Raška (Raška zemlja), a u starijoj ruskoj literaturi može se pronaći i ćirilično pisanje imena Srbije kao – „Расия“. Ovo podsećanje je tu da pokaže da slučajnosti u istoriji ne postoje. Ako izgubimo Srbiju, izgubićemo deo sebe, zaključuje ruski politikolog.