Oće referendum, neće referendum

Ko je pažljivije slušao Brnabić kasnije tog dana, mogao je da nasluti da stvari nisu tako izvesne.

Da bi u sredu već sve bilo jasno i drugačije od utorka, jer je predsednica Skupštine ponovila da ukoliko opozicija ne dostavi 67 potpisa neće biti inicijative o savetodavnom referendumu i da vladajuća stranka neće podneti 100 potpisa kao podršku inicijativi opozicije.

Budući da opozicija, bar za sad (rok ne postoji), ne namerava da da potpise, smatrajući održavaje ovog referenduma protivustavnim, pitanje je čemu ova Vučićeva igra u trenutku kada studenti gube jedan od oslonaca u protestu, jer su prosvetari od kojih se toliko očekivalo da odbiju dogovor s vladom o povećanju zarada ipak pristali na premijerovu ponudu. To itekako samo Vučiću ide u prilog.

Pre će biti da je Vučić, ovu dečiju igru “oće referendum, neće referendum”, odigrao želeći da “napuni”, kako voli da kaže opisujući svoje tehnike vladanja, mesidž boks za svoje glasače da bi ih održao na okupu, budući da je prethodno iskoristio “niko ne zna šta su zahtevi sudenata”ili pak “neće biti zaštićenih u borbi protiv korupcije”, do “svi zahtevi su ispunjeni”.

Nekoliko puta je najavio i moguće izbore, ali je sada došao na red savetodavni referendum koji je svako-malo pominjao prošle godine. I iskoristio je sve “prave argumente” za naprednjake od kojih će nadalje praviti poruke svojima. Od toga da neće ni dan vladati bez poverenja građana, da ostavlja otvoren put opoziciji da ga na “najlakši način” skine s vlasti, te da je argument za tu odluku istraživanje Crte, kojoj opozicija sasvim veruje, a to je da bi na savetodavnom referendumu čak 52 odsto ljudi glasalo protiv njega, a 34 da on ostane.

Dobio je, verovatno ono što je očekivao. Opozicija je, čini se, nespremna na takav njegov potez, s gnušanjem odbila da učestvuje u organizaciji savetodavnog referenduma što u mesidž boksu već glasi – “opoziciji sam ponudio da me smene, ali oni nisu hteli iako imaju većinu, ne znam šta sad hoće” ili “opozicija želi sve osim da se građani izjasne, jer se toga plaši”…

To u ušima kolebljivih ili onih koji su, posle tragedije 1. novembra u Novom Sadu, počeli da sumnaju u njega, a pritom se ne razumeju mnogo u pravo i do njih preko medija koje prate ne stiže poruka da bi takvo izjašnjavanje naroda bilo zatezanje ustava i zakona do pucanja, zvuči veoma razumno.

Vučić je verovatno računao i na podeljenost opozicije. Čak i da je neka od opozicionih partija bila u dilemi da li da prihvati ovaj Vučićev podmukli izazov, ostale su bile verovatno strogo protiv.

Prihvatanje ove Vučećeve rukavice imalo bi možda smisla samo ako je opozicija jedinstvena i ako, uprkos vrlo problematičnom pravnom statusu tog referenduma, traži njegovo održavanje već u martu.

Do tada kampanja koja objašnjava da u zemlji u kojoj ustav i zakoni ne važe, čekanje da se to promeni samo traći vreme, i mobilizacija da se izađe u što većem broju.Vučić se, očigledno, mora pobediti pod njegovim uslovima i njegovim sredstvima, jer nam ni stranci neće pomoći.

Tako bi možda upravo oni koji se kolebaju rekli dosta Vučiću.

Ako već opozicija tvrdi da strah građana polako nestaje, da se oni bude i da Vučiću posle pada nadstrešnice u Novom Sadu pada rejting, to treba iskoristiti.

I ako Vučić pobedi, rezultati tog savetodavnog referenduma, makar bili samo blizu onih koje Crta predviđa, mogli bi biti ohrabrenje za one koji sumnjanju u mogućnost promene vlasti i možda bi na narednim izborima sve bilo lakše.

No, možda je ovako i bolje.

Situacija u četvrtak možda bude drugačija, jer je Vučić za sredu najavio gostovanje na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Danas