Opasno poigravanje sopstvenim autoritetom

Osnovano je pitanje: zašto Srpska pravoslavna crkva, tj. njena visoka jerarhija, ćuti? Celokupna nesreća Srbije i srpskog naroda – odbačeno Kosovo i Metohija, prodaja zemlje strancima, uništavanje poljoprivrede i seljaka, razaranje školstva i obrazovanja na svim nivoima, korumpirana i rizična gradnja koja odnosi ljudske živote i mnogo toga destruktivnog – prolazi pored crkvene tišine. Pa i kad se narod u čitavoj zemlji podigao koristeći svoje prirodno pravo na pobunu, sve to ostaje bez i najmanjeg odjeka u crkvenim redovima, posebno u višim i najvišim.

Kao da naša Crkva postaje verni pobornik doktrine i prakse radikalnog sekularizma, po kojem nema pravo da se bavi javnim pitanjima, te da unutarnjim prihvatanjem tog stanovišta svoju misiju večno ograničena na tzv. privatnu sferu života. Kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, njenom istorijski stečenom ugledu i autoritetu, ništa od toga nije dalje do njeno današnje distanciranje od stvarnosti. Njen stav da nema stava o realnim zbivanjima može se porediti samo sa prvim decenijama domaćeg komunizma, premda u tom poređenju današnje ponašanje Crkve ne bi dobro prošlo. U vreme komunizma, konfesije, a posebno i najradikalnije pravoslavna, bile su  pretnjom i silom naterane na ćutanje o svemu što se zbivalo pod pipcima vlasti, a to je bio sav javni i dobar deo privatnog života stanovnišva. SPC je od vremena ponovo osigurane slobode delovanja, a tome ima gotovo četiri decenije, raspolagala pravom na javno istupanje i to pravo koristila kada bi sama procenila da je njen glas važan. Ona, dakle, nema nikakvo političko ili zakonsko ograničenje na javno nastupanje. I svako takvo istupanje, kada ga je bilo, bilo je odmereno odgovarajućim povodom i uvek  u skladu sa njenom verskom misijom.

Sećanja na takve situacije ostaće večito. Velikom patrijarhu Pavlu nije bilo strano da u jeku martovskih događaja 1991. godine dođe kod Miloševe česme i obrati se masi studenata. Nije se krio iza bajatih glasova da Crkva ne treba da se bavi „političkim pitanjima“. Taj fetiški ili samo propagandni zabran stari patrijarh uklonio je s nekoliko rečenica kojima je povezao načelnu težnju za istinom sa razlozima studentske pobune. Isti čin ponovio je na Svetoga Savu 1997. godine, kada je crkveno-narodnom litijom probio, zapravo poništio, policijski kordon koji je nedeljama sprečavao protestne šetnje studenata i građana povodom jedne nečuvene izborne krađe. Njegovim stopama išao je i mitropolit Amfilohije stavši (2019. na 2020. godinu) na čelo slavnih litija širom Crne Gore u odbranu ne samo verskih svetinja nego i dostojanstva ljudskog. Bilo bi toga još za nabrajanje, ali nije to presudno.

Šta se to u međuvremenu zbilo da našu Crkvu danas u javnom prostoru teško prepoznajemo. Ne zato što ona ne bi obavljala svoje redovne crkvene obrede, nego zato što ona ćuti povodom svega što ljudima izbija pogled i svest. Što je najteže podneti, jeste koincidencija između prakse unutrašnjeg političkog zla od 2012. i postepenog povlačenja crkvenih velikodostojnika iz teških pitanja koja obeležavaju život naroda i države.

Ako se povukla pred pogubnom politikom vlasti povodom Kosova i Metohije, litijumskog zla, borbe ljudi ugroženih teritorija za svoj opstanak, iz pobune povodom smrti petnaestoro ljudi zbog građevinskog nemara, konačno, iz zjapeće činjenice da u zemlji vlada amalgam korupcije i kriminala, viši crkveni činovi nisu se povukli iz sadradnje sa najvišim predstavnicima vlasti na čelu sa ustavno nepodobnim vladarem. To dakako nije politika radikalnog sekularizma u odnosima crkve i „države“ i odgovarajućeg uzdržavanja naše Crkve od svake javne delatnosti. Naprotiv, to je politka dubokog međusobnog razumevanja povodom svih pomenutih i inih aktivnosti vlasti. Srdačnost u odnosima, koja se najupadljivije ogleda u štedrom deljenju najviših crkvenih odlikovanja vinovnicima državnog sunovrata, s jedne strane i još štedrija materijalna podrška režima rastućim potrebama crkvene javne reprezentacije, sa druge, ukazuje na visok stepen međusobne naklonosti u današnjem nevremenu.

Iako postoji veći broj tema koje su legitimno zaokupile javnu brigu i podrazumevale jasan odgovor naše Crkve, najviše se ističe pitanje Kosova i Metohije.  Možemo biti sigurni da svaki lokalni paroh, svaki crkveni starešina, svaki iguman sa svojim monasima, svaki vladika svake eparhije, sve do samog patrijarha, dobro razumevaju i duboko preživljavaju ovu svekoliku srpsku tragediju. Ali, tim povodom nedostaje jasan stav Crkve kao celine. Nasuprot prostom zbiru zabrinutih mišljenja njenih sveštenika i velikodostojnika, vapijuće nedostaje ono što bi se profano nazvalo „crkvenom politikom“ povodom ovog ključnog pitanja. Ona bi bila očekivana i kada bi država vodila jasnu, strateški određenu svoju politiku očuvanja Pokrajine. Siguran sam da bi u tom slučaju stanovište Crkve i stanovište države bilo u najmanju ruku blisko. Danas,  svako ko računa da je dva i dva četiri, vidi da je država u liku tekućeg režima pustila Pokrajinu niz vodu i da nemo (krajnje nedelatno) posmatra nasilje i teror koji se svakodnevno vrši nad Srbima. U takvoj situaciji, nezamisliva je nekakva uska saradnja Crkve i režima, a ona ipak postoji u ovoj kao i u svim drugima javnim stvarima.

Ovaj problem je, ipak, potrebno posmatrati nijansirano. U datoj situaciji, kada predstavnici režima prihvataju svaku ugovornu obavezu odricanja od Pokrajine, što podrazumeva posvećeno kretanje putokazom koji vodi de iure priznanju “Kosova“, Raško-prizrenska eparhija nije kadra da tome pruži bilo kakav otpor. Ona i njeni vernici već dugo žive život u okupaciji sa snagom koju im daje sećanje na vekovni otpor Turcima. Ali, taj istorijski udes odlikuje otpor naše Crkve generalno tokom svake okupacije. Danas, ona svugde osim na Kosovu i Metohiji ima slobodu delovanja i stoga je njen prvostepeni zadatak da tu slobodu u najvećoj meri posveti kosmetskoj nesreći.

U relacijama čak i nekog vidljivog i dosežnog rešenja teško da u Pokrajini Crkva  može  bilo šta da promeni. Pošto tamošnja okolnost nije predmet duhovnog  rešavanja već svetovnog, a zapravo državnog, upravo je država dužna da štiti svoj ustavni poredak. To se odnosi i na prostor okupacije, razume sa na specifičan način. Ako ona to ne čini, Crkvi ne preostaje ništa drugo nego da se javno distancira od takve politike i deluje u javnosti kao instanca sa autoritetom, tim jakim ali i ultimativnim oruđem odbrane. Crkveni autoritet je u istoriji SPC vekovima bio najviši činilac narodnog kontinuiteta. Videli smo da je i u skorije vreme taj autoritet manifestovao svoju duhovnu snagu sposobnu da pokrene svaki svetovni pokret, onaj koji se tiče suštinskih dimenzija egzistencije naroda i države.

Ali, i sam autoritet podložan je jačanju kao i slabljenju. On je samo u doktrinarnom pogledu stalna kategorija. U iskustvenom i praktičnom smislu autoritet koji poseduje neka osoba, institucija ili moralni kodeks, stalno je na ispitu svojih visokih zadataka. Konkretno, svedoci smo čudne situacije da SPC sama krnji svoj  autoritet uskom i srdačnom saradnjom sa režimom koji razara državu. Što se Crkve tiče, pored višestrukih javnih grehova, najveći režimski greh jeste njegovo nedostojno korišćenja Kosova i Metogije kao sredstva svoje vlasti, a ne kao državnog cilja. Ako bi ta vlast dovršila svoj put ka definitvnoj (de iure) predaji Pokrajine, Crkva ne bi u tom slučaju izbegla odgovornost istorijskih razmera. Ona bi ostala verska institucija pravoslavnog stanovništa u svim svojim eparhijama, ali bi njen vekovni autoritet zajedno za sramotom režima bio neizbrisivo upisan u knjigu srpskih istorijskih poraza.

Slobodan Samardžić/Wordpres