Milo Lompar: Ruska tema
Najveća spoljnopolitička tema srpske istorije i kulture svakako je ruska tema. Jedino joj može stati uz bok – vatikanska tema. Nema nikakve sumnje u to da su vidljive srednjovekovne veze sa ruskom tradicijom. U jednoj od verzija Savinog odlaska na Hilandar, što je bio čin koji je bitno odredio glavne tokove srpske istorije i kulture, pravnog i političkog života, stoji da je podsticaj i ideju narasloj religioznoj uznemirenosti najmlađeg Nemanjinog sina dao jedan ruski monah sa kojim je Sava i otišao na Hilandar. To nije potvrđeno nekim neporecivim dokazom, ali postoji jedna uputnica da je to moglo biti baš tako: stupajući na Svetu Goru, Sava je došao u ruski manastir Pantelejmon. Ako i nije istorijski pouzdano, ovo predanje ostaje simbolički dejstveno: kao naznaka spleta protivrečnih, zamršenih, političkih, kulturnih veza između Rusa i Srba.
No, pravac kretanja je bio dvosmeran. Jer, sadržaji južnoslovenskog sveta prodirali su u svet Rusije. Književnost Južnih Slovena, srpska i bugarska, imala je recepciju u srednjovekovnoj ruskoj književnosti, kao što su se i ruski uticaji pojavljivali u srpskoj književnoj umetnosti. Iako se neki od žanrova razlikuju. Tako je pletenije sloves, jedan pripovedni stil karakterističan za srednjovekovnu književnost, imao svojih uticaja u Rusiji. A Bugarin poreklom, Grigorije Camblak, napisavši značajno delo u srpskoj srednjovekovnoj književnosti – Žitije Stefana Dečanskog, otišao je put Rusije. Jer, tada su slovenske veze bile čvršće. Jezik nije bio tako različit, pa se moglo biti jedan pisac u tri književnosti, mada su one tada bile manje međusobno odvojene i različite nego što su kasnije postale. Južnoslovenske književnosti i kulture nastale su unutar zajedničkog kulturnog područja koje Obolenski naziva vizantijskim komonveltom. To znači da su, s jedne strane, delile zajedničku pravoslavnu tradiciju i njene oblike i sadržaje koji su dolazili iz Vizantije. S druge strane, to su slovenski narodi, po prirodi srodnog porekla, očitovanog u staroslovenskom jeziku, koji su bili često istorijski suprotstavljeni, a kulturno upućeni jedan na drugog. Kasnije je ostala istorijska suprotstavljenost, dok se kultuno udaljavanje povećalo.
I prva vest o Kosovskoj bici potiče od jednog ruskog monaha koji je išao za Svetu Goru. Par dana posle bitke prošao je tim područjem i ostavio jedan zapis o njoj. To je književno upečatljiva i istorijski osvedočena predstava. Postoji, dakle, neko čudno rusko prisustvo u dva utemeljujuća čina srpske srednjovekovne kulture i srpskog kulturnog obrasca. Ono postoji unutar svetosavske tradicije, koja obeležava naš srednji vek. I postoji unutar kosovske tradicije, koja daje odlučujući simbolički pečat ne samo kraju nemanjićke države, u sutonu srednjeg veka, već i sadržajima dugog turskog zemana u srpskoj kulturi, kao i sadržajima novovekovnog postojanja srpskog naroda. Otud se dogodilo da su poneki od srpskih svetitelja, kao Sveti Sava, dobili značajno mesto u istorijskim manastirima drevne Rusije, po nalogu Ivana Groznog, Rjurikoviča koji je i sam, po jednoj liniji svog nasleđa, imao u sebi srpske krvi.
Ta tradicija je bila činjenica jednog relativno ravnopravnog odnosa između dve kulture. No, tursko osvajanje Balkana, podjarmljivanje vizantijskih, bugarskih, rumunskih, srpskih, ugarskih zemalja, svelo je na manju meru unutrašnju komunikaciju slovenskog sveta. U tursko doba veze su prevashodno crkvene: mnogi srpski kaluđeri behu odlazili u Rusiju da dobijaju neku pomoć, bilo u crkvenim sasudima, bilo u novcu. Dobijali su tu pomoć: pun je Patrijaršijski muzej takvih stvari. Ne treba zaboraviti ni saznanje o Crnoj Gori koja je – u XVIII i XIX veku – bila izdržavana novcem carske Rusije. Srpski narod se vekovima pomerao sa juga na sever i sa istoka na zapad, postajući vremenom sve izrazitije i sve očiglednije ono što je oduvek i bio – najzapadniji pravoslavni narod. Kao takav, bio je izložen mnogostranim oblicima zapadnih uticaja, koji su u bitnoj meri određivali njegov duhovni i politički lik.
No, u tami turskih vekova, velikim prostranstvima Rusije, oslobođene tatarskog ropstva, krstare srpski monasi koji imaju zakonsku dozvolu ruskih careva za prošnju kojom održavaju u životu neke od manastira pravoslavne srpske duhovnosti, kako južno, tako i severno od Save i Dunava. Tada se odigrava složeniji proces simbolizacije ruske svesti kod našeg naroda. U porobljenom svetu, oni koji nisu porobljeni, a deluju blisko, čine se većim i neproblematičnijim nego što su istorijski. U tom stanju svesti, koje poprima opšte značenje, kultura nadilazi samu stvarnost: ona ide iznad nečega što bi stvarnost mogla potvrditi.
U XVIII veku veze su poprimile i politički sadržaj. Ova komponenta srpsko-ruskih veza nastaje posle seobe patrijarha Arsenija III Čarnojevića na prostore Habzburške monarhije. Poziv austrijskog cara Leopolda I, njegova aprilska invitatorija, pokrenuo je balkanske narode, a naročito srpski narod, da pomognu Habzburškoj monarhiji u osvajanju teritorija koje su bile pod vladavinom osmanskog gospodstva. U času kad se austrijska vojska povlačila, Arsenije III Čarnojević je bio prisiljen da krene u jednu dugu i dramatičnu seobu koja je stavila simbolički pečat na treći formativni momenat srpskog kulturnog obrasca: to su seobe.
Neprekidna kretanja naroda duž Balkanskog poluostrva, koja Jovan Cvijić naziva metanastazičkim kretanjima, u srpskom slučaju su označila unutrašnje pomeranje čitave kulturne tradicije. Ono je bilo izraz dublje istorijske zakonitosti. Premda je dobio u avgustu 1690. godine privilegiju, kao garanciju religijske i društvene samostalnosti srpskog naroda, patrijarh Arsenije III Čarnojević je brzo shvatio da je preveo narod u jedno neprijateljsko okruženje: nadahnuto katoličkom politikom prozelitizma. Uprkos datim privilegijama, srpski narod je bio izložen jakim oblicima unijaćenja i osetio se izneverenim i razočaranim statusom koji je dobio. U toj prilici patrijarh Arsenije III Čarnojević je 1705. godine uputio pismo Golovinu, ruskom ministru spoljnih poslova na dvoru Petra Velikog, i u toj poslanici povremeno dosezao izražajnost proroka Jeremije, jer je snažim rečima biblijskoga patosa oslikao očajanje i, istovremeno, iskazao nadu u pomoć velikog slovenskog carstva koje se podizalo na istoku.
