Opozicija koja ne vjeruje u pobjedu, ne može je ni ostvariti

Izbori iza nas nisu usporili političku propast našeg društva, naprotiv, dobili smo dodatnu argumentacija za nastavak sunovrata.

Da jedno društvo ne bi politički nestalo, neophodan je aktivan politički dijalog, u modernim političkim društvima uspostavljen između pozicije, partija na vlasti, i opozicije sa druge strane.

Kad sam prije nekoliko godina bio u Londonu, lokalni vodič mi je ispričao da obožavaju da gledaju i prate parlamentarne rasprave izabranih parlamentaraca oko najvažnijih pitanja britanskog društva, jer su, iako najčešće grube, istovremeno i lucidne, pametne i pokazuju političku strast i jednih i drugih u Parlamentu, želju da se izbore za svoje stavove i objasne ih svojim biračima.

Kod nas čak ni predizborna kampanja nije probudila tu vrstu strasti. Bila je dosadna, komorna, već viđena.
Prostom matematikom prebrojavanja glasova, jasno je da u Republici Srpskoj opozicija ima sve manji brojčani kapacitet da uspostavi dijalog sa vlašću, da se nametne, bude korektivni faktor i tako eventualno osvoji veću podršku na nekim narednim izborima.

Da razjasnim, ne pobjeđuje Milorad Dodik partije koje mu se suprotstavljaju zahvaljujući nekom kvalitetu politike koju vodi. Ne, ni slučajno.

Politika Milorada Dodika nema u sebi ništa kvalitetno, ona je siledžijska, autokratska, zasnovana na bezobzirnoj zloupotrebi entitetskih sredstava na svim nivoima u svrhu permanentne predizborne kampanje i samo jednog cilja, osvajanje izbora radi kontrole postizbornog plijena i neometane eksploatacije preostalih ekonomskih i prirodnih resursa. Kao rođenog trgovca, Dodika zanima samo ono što je na tezgi, što donosi profit i tome podređuje sav svoj politički nastup. Spreman je da na tom putu ulazi u sve nepotrebne rizike, da bude u otvorenom sukobu sa Amerikom, koja ga je dovela na vlast, da rizikuje presudu pred Sudom BiH, blokiranje dijela finansijskih tokova i sankcije, ukratko, u borbi da dobije sve, spreman je sve i da izgubi. Naravno, račun tako neracionalne politike plaćaju najviše stanovnici Srpske, ali to nije Miloradov problem, naprosto, taj gubitak ne dolazi na naplatu njemu, dolazi nama.
Sudeći po broju glasova, ljudima taj previsoki račun ne smeta i spremni su da podrže takvu politiku, jer imaju potpuno pogrešan utisak da ih se takvom destruktivnom politikom tobož brani, ne shvatajući da je istina da su zbog takve politike sve ranjiviji i slabiji.

Zašto većina ne želi bolje, tačnije, ne zna za bolje?

Jednostavno je, da bi nekulturni obrasci u društvu dominirali, cilj je potpuno uništiti političku kulturu, učiniti je nemogućom. Politiku treba zgaditi svakom normalnom i u tu svrhu treba uz podršku medija svakodnevno davati argumentaciju takvom stavu, kroz govor mržnje, uvrede, lažne vijesti.

Pored samog Milorada Dodika i njegovog svakodnevnog demonizovanja i šikaniranja svake vrste alternative, svakog pokušaja da se njegova štetna politika dekonstruiše, ogromnu pomoć ima u javnom servisu, Radio Televiziji Republike Srpske. Zvuči nevjerovatno, ali javna televizija već više od 20 godina služi vladajućoj partiji kao megafon, kao glavni propagandi alat, bez ikakvog propitivanja bilo koje političke odluke ili poteza. I permanentno bljuvanje govora mržnje prema svakom ko politiku Milorada Dodika dovodi u pitanje.
Pored političke i medijske podrške, potpunoj koncentraciji moći u rukama jednog čovjeka doprinosi i apsolutna kontrola glavnih ekonomskih tokova. Tu već Milorad Dodik nevoljno dijeli suverenitet gospodara Srpske sa ovdašnjim tajkunima, jebiga, porasli su i nisu više mali, koji pored što dominatno finansiraju njega i njegovu partiju, bace nešto sadake i opoziciji, upisujući taj gubitak u redovne troškove poslovanja.

Reklo bi se, ako ovim redom posmatramo stvari, da opozicija i nema nikakvih šansi?

To je, naravno, potpuno pogrešan zaključak.

Opozicija je u ovakvim okolnostima u mnogo boljoj situaciji i ima mnogo više mogućnosti za promociju alternativnih politika, za lucidnost i originalnost, ima mnogo više razloga da svojom poltikom rizikuje jer, naprosto, nema šta da izgubi.

Da, opozicija je toliko izgubila da nema više šta da izgubi i to umjesto da bude motiv za jednu hrabriju, drugačiju politiku, opoziciji sve ove godine služi kao izgovor za bilo kakvo ozbiljno činjenje. Opozicija koja nema šta da izgubi, ponaša se ziceraški više od Dodika koji može da izgubi sve, što je nevjerovatno.

Dovoljno je, misle, deklarisati se opozicionarom i glasovi i podrška će sami dolaziti, što, naravno, i ne može imati drugačiji rezultat od sve češćeg i bolnijeg poraza. Nakon kojeg će, po dobro starom običaju, za gubitak okriviti narod, i okolnosti, ali rijetko ili gotovo nikada sami sebe.

Činjenica je da je većina nezadovoljna. Da, ogromna većina ljudi je nezadovoljna stanjem u društvu i to je lako dokaziva činjenica.

Za političku jednačinu sa pobjedničkim ishodom potrebno je nezadovoljstvo artikulisati u politički izraz, tačnije politički program koji ulijeva povjerenje i za koji su se sami spremni boriti, pa i da u toj borbi izgube sve. Da budu toliko uvjereni u cilj te borbe, da sav taj nezadovoljni svijet pridobiju na svoju stranu, pa sve do konačnog cilja…

Ovdašnja opozicija nema nikakvih šansi, zato što godinama upravo to i poručuje – Mi nemamo nikakvih šansi, ali glasajte za nas, jer možda nam se posreći.

E, pa, neće da se posreći. U samoj predizbornoj kampanji, najveća borba je bila unutar same opozicije, toliko ega i samoljublja je neizdrživo. Dobro, svima osim medijima pod kontrolom vlasti, svaki dan su dobijali zabavan materijal. Da su tu energiju uložili pametnije, da su barem djelovali da imaju isti cilj, rezultat bi bio bolji, bez ikakve dileme.

Da ponovimo, jedino što sprečava potpuni politički poraz jednog društva jeste neprestani politički dijalog. On je neophodan. Za tu vrstu dijaloga neophodna je jaka opozicija, nametljiva, solidarna i sigurna u sebe. Da, bez opozicije ćemo propasti kao društvo, ubijanje opozicije je, u moru loših poteza Milorada Dodika,jedan od najštetnijih.

Za početak, prestanite da optužujete narod za sopstveni poraz. Iskoristite period do narednih izbora za intenzivan, direktan razgovor sa ljudima. Objašnjavajte važnost političke kulture i participacije. Objasnite narodu da ovakva ekonomska politika vodi u sunovrat. Objasnite zašto je štetno potpisivati loše ugovore o izgradnji puteva, eksploataciji riječnog i šumskog bogatstva, kojima se obavezujemo na dužničko ropstvo, u zemlji u kojoj imamo dovoljno svega za još ovoliko ljudi. Razgovarajte, razgovarajte, ne pamfletima i tlapnjama, verć riječima u koje i sami vjerujete. Nametnite konačno teme, ne skačite samo na Dodikove histerične ispucane lopte. Nacionalizam je štetan, patriotizam nije, objasnite to ljudima.
To je jedini put ka vraćanju izgubljenog povjerenja, a, bez povjerenja, na naredne izbore nemojte ni izlaziti.

Ne gubite ni svoje, ni vrijeme onih koji već godinama ne znaju zašto opet da glasaju za vas.

Aleksandar Trifunović/Buka