„Ne prodaj Srbine fukari da ti živome grob kopa! Da povade plodne i rodne kosti praotačke!“
Ne prodaj Srbine, nije to zemlja no ucvetalo nebo. Nije đedovina no anđeovina. I, nije prađedovina već- Bogovina! Vitlejemski se polen tu zapatio, Srbine, pa ne prodaj…
Tim su ti livadama i njivama kosci i orači gazili hodočasno.
Ne prodaj fukari da ti živome grob kopa.
Na tvome polju – tvojom šakom da kopa…
Ne prodaj- Gospod je tu sebi kolibu sačinio.
Sa Srbinom da vekuje…
Ne prodaj – ne znaš gde su ti međe i niko ne zna!
Ucvetalo nebo je to što zoveš zemljom, a gde se to nebo međaši..?
I gde se nebo prodaje?!
Kome?!
Da kopaju rudu iz zemlje moštanice?!
Da povade plodne i rodne kosti praotačke!
Valjaš koliko sačuvaš tog neba ucvetalog, Srbine!
Koliko imaš sebe gde da pronađeš ako se kad zamisliš ko si, odakle i kuda ćeš!
A, ko si kad prodaš neprodajevinu?!
Te otkose s kojih ti je đed pošao da pogine na dalekim livadama da se njegovim fukara ne zori…
Te što ih je trkom s Gazimestana i Kajmakčalana uzorao da počine u njima.
Sebi je orao grob da tebi rađa, i žalio nije.
Mala je cena glava za anđeovinu…
Krvavi su opanci vukli rala…
Bezglave kozbaše i kosci su žurili da pokose i sađenu pa trkom u boj.
Ako znaš koliko vrede pale glave a ti prodaj.
Ako znaš koliko vrede- tvoja ne vredi ničemu!
Prodaj a da ne prodaš dušu.
Prodaj ako mučena zemlja nije i na kamenu rađala…
Ako te nije othranila.
Ako te nije čekala kad ti se više niko nadao nije!
Prodaj ako imaš šta da kupiš za nju i nazoveš svojim?!
Prodaj ako možeš pred pretke i potomke bistra poglede i jasne reči!
Prodaj ako ima još ko Bogu da postelji osim Srbina!
Prodaj ako nije njiva moštanica i livada voštanica!
Prodaj ako je tek zemlja a ne ucvetalo i olistalo nebo!
Suzu da kaneš na nju rodiće a ti prodaj za jalovišta.
Ako znaš cenu glava palih za nju ti prodaj, i ne pitaj se što svoju zaludu nosiš…
Ako si je ti međio- prodaj, al ako su vekovi, ako je večnost…
Prodaj ako si još negde osim tu svoj na svojemu.
Ako za ta blaga možeš da kupiš nešto što će za tobom zaista ostati- prodaj.
Razmisli se, brate moj, korenom se ponosno granamo nebu…
Koliko to novca koren vredi i šta si bez njega?!
Od hrasta premetnućeš se u maslačak pa zaludu tovari blaga- neće te usidriti kad te i lahor raznese ko bura!
Ne prodaj, molim te, svaka je stopa Srbije vitlejemskog polena…
Zar su nam prađedovi jurišali da mi nećemo znati ni koračati?!
Zapamti- bez zemlje nema ni neba!
Bez neba sve je jalovište, pa nek kopaju- svaki metar u zemlju kidaće iz grudi…
(Dva u jedan, Mihajlo Medenica)