Poetska nosivost njegove poslanice odslikava na kojoj kulturnoj podlozi nastaje predstava o Rusiji u novovekovnom iskustvu srpskog naroda. U potpunom beznađu pojavljuje se velika ruska imperija na istoku, koja će pobedom nad švedskim kraljem Karlom XII kod Poltave 1709. godine postati važan učesnik evropskih zapleta u XVIII i XIX veku. Veze između Srba i Rusije u tim vremenima postaju značajne u više pravaca. Tako 1711. godine Petar Veliki upućuje gramatu balkanskim narodima u kojoj poziva da mu se priključe u njegovom ratu sa Osmanskom imperijom. Ova gramata označava prodor političkog uticaja Rusije na Balkan. Ne samo da Rusija postaje deo evropskog koncerta sila nego njena politika počinje da naglašava balkansko područje kao područje njenog interesovanja. Ta gramata je vezana za ulogu koju je na ruskom dvoru igrao jedan Hercegovac, diplomata, grof Sava Vladislavić, koji je skrenuo pažnju Petru Velikom na značaj izlaska na toplo more u Jadranskom basenu.
Fasciniran pomorstvom, Petar Veliki je dalekosežno shvatio da Rusija ne može biti velika sila ukoliko ostane samo kopnena zemlja. Rusi su bili kopneni narod. Oni imaju ogromne reke i šume. I to ih i danas fascinira. Čim čovek vidi nekog da istrajno šeta pored reke i opsesivno gleda u šume, on može pomisliti da je Rus. Oni to vole. To je naravno predrasuda, ali u svakoj predrasudi biva očuvana tanana veza sa stvarnošću, koja je i čini delotvornom uprkos istini. Petar Veliki je shvatio da velika sila mora izlaziti na more. To ga čini velikim,jer je posedovao moć strateškog razmišljanja. I Rusija izlazi na Severno more, formira se ruska mornarica, gradi se Sankt-Peterburg. Tako postaje činilac evropske politike.
U skladu sa takvim kretanjem, Petar Veliki je slao, gotovo naredbodavno, ruske plemiće u škole pomorskih znanja u Holandiji i Engleskoj, gde je i sam boravio, kao i svuda gde je bilo znatnijih pomoraca. Tako je jedna grupa boljara učila pomorstvo u Perastu, koji je bio značajno mesto trgovačke plovidbe na početku XVIII veka. U vili Bujovića, kao današnjem peraštanskom muzeju, postoje artefakti koji svedoče o njihovom boravku. Na poziv Petra Velikog bilo je odziva u Crnoj Gori, izbio je ustanak koji je izazvao turski prodor na Cetinje, paljevinu manastira i odmazdu nad stanovništvom 1714. godine. I sama ruska vojna akcija pretrpela je neuspeh u bici kod Pruta.
No, unutar crnogorske sredine počeo je da se razvija osećaj za veze sa Rusijom. Polovinom XVIII veka, oko 1752. godine, vladika Vasilije Petrović, koji je Crnom Gorom vladao sa vladikom Savom, ojačao je te veze, jer je duže boravio u Rusiji i objavio Istoriju Crne Gore na ruskom jeziku u Sankt-Peterburgu, 1754. godine. Ovom knjigom, koja obiluje nepouzdanim podacima, usled slabe istorijske kritičnosti u tom vremenu, on je upoznao rusku javnost sa balkanskim pravoslavnim svetom koji živi u zaleđu Jadranskog mora. Otud ona ima propagandni značaj. Jer, može poboljšati upućenost ruske javnosti u položaj balkanskih pravoslavnih hrišćana. Ali, njena pojava kao da obeležava začetak rusofilije u siromašnoj i malenoj crnogorskoj državi.
Na polovini XVIII veka, zbog reformi Marije Terezije, došlo je do razvojačenja Srba u Ugarskoj, pa su oni ostali bez svog posebnog vojnog položaja. To je ugrožavalo njihove društvene i statusne interese. Zbog toga je jedna značajna grupa srpskog naroda odlučila da se iseli u Rusiju. Taj pokret je uzeo maha u meri da je austrijska carica shvatila njegovu opasnost i njen prvi ministar Kaunic je doneo mere da se pokret iseljavanja Srba iz temišvarskog Banata, odnosno Pomoriške i Potiske krajine, na neki način zaustavi. Oni koji su otišli, otišli su u pravoslavno carstvo koje ih je naselilo na jednoj krajini: ponovo su bili graničari. Bili su to novoosvojeni predeli južne Rusije. Postavši ruski vojnici, oni su predstavljali jednu vrstu grudobrana carevine. Jedan od njih, Simeon Piščević, koji je otišao kao poručnik, a završio kao general-major ruske vojske, ostavio je vrlo obimne memoare, dok je Petar Tekelija, zbog vojevanja na Kavkazu, postao general-an-šef u potonjem naraštaju.
Seoba u Rusiju ima dva značenja. Jedno značenje je istorijsko. Ona nije uspela da očuva srpski identitet preseljenika, naprotiv, pravoslavno carstvo se pokazalo izuzetno pogodnim za napuštanje srpskog identiteta. To vidimo upravo na primeru Simeona Piščevića. Premda piše na ruskom jeziku, sve što piše oslikava prisustvo srpskog osećanja, tradicionalno ukorenjenog, dok njegov sin, Aleksandar Piščević, koji je bio ruski oficir, piše memoare načinom jednog ruskog i baroknog plemića XVIII veka, koji se potpuno osećao Rusom i koji prema Srbima nema ni trunku one emocionalnosti koju je imao njegov otac. Drugo značenje seobe u Rusiju je kulturološko i simboličko. Magistralni izraz mu je dao Miloš Crnjanski svojim velikim romanima Seobe i Druga knjiga Seoba. U njima je istorijska činjenica dobila metafizički sadržaj. Istorijska činjenica jedne seobe pretvara se u simboličku i metafizičku predstavu obećane zemlje: ka kojoj idu pojedinac i narod. Sam Crnjanski, pisac XX veka, oblikovao je svoje pripovedanje kao višesmerno, pa se u njemu pojavljuju jaki zasadi ironije i groteske, u skladu sa modernističkom pripovednom svešću, ali je imao dara i snage da svom slovenofilstvu i rusofilstvu da karakter, sadržaj i oblik koji uprizoruju simboličku i kulturološku predstavu o Rusiji koja je bila kod nas u XVIII veku.
Obrazovana početkom XVIII veka kao velika sila na evropskom kontinentu, Rusija je delovala kao jedina mogućnost zaštite pravoslavnih balkanskih naroda od naglašenog katoličenja. U odbrani od unijaćenja, Srbi su molili da im ruska država pomogne. Ona je to učinila tako što je konstruisala drugi jezik crkvenog služenja. Uveden je – u trećoj deceniji XVIII veka – novi bogoslužbeni jezik: bila je to ruska redakcija staroslovenskog jezika, koja je ponela ime ruskoslovenskog ili crkvenoslovenskog jezika. Bio je to dalekosežan potez. Pojavljuju se gramatike ruskoslovenskog jezika i postaju deo obrazovnog procesa bogoslovskih i građanskih škola. Taj jezik ostaje liturgijski jezik naše crkve, čime se pravi neprelazna vododelnica u odnosu na unijatske tradicije koje se pojavljuju u to vreme. Rusija nije samo politički, već i kulturni činilac našeg XVIII veka. Pošto se sve to odigralo, odjednom se videlo da je ruski kulturni uticaj postao dominantan u svesti srpskoga naroda.
Naši pisci odlaze u Kijev da se školuju. Slikari i freskopisci prihvataju barok, izrazito katolički pravac, ali ne preko Austrije nego preko Rusije. Barok, katolički pravac, odredio je stilsko obeležje Poljske, koja je bila u premreženim vezama sa Ukrajinom, tadašnjom ruskom pograničnom oblašću. Tadašnja Kijevska duhovna akademije je uspela da svojim vezama sa Srbima obezbedi stilski prodor baroknog umetničkog izraza, bilo tako što su to razvijali ruski slikari bilo tako što su naši slikari počeli slikati na taj način. To je karakteristična dvosmernost kulturnog uticaja. Tako je usvojen jedan stih – trinaesterac − koji se u našoj nauci zove poljski trinaesterac. On je došao preko Kijeva. I danas ga možemo osetiti u pesmi koja predstavlja himnu Svetom Savi: „Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi“. Taj stih je stigao u XVIII veku vijugavim putanjama ruskog uticaja.
Odvija se postepeno pretapanje pojedinih sadržaja crkvenog prosvetiteljstva u građansko prosvetiteljstvo. To pokazuju dvojica najznačajnijih srpskih prosvetitelja u XVIII veku: pre pojave Dositeja Obradovića. Tako je Jovan Rajić, najistaknutiji predstavnik crkvene prosvećenosti, otišao u Kijevsku duhovnu akademiju da se školuje. Kad se vratio, napisao je Istoriju, objavljenu 1794. godine, ali je slavu stekao, i nadimak „učeni Rajić”, jer je uspeo da u kratkom roku napiše pravoslavni katehizis.U trenutku kad je austrijski car nametao unijatski katehizis i kada su se Srbi bunili, rečeno im je u kom roku treba da prilože pravoslavni katehizis. U korenu takve ponude bila je misao da Srbi nemaju čoveka koji je sposoban da napiše pravoslavni katehizis u tako kratkom roku. No, Rajić je napisao katehizis koji je čak prošao katoličku cenzuru, jer oni nisu imali primedbe u smislu hrišćanskog učenja. Tu se potvrdio ruski uticaj u naučnom i prosvećenom smislu.
Ali, on se potvrdio i u građanskom smislu. Najznačajniji predstavnik građanskog prosvetiteljstva, Zaharija Orfelin, napisao je biografiju Petra Velikog. U njoj je oblikovao ideal koji je bio od velikog značaja u naumima evropske prosvećenosti. Bio je to ideal prosvećenog vladara. U Veneciji 1772. godine, u štampariji jednog Grka, jer samo su Grci u Veneciji tada štampali ćirilične knjige, kod štampara Dimitrija Teodosija, pojavilo se Žitije Petra Velikog. Ključno jeda je bilo napisano na ruskom jeziku, reformisanom ćirilicom, i posvećeno ruskoj carici Katarini II. Sva tri svojstva bila su znakovi prosvećenosti. Ono što je u prvi mah bilo rezultanta crkvenog prosvetiteljstva postalo je deo građanskog orijentisanja. Osamnaesti vek je imao u našoj svesti, u kulturnoj podlozi, ruski uticaj, rusko značenje i u jeziku, i u kulturi i rusku političku orijentaciju. Opštehrišćanska orijentacija je, dakle, poprimila oblik ruske političke orijentacije. Kao i prosvetiteljska orijentacija.
A onda je otpočeo XIX vek. Erik Hobsbaum je ustvrdio da je on istorijski počeo pre nego što kalendarski počinje, jer je počeo sa Francuskom revolucijom (1789). I istorijski je završen posle svojih završnih kalendarskih godina: sa početkom Prvog svetskog rata (1914). Bio je to u istorijskom smislu najduži vek svetske istorije. A XX vek je istorijski bio najkraći, jer je trajao od Oktobarske revolucije (1917) do pada Berlinskog zida (1989). Svakako bi se moglo dometnuti da između ovako čvrstih odrednica postoji neko prelazno razdoblje: kao neka vrsta vremenskog vakuuma u kojem se mešaju sadržaji minule i nadolazeće epohe.
Kod Dositeja se odigrava značajno razdvajanje: najveći zapadnjak u srpskoj kulturi, zatočnik racionalizma i prosvećenosti, prešavši u Srbiju za vreme Prvog srpskog ustanka, usvojivši stanovište prosvećenog nacionalizma, suočen sa istorijskim okolnostima, zastupa stanovište političkog izbora Rusije, a ne Austrije: u manastiru Vraćevšnica 1810. godine. Tako ostaje u krugu racionalističkih shvatanja i realnih političkih opredeljenja. U XIX veku dolazi do kulturnog raslojavanja. Jer, kulturna podloga u širokim masama natopljena je ustaljenim predstavama u kojima preovlađuje ruski uticaj, usidren pravoslavnim tradicijama. Tako Vuk beleži da je Hajduk Veljko Petrović „Ruse… neiskazano ljubio i mloge je običaje od nji poprimao.” To je imalo razmere poricanja očiglednosti: „On je o ruskoj nepobjedimosti toliko bio uvjeren da nikako nije mogao vjerovati da su Francuzi došli u Moskvu, niti mu je ko smio to pomenuti dok se gođ nijesu natrag vratili.”[1] To su znaci kolektivne predstave.
Ruski uticaj je rastao kako je rastao značaj Rusije na svetskoj pozornici. On je u Karađorđevom ustanku poprimio izrazito politički sadržaj. U diplomatskoj misiji prote Mateje Nenadovića, koja je počela u jednom čamcu koji je otplovio Dunavom u nepoznato, Karađorđevi ustanici su ostvarili vezu sa ruskom vojskom koja je ratovala u područjima delte Dunava. I Rusija je Karađorđev ustanak pomogla u vojnom smislu. Tu se pojavljuje senka koja prati odnose velikih i malih naroda. Ona obuhvata i odnose između Rusije i Srba. Sultan je 1806. godine ponudio Karađorđevoj Srbiji autonomiju veću nego što ju je dobio Miloš 1815. godine. Ta ponuda, koju je ispregovarao jedan trgovac, Petar Ičko, zove se Ičkov mir. Budući da je u tom trenutku ratovala sa Osmanskom imperijom, Rusija je tražila da Karađorđeva Srbija odbije tu ponudu. Mala zemlja uvek je pred odlukom o tome da li da sledi svoj neposredni interes ili da sledi svog velikog zaštitnika, uz rizik da njeni interesi mogu biti ugroženi u sporazumima velikih sila. (Sledeći zapadne demokratije, Čehoslovačka je 1938. godine nestala, jer su je one – postigavši Minhenski sporazum – prepustile Nemačkoj.) Karađorđeva Srbija je odbila Ičkov mir i nastavila, zajedno sa Rusijom, da ratuje protiv Turske.
U trenutku kada − treći put u istoriji kao evropski i ratni pokret − Napoleonova najezda kreće ka njenim granicama, Rusija je sklopila separatni mir sa Osmanskom imperijom: 1812. godine. U jednom članu Bukureškog mira, Rusija je uspela da isposluje da ima pravo da brine o položaju balkanskih hrišćana. To je bilo sve. Bez ruske pomoći i vojske, Karađorđeva Srbija je pod dvostrukim udarom, iz pravca Bosne i iz pravca Niša, poklekla i bila izložena strahovitom pustošenju. Jer, sultan je Srbiju stavio sedam dana van zakona. To praktično znači da je dozvoljeno sve što se učini sa stanovništvom i dobrima osvojene zemlje. Bila je to strašna odmazda i uslovila je masovne pokrete izbeglica koji su prešli u Habzburšku monarhiju. Taj primer pokazuje da mere i odnosi velikih i malih naroda uvek počivaju na upozoravajućoj asimetričnosti, kojoj ne izmiču ni odnosi srpskog i ruskog naroda.
Blizina zapadnog sveta čini da elementi promene postaju vidni u XIX veku. Kod prečanskih Srbi kulturni i politički čvor je vidljiv: učeni u zapadnom duhu, oni naginju modelu društva koji ima zapadne elemente, pa – posebno od ustavobraniteljskog režima – utiču na oblikovanje srpskih zakona u zapadnom duhu. No, njihova kulturna i, naročito, jezička opredeljenja ostaju vezana za ruske uticaje. Kod Vuka je drukčije: on forsira narodnu kulturu, koja u sebi nosi jake ruske zasade, ali čija jezička standardizacija označava odvajanje od ruskog uticaja, dok njegova politička opredeljenja idu u zapadnom pravcu. Vuk je išao na ruku, svesno ili nesvesno, austrijskoj politici odvajanja Srba od slovenskih, odnosno ruskih jezičkih i književnih osnova. To je ostavilo traga u kulturnoj podlozi srpskog identitetskog izgrađivanja.
Jer, u srpskoj kulturnoj podlozi sve više preovlađuju oblici distanciranja intelektualne i kulturne elite od ruskog političkog zračenja. Potreba za unutrašnjom slobodom – kao zapadna vrednost unutar zajednice – navodi na razvijanje distance u odnosu na rusku tradiciju; potreba za spoljašnjom slobodom – kao odbrana od zapadnih interesa – odvodi prizivanju ruskog uticaja. Taj čvor – kao raskorak između kulturne podloge i političkog ponašanja − ide kroz čitav XIX vek. Tako je i kod stranaka. Narodna radikalna stranka Nikole Pašića je bila proruska i imala je većinsku karađorđevićevsku orijentaciju. Bio je to populistički nacionalizam. Naprednjaci Milana Piroćanca bili su proaustrijski orijentisani, sa većinskom obrenovićevskom orijentacijom. Bio je to elitistički nacionalizam. Liberali Jovana Ristića bili su proruski orijentisani i sasvim obrenovićevski orijentisani. Bio je to prosvećeni nacionalizam.
Premda je to vek velikog ruskog političkog uticaja, u meri da su u njemu − kako piše Slobodan Jovanović − svi naši vladari padali u trenutku kad su bili u lošim odnosima sa ruskom politikom, ipak stvari nisu više jednosmerne: zbog promena u kulturnoj podlozi. U velikom veku ruske kulture, kakav je XIX vek, ruski uticaj nije mogao da se zaustavi, jer se on rasprostire po celom svetu, kroz veliku književnost Puškina, Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, pa je imao svoje reprezentante i unutar srpske kulture, ali srpska kultura – shvaćena kao mnogostrana društvena praksa – vidljivo se pomerala ka zapadnim težištima i ishodištima.
U drugoj polovini XIX veka, posle poraza Rusije u Krimskom ratu 1856. godine, za čijeg trajanja je Srbija držana u neutralnosti pod pretnjom austrijske okupacije, nastaje koncert velikih sila kao oblik evropske politike u turskim područjima Balkana. U njemu engleska politika zaustavljanje Rusije ima svoje jako uporište, pa Rusija nije više ekskluzivni pratilac položaja balkanskih hrišćana u Osmanskoj imperiji. Lako je odbačena ideja grofa Andrašija, austrijskog ministra spoljnih poslova, koja je bila na tapetu dana između 1868. i 1871. godine, da se Srbija privuče zapadnom uticaju tako što bi joj se dala Bosna. Posebno je simptomatičan Berlinski kongres 1878. godine. U sadejstvu Dizraelija i Bizmarka odlučeno je da hercegovačkim ustanicima, koje Osmanska imperija nije mogla da zaustavi, dodele kao okupacionu silu – Austriju. Bio je to direktan udar na srpska nacionalna prava.
I taj apsolutno antisrpski gest je podrazumevao saglasnost ruske politike. Rusija, koja je prethodno Sanstefanskim ugovorom obezbedila veliki prostor Bugarskoj, što je uslovilo da dođe do Berlinskog kongresa kao revizije tog ugovora, složila se sa tim. Upamćene su reči kojima se knez Gorčakov obratio Jovanu Ristiću, tadašnjem srpskom predstavniku. One otkrivaju asimetričnost u odnosima velikih i malih naroda. Jer, ruska vojska je ratovala 1876. godine sa srpskom vojskom i oslobodila Aleksinac, Prokuplje, Vranje, Pirot, Niš. U manastiru Sveti Roman, kod Ražnja, nalazi se grob ruskog dobrovoljca Rajevskog, koji je bio prototip za lik Vronskog u Ani Karenjini. Bilo je to zajedničko ratovanje, do koga je doveo veliki slovenofilski pritisak u carskoj Rusiji, jer je nagnao cara Aleksandra II da uđe u taj rat za balkanske pravoslavne hrišćane.
No, drugi pol istorijske obramice deluje kao kontrateg u odnosu na narodne predstave. Jer, reči kneza Gorčakova su glasile izričito i nemilosrdno: „Prvo idu naši interesi, pa bugarski, pa vaši.“ Odluke Berlinskog kongresa izazvale su u Srbiji ogroman talas nezadovoljstva i čak je narodno raspoloženje stiglo do anti-ruskog revolta. U anegdotskim prikazima, kao odgovor na taj revolt, Jovanu Ristiću je pripisana rečenica: „Teško je nama sa Rusima, samo nam je još teže bez njih.” Ona ostaje aksiom srpske politike do dana današnjeg. U njoj je zbrana sva državnička mudrost u gorkim trenucima narodnog razočaranja.
Oblikovani potkraj XIX veka, prevashodno pod uticajem francuskog republikanizma i demokratizma, srpski intelektualci pokazuju – svojim opredeljenjima – da opadaju ruski kulturni uticaji, kao i kulturno zračenje Rusije, jer se srpska kulturna podloga sve više razuđuje. Vladavinu Petra I Karađorđevića podržavaju, kao sile u savezu, Francuska i Rusija. To se pokazalo kao možda najbolji oblik postojanja srpske države: taj paralelni uticaj jednog zapadnog činioca i, obavezno, ruskog činioca. Uprkos takvom kretanju, možda i upravo zbog njega, uticaj Rusije je često ostajao samo unutar folklornog i narodnjačkog oblika postojanja, unutar populističkog nacionalizma, ma koliko da je politički uticaj bio važan. Kao iskreni saveznik Srbije, u času kad je Bosna i Hercegovina anektirana od strane Austrougarske, 1908. godine, i uprkos velikom nezadovoljstvu u srpskom narodu, Rusija je otvoreno rekla da neće ući u svetski rat zbog jedne pokrajine. No, kada je bio doveden u pitanje sam opstanak Srbije, uprkos nedovoljnoj spremnosti ruske vojske, Rusija je ušla u Prvi svetski rat.
Ništa bolje ne odslikava povremenu suprotnosmernost kulturne optike dva naroda od simboličkog značaja koji je dobila figura poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova. On je proglašen svetim zbog mučeničke smrti koju mu je – kao i čitavoj njegovoj porodici – nanela boljševička vlast: na čelu sa Lenjinom. Tim proglašenjem dosegao je najviše što jedan monarh može postići u ruskoj tradiciji: postao je sveti car. Uprkos svemu tome, različito od Aleksandra I koji je posle smrti tako postavljen u narodnom verovanju, ali je – u najvišem trenutku ruske moći – pobednički ušao u Pariz 1815. godine, Nikolaj II Romanov se sagledava kao jedan od najslabijih vladara u ruskom narodnom i istoriografskom pamćenju. Jer, bilo je mišljenja da je odabrao pogrešne saveznike, Englesku i Francusku, iako je bio upozoravan da je carevini Romanova prirodno mesto uz Nemačku i Austriju. Tvrdi se da je neodgovorno ušao u Prvi svetski rat, izazvao propast monarhije i narodnu pogibelj u potonjem građanskom ratu. Ali, upravo zbog odluke da zaštiti Srbiju, koja je bila okidač za Prvi svetski rat, Nikolaj II Romanov je u srpskoj javnoj svesti dobio oreol istinskog ruskog cara, cara-zaštitnika, koji simbolički odgovara kolektivnoj predstavi o Rusiji, jer ispunjava vekovne predstave i očekivanja. Kultura se ne osvrće na istoriju, tako da je on u srpskoj javnoj svesti – najveći ruski car. Ista ličnost, ista figura, isto vreme, ista sudbina, stvaraju dve potpuno različite kulture sećanja.
I tu počinje jedan hijatus, jedna pukotina u vremenima između ruskog i srpskog opažanja XX veka. Rusko carstvo se raspalo u Prvom svetskom ratu. Taj rat je označio prestanak monarhije, trajanje jednog velikog građanskog rata i nastanak države koja je izražavala totalitarni poredak. Kraj Prvog svetskog rata je značio ratnu pobedu za srpski narod, potvrdu srpskih nacionalnih prava, stavaranje višenacionalne države pod monarhijskim načelom. To je nešto što je bitno različito. Tu su se dve dimenzije vremena razišle. Stvari su se pokazale obrnutima 1945. godine. Ona za Ruse znači vojnu pobedu, osvajanje Berlina, kontrolu velikog dela granica evropskih država. Ti sadržaji su obeležja njihove samosvesti. U isto vreme, 1945. godine srpski narod ostaje bez monarhije, kao poslednjeg znaka srpske državnosti u višenacionalnoj državi, ulazi u totalitarni poredak, čiji unutrašnji sastav podrazumeva usvajanje politike srpske krivice zbog pređašnje „velikosrpske hegemonije”, dolazi do fizičkog istrebljenja inteligencije i građanskog stavnovništva. Pounutrašnjuje se višedecenijska politika krivice.
U XX veku dolazi do istorijskog razilaženja ruske i srpske politike, ali – istovremeno – bledi i ruski kulturni uticaj. Ostaje nediferencirano rusofilsko osećanje u narodnim slojevima. Dva momenta su važna. Prvi momenat stvara saznanje o tome da ruska carska politika propada u Oktobarskoj revoluciji. Kralj Aleksandar je vodio antisovjetsku politiku. U posleratnom vremenu postoji plemenit odnos između ruske bele emigracije i srpskog stanovništva. Ima mnogo svedočanstava koja govore da se ruska carska emigracija najviše naselila u Srbiji, da su lekari, profesori, naučnici, trgovci, artisti, učinili mnogo za kulturno uzdizanje Srbije, da su bili izuzetno plemeniti, pogotovo požrtvovani i da ih je srpski narod s velikom ljubavlju prihvatao. Oni su u Srbiji imali izuzetno plodan uticaj. Neki od njih su bili izuzetni naučnici Beogradskog univerziteta, mnogi od njih su ostavili svoje kosti po selima i varošicama Srbije, kao lekari koji su lečili siromašno i neplatežno stanovništvo.
No, uprkos tome, politika kralja Aleksandra je bila antisovjetska, što je bila odlična inkubacija da politika u Titom režimu postane antisovjetska i antiruska. Jer, to je dovelo do jednog oblika predrazumevanja koji je bio politički, da bi se postepeno selio na kulturno polje: to je rusofobija. Prvi put se kod Srba između dva svetska rata razvija − u malim oblicima − izvesna rusofobija: i to ne u širini naroda, niti čak u političkoj orijentaciji prema carskoj Rusiji, već je glavna smernica postajala antiruskom preko jednog modela koji je unela Kraljevina Jugoslavija: odnos prema Sovjetskom Savezu bio je izrazito neprijateljski. On se prelivao u zametke rusofobije koja je, posle Drugog svetskog rata, paradoksalno postatala još razvijenija.
Na temelju Titovog sukoba sa Informbiroom, pod zastavom antisovjetizma, postepeno se odvija u čitavoj drugoj polovini XX veka žigosanje različitih uticaja ruske kulture i tradicije, koji se priznaju samo u folklornim elementima. Odvija se jedna sistematska, pod zastavom sekularizma, dezintegracija tradicionalne kulturne svesti koja je povezivala srpsku sredinu i nasleđe za rusku tradiciju. U kom sadržaju? Srce rusofobije, kako to pokazuje Gi Metan, u knjizi o rusofobiji, počiva na simboličkom i političkom poistovećivanju Rusije sa Vizantijom. To je ključno. Analizirajući četiri modela rusofobije, francuski, nemački, engleski i američki, Gi Metan pokazuje da je čitav moderni proces rusofobije vezan za rusko religijsko i kulturno poistovećivanje sa Vizantijom. Tako se u XX veku odvija dalekosežna i epohalna inverzija u kojoj se ono što je bilo vizantijsko nasleđe i što se od Svetog Save pojavilo kao vizantijsko nasleđe u srpskoj kulturi biva podložno negativnoj redakciji, inverziji i preinačenju.
Kralj Aleksandar je zauzimao vrlo neprijateljski stav prema Sovjetskom Savezu. Čak su i one države koje su ratovale na teritoriji Rusije u postoktobarskom periodu obnovile diplomatske odnose do 1924. godine. Poslednja evropska država koja je obnovila odnose sa Sovjetskim Savezom bila je Jugoslavija 1940. godine. Bio je to negativan stav prema postojanju Sovjetskog Saveza. Ali, on nije bio bez realnih uporišta. To je drugi momenat razilaženja ruske i srpske politike. U njegovom središtu je saznanje o tome da sovjetska ideologija ima dva pravca. Jedan nastaje kao reakcija na državni negativni stav prema Sovjetskom Savezu. Drugi je posledica sovjetske ideološke predodređenosti ka destabilizaciji evropskih država. Politika komunističke ideologije je bila da sve buržoaske države treba destabilizovati. Jer, to je pretpostavka revolucije.
I otud su uvek podržavali secesionističke pokrete manjina u tim državama. Bio je to i refleks njihove unutrašnje politike. Kao što su u Sovjetskom Savezu dezintegrisali državotvorni ruski narod u korist manjih nacija, u kojima su podsticali institucionalne oblike državnosti, tako su činili u evropskim državama: nauštrb državotvornih nacija, kao jemca stabilnosti, i u korist secesionističkih pokreta manjinskih nacija, često lišenih bilo kakve državnosti u pređašnjim vremenima. Tako su proglašavali da je srpski narod hegemon u Kraljevini Jugoslaviji i, čak, podržavali oblike terorizma koje je Komunistička partija Jugoslavije sprovodila: ubistvo ministra Draškovića, atentat na kralja Aleksandra, nepriznavanje jugoslovenske države, zaključci Drezdenskog kongresa 1928. godine, podrška ustaškom pokretu 1932. godine, predstavljaju znakove istrajnog nastojanja da se oslabi i, po mogućstvu, razbije jugoslovenska država.
Rusima je teško da razumeju da ono što je za njih bila 1918. godina – gubitak carevine, gubitak monarha, boljševička diktatura, građanski rat – za Srbe je bila 1945. godina. U mentalnom smislu, na delu je vremenska inverzija. Za Ruse je 1945. godina ostala godina trijumfa: ulaska sovjetske vojske u Berlin, u Prag, u Beč. Oni ne mogu da shvate da njihova velika pobeda iz 1945. godine nije nešto što je i za Srbe bila velika pobeda. Za Srbe je 1945. godina ono što je za Ruse 1918. godina: gubitak kralja i monarhije, dolazak jedne neprijateljske ideologije, građanski rat. Sve činjenice negativnog iskustva koje su se pojavljivale kod Rusa 1918. godine, koju Rusi doživljavaju kao svoj pad, Srbi doživljavaju kao svoju pobedničku godinu, jer je srpska vojska probila Solunski front.
A u obe predstave je zatomljena negativna predstava: srpska vojska je 1918. godine probila Solunski front i bila na strani ratnih pobednika, ali rezultat nije bila srpska nego jugoslovenska država. U kojoj je Siton-Votson predviđao da Hrvati – premda vojnici poražene austro-ugarske vojske, ali kao eksponenti zapadnog uticaja – preuzmu političko vođstvo. Ni 1945. godina nije bila rezultat vraćanje ruske carevine nego potvrda Sovjetskog Saveza. I kada se 1991. godine raspao Sovjetski Savez odjednom Rusi pronalaze da Harkov i Krim nisu u Rusiji. Zbog dubokog sovjetskog nasleđa u kulturnim i ideološkim predstavama, zbog „sovjetskog plemstva” koje u potomcima vlada tom zemljom, oni odbijaju da podvrgnu istorijsko iskustvo prevrednovanju. Kao što i kod nas 1990. godine – sa sličnih razloga – odbijaju da prevrednuju jugoslovenstvo i komunizam. Koliko, dakle, košta komunizam? Taj račun ostaje van glavnog toka kulturne svesti. Marijupolj, Dnjepropetrovsk, Odesu, stvorio je knez Potemkin: nikakva Ukrajina. Kad je Krim došao u sastav Rusije? Katarina II ga je na sablji osvojila. Posle dvesta godina od tog događaja, u 2014. godini, Rusija slavi povratak poluostrva: koje je dvesta godina bilo njihovo, sve do 1954. godine. U kom ratu su ga izgubili? Nije bilo tog rata. Kako su ga izgubili? U Sovjetskom Savezu.
Šta je bio Sovjetski Savez? Ta pitanja uvek nailaze na kulturološku blokadu, jer komunističko nasleđe nije još vrednovano, nije još procenjeno, još uvek je Lenjin na Crvenom trgu. U samoj Rusiji ne postoji spremnost, kao što ne postoji ni kod nas, da se kritički valorizuje komunizam. U Rusiji nije izvršena desovjetizacija svesti, baš kao što kod nas nije sprovedena detitoizacija. Nema, dakle, spremnosti da se negativno i dubinski vrednuje komunizam. U Rusiji nije lako izvršiti desovjetizaciju, jer je čitava ruska administracija izvedena iz sovjetske ideologije. Teško im je da se oslobode toga. Jer, na vlasti je jedan autoritarni režim: on predstavlja čudnu mešavinu sovjetizma i rusizma u naglašenom patriotizmu. I opet se susrećemo sa istorijskim čvorom: nimalo nije izvesno da bi demokratski poredak doveo do boljih istorijskih ishoda.
Svedoci smo zapadnog poništavanja ruske kulture zbog rata u Ukrajini. Taj rat je izazvala postepena, ali postojana zapadna (američka) ekspanzija na istok, posle pada Berlinskog zida 1989. godine. To je peta totalna ekspanzija na Rusiju: poljska je okončana 1612. godine; švedska u bici kod Poltave 1709. godine; napoleonovska (kao integralno evropska) 1813. godine; hitlerovska (kao druga integralno evropska) 1945. godine. Zapadne države poništavaju prisustvo ruske kulture, poput uklanjanja dela Dostojevskog i Čajkovskog, u čemu je – u skladu sa svojim davnašnjim, staljingradskim tradicijama − isprednjačila hrvatska država, pa je Zagrebačka filharmonija prva uklonila Čajkovskog iz svog programa. Kada govorimo o sukobu civilizacija u najširem smislu, moramo se zapitati: da li je zapadna (američka) civilizacija – hrišćanska? Nije prihvaćeno da u evropski ustav uđe takva odrednica. U tradicionalnom smislu svakako su to hrišćanske kulture, ali u aktuelnom smislu teško da su takve. Ako je razumljivo da se tokom rata protivničke strane trude da ugase informativne i kulturne sadržaje suprotstavljene strane, ostaje zanimljivo da zapadne države zatiru i svoju kulturu, tradicije i istorijske činjenice.
Da li je istorija postala suvišna u ovoj eri digitalnog totalitarizma koji nam kuca na vrata? U svakom slučaju, određeni sadržaji se opiru oblicima nastajućeg totalitarizma. Osnovno obeležje nihilističke kulture, kako je pisao Fridrih Niče, sastoji se u tome da ona priznaje samo dva sadržaja: zadovoljstvo i posao. Zadovoljstvo u različitim oblicima: utakmica kao spektakl, pijanstvo i narkotici kao stanje svesti, seksualno zadovoljstvo kao čin, fantazam i simbol. Suočeni smo sa društvom koje se vodi isključivo predstavama o zadovoljstvu i poslu, pa se stalno snižavaju kulturni standardi kako bi se, u praktičnom smislu, bez poteškoća odvijalo političko i vojno kretanje i, u ljudskom životu, izbegla pitanja o smislu i vrednostima.
To nisu dobra vremena za umetnost. Jer, umetnost zahteva nijansu, istančanost i osećanje razlike. Kako uspostaviti sluh za takve sadržaje kad je sve pojednostavljeno i grubo, jer se zadovoljavaju samo nalozi zadovoljstva i posla? Ako je put do smisla vezan za uspeh čija je mera samo novac, onda religija, nacija i istorija postaju nepotrebni, pa čak i smetnja. Stoga se ideje o naciji, istoriji, kulturi i religiji moraju obezvrediti da bi novac postao jedini kriterijum. Jer, ako je novac jedini cilj, onda onaj ko komanduje novcem, komanduje i čovekom, narodima i državama.
Da bi se to postiglo, neophodno je obezvrediti ideale, predstave i vrednosti koji nemaju materijalni vid. Neophodno je, međutim, uočiti razliku između priznavanja važnosti novca i potpunog odricanja od drugih vrednosti. Tehnike propagande svode stvarnost na izbor ili−ili. Nije tačno da se ljudi moraju odreći svega što im je važno radi novca. Ne moraju izolovati svoje dete od savremenog života samo zato što su neki aspekti tog života u sukobu sa njihovim shvatanjima. Umesto toga, trebalo bi vaspitanjem omogućiti procenu o tome koji su aspekti života negativni. LJudi se moraju uključiti u stvarnost, posmatrati i podržavati sadržaje koji im se čine valjanim, ali moraju uvažiti i rizik postojanja koji obezbeđuje da se dete slobodno razvija. Isto važi i za narod i kulturu. Treba učestvovati u duhovnoj situaciji vremena, ali ne dozvoliti da ona komanduje našim osećanjima i uverenjima.
U XX veku je uspostavljen trajni hijatus u odnosima između Rusa i Srba. Jer, rusko poimanje stvari, vođeno imperijalnim gledištima, veoma teško može prihvatiti različito tkanje vremena kod velikog i malog naroda. Gledište imperije je da je njeno veliko vreme istvoremeno i veliko vreme malog naroda: njeno shvatanje ideologije je istovetno sa ideološkim shvatanjima malog naroda, kao što je njeno loše i smutno vreme obavezno loše i za mali narod. Imperije ne vole da priznaju da su vrednosti i vremena neminovno u sukobu, jer je to zakon modernih vremena koji imperije čini prošlim tvorevinama u čovekovoj svesti. Ruska pobeda u Berlinu 1945. godine, čiji je simbolički svetski značaj nesporan i neuklonjiv, ne znači nama ono što njima znači. Kada ruski diplomata i državnik dolazi u posetu povodom dvadesetog oktobra, uz apsolutno poštovanje poginulih sovjetskih vojnika u borbama za Beograd 1944. godine, to nije jednoznačan nego ambivalentan čin. Jer, s jedne strane, ulazak Crvene armije u Beograd omogućio je izbacivanje nemačke okupacione sile, dok taj ulazak, s druge strane, znači veliku unutrašnju promenu u istorijskom položaju srpskog naroda. To je nešto što postaje – u svojoj negativnosti – očigledno posle 1990. godine: kad se raspao SSSR, pao Berlinski zid, propao komunistički svet i došlo do raspada Jugoslavije.
No, čvor srpske istorije postaje dodatno zapetljan. Ako su sovjetski tenkovi 1944. godine doveli komuniste na vlast, oni su ih doveli i u Čehoslovačkoj, i u Poljskoj, i u Bugarskoj, i u Rumuniji, i u Istočnoj Nemačkoj. No, oslobodivši se sovjetskog uticaja 1948. godine, jugoslovenski komunisti su ostali na vlasti. Ko ih je održavao na vlasti kad ih više nije održavao Sovjetski Savez? Održavali su ih Englezi i Amerikanci. Titova politika nije moguća bez zapadne podrške. Titoizam je – kako je davno definisao Kajica Milanov – ideologija komunizma u jednoj državi i naciji; titovština je istorijski oblik postojanja takve države i nacije. To je jednodržavni komunizam: u velikoj zavisnosti od zapadne politike. Oni su prionuli uz jednodržavni komunizam kao koncept kojim će se razarati monolitno stanje svetskog komunističkog pokreta. U člancima za emigrantski bilten Poruka jako dobro je to video Slobodan Jovanović. Zapadna politika je prešla sa ideološkog nivoa razumevanja, kome pripada komunistička ideologija, na kulturološki nivo razumevanja, u kojem preovlađuje svest o dugom trajanju kulturnih svetova.
To je značilo pristajanje na titoistički totalitarizam, tolerisanje komunističke represije i bezakonja, ali uz uslov da dolazi do odvajanja od ruske istorijske pozicije. Pošto su se jugoslovenski komunisti odmakli od Rusa, to što su totalitaristi odjednom nije doživljavano kao strašno. Jer, otvarao se prostor da zapadna (američka) politika prodire višestranim uticajem. No, ne možemo za titoistički poredak kriviti samo sovjetsku politiku, koja je od početka do kraja ostala antisrpska, jer komunisti nisu mogli pasti sa vlasti i zato što su iza njih stajale Sjedinjene Američke Države. To pokazuje koliko je nestabilna pozicija graničnog naroda, jer se u njegovoj sudbini nekako uravnotežuju interesi velikih sila: ili prelamaju kroz nju
Kada je istorijska pozicija nestabilna, onda moramo neprekidno stražariti. Granica podrazumeva jednu vrstu straže. Ruskoj politici je važna 1945. godina, jer ona želi da spreči zapadno – medijsko, istorijsko i propagandno – nipodaštavanje odlučujućeg učešća Sovjetskog Saveza u porazu nemačkih nacista. Ruska politika vidi da se to minimalizuje. Sa srpskog stanovišta stvari imaju kompleksniji izgled. Kada se obeležava dvadeseti oktobar i ulazak sovjetskih divizija i partizanskih jedinica u Beograd, apologeti zapadnih (američkih) interesa kod nas, kojima je sve rusko za osudu, odjednom to pozdravljaju. Kako to objasniti? Američkom podrškom Titovom režimu posle 1948. godine. Oni se, dakle, ne zalažu za obeležavanje oslobođenja, niti za poraz nemačke okupacione sile, nego za komunistički uvod u titoizam, koji je počivao na višedecenijskoj podršci zapadnih (američkih) činilaca.
Taj aspekt stvari uopšte ne dotiče rusku politiku: ona se na njega ne osvrće. Ali, dotiče srpsko istorijsko postojanje u XX veku. Titoizam je istorijski oblik kontrole srpskih prava i interesa. Ne samo interesa, jer su interesi uvek problematični u određenom stepenu, ali prava nisu problematična. To je – sa stanovišta zapadne politike dugog trajanja – trebalo kontrolisati. Zašto? Da se ne bi uspostavio realan odnos snaga unutar države u kojoj Srba ima više nego drugih naroda, kao države koja je svoj međunarodni subjektivitet 1918. godine dobila na temelju srpskog državnog subjektiviteta, priznatog 1878. godine i potvrđenog učešćem na strani sila pobednica u Prvom svetskom ratu. Sámo postojanje srpskog naroda i njegovih tradicija, što su neotuđiva i priznata prava, označava se kao oblik ugrožavanja drugih jugoslovenskih naroda. Ko najbolje kontroliše čitav istorijski proces? Titoizam. A kako je to izvodio? Preko pounutrašnjivanja srpske krivice. Ona se tematizuje u hegemoniji velikosrpske buržoazija i ostaje neiskupljiva, bez obzira na genocid koji je srpski narod pretrpeo u Drugom svetskom ratu i čiji je simbol Jasenovac. Ključni činilac neutralisanja srpskih interesa ostaje, dakle, zapadni činilac.
U XX veku se odigralo pomeranje kulturnih težišta ka zapadnim zonama uticaja. Ruski uticaj ostaje na površini kulturnog zračenja, prevashodno unutar folklornih i rudimentarnih formi, čime se sledi zapadna kulturološka predrasuda, dok se objektivno titistička Jugoslavija postepeno otvara kulturnim sadržajima i dominaciji zapadnih uticaja. To dolazi do izražaja u njenim poslednjim decenijama. NJen raspad, kao odjek pada Berlinskog zida i propasti Sovjetskog Saveza, dramatično nas je suočio sa iskustvom koje je Jovan Ristić dalekovido osetio. Jer, u devedesetim godinama XX veka videli smo kako to izgleda kada na svetskoj sceni nema ruskog prisustva. To je dramatično potvrđeno bombardovanjem 1999. godine. Ali, to je − kako je pisao Solženjicin − izazvalo preokret u ruskoj eliti, što je dovelo do preokreta ruskog ponašanja unutar same njihove države.
Opravdana je mnoga kritika ruske politike. Putin je izneo neistinu kada je rekao da je Jeljcin podržavao Srbe. To jednostavno nije tačno. Jeljcin je vodio politiku u potpunoj saglasnosti sa zapadnim interesima: Černomirdin je bio pratilac Ahtisarija u svim njegovim zahtevima prilikom bombardovanja 1999. godine. A 2005. godine Putin je odlikovao Stjepana Mesića, koji je bio predsednik Hrvatske, na obeležavanju šezdeset godina pobede u Drugom svetskom ratu. Hrvatska je – u okviru nemačke vojske – imala svoju jedinicu pod Staljingradom, koju je 24. septembra 1942. godine obišao poglavnik Nezavisne države Hrvatske.[2] Za tu državu, koja je ratovala pod Staljingradom, Franjo Tuđman je 1990. godine rekao da nije bila samo kvislinška tvorevina nego i izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda. Koju Hrvatsku je odlikovao Putin? Onu čijom jedinicom je komandovao Mesićev rođak koji je kasnije završio u partizanima? Ne „ekonomišu” samo zapadne politike sa vrednostima u korist interesa, već to čini i ruska politika. Jer, odnos između vrednosti i interesa se neprestano uspostavlja i iščezava u konkretnim situacijama. Ali, svaka kritika ostaje nepotpuna ako izostavi odgovor na pitanje: ako se sklonimo od Rusije, na koga ćemo apelovati kada je reč o srpskim nacionalnim pravima? A mali narod uvek na neku adresu mora apelovati.
Berlin? Tamo smo proverili kako stojimo poslednjih sto godina: okean negativnih i neistinitih sadržaja, predstava i dejstava. Pariz? U godinama raspada titoističke Jugoslavije, francuska politika je imala kao glavni cilj da Nemačku uvuče u sistem evra: zamena marke za evro. Otud je znatno ugrožavala – i katkad nadmašivala – nemačku propagandu u širenju neistina: kada je reč o devedesetim godinama XX veka kod nas. London? Tamo neprekinuto traje – punih dvesta godina − sistematsko nipodaštavanje srpskih nacionalnih prava. Vatikan? Koji je prvi priznao nezavisnost Hrvatske i koji istrajno odbija da prizna svoju odgovornost za genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Možda Vašington? U posleratnom biltenu Poruka, koji je uređivao, u pedesetim godinama XX veka, Slobodan Jovanović piše da se u budućnosti može razmišljati samo o tome da se Srbi oslone na američku podršku. On pronicljivo dodaje: to je potpuno neizvesno i nesigurno. On, dakle, dobro vidi da američka podrška može ne samo da izostane nego i da se izokrene: kao što je izostala i izokrenula se pri raspadu titoističke Jugoslavije.
Nema nikakvog razumevanja za elementarna prava našeg naroda. U prvim decenijama XXI veka valja zabeležiti da je 2007. godine, kada su zapadne sile, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, želele da nametnu Ahtisarijev plan, kojim bi se sklonila rezolucija 1244 Ujedinjenih nacija i proglasilo Kosovo za nezavisnu državu, kroz formu nadgledane nezavisnosti, srpski predsednik vlade Vojislav Koštunica uputio pismo ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti. To je bilo prvi put posle 1914. godine da se jedan srpski predsednik obratio za pomoć Rusiji. Punih sto godina se to nije dogodilo.
Ovo je bio jedan preokret: nešto se tražilo od Rusije. Ona je odgovorila tako što je rekla da će staviti veto. Nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, nego su zapadne sile nezakonito sprovele svoju odluku, koja je – bez mesta u Ujedinjenim nacijama – ostala problematična. U 2015. godini srpski predsednik Nikolić je molio ruskog predsednika Putina da se stavi veto na britansku rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Pošto je to izašlo na glasanje u Savetu bezbednosti, Rusija je stavila veto. Tako da je ona pokazala da postoje neki trenuci, neki sadržaji i neke granice u kojima će ona zaštititi nešto od srpskih nacionalnih prava.
Premda su dva naroda višestruko neuporediva, u veličini, dometima i značaju, ključni cilj svake srpske politike, pod uslovom da je srpska politika, morao bi biti da se srpske nacionalne akcije u Moskvi drže na što većem informativnom intenzitetu. To je više kulturni nego politički proces: on računa na dugo trajanje i kumulativno dejstvo. U XX veku postoji hijatus između ruske i srpske politike: jedan rasklad u vremenu. Kako to uravnotežiti i vratiti nekoj vrsti sinhronije? U duhu istorijskog saznanja koje je Stojan Novaković klasično formulisao: „Bez Rusije ne bi bilo Srbije.” Sa svim imperijalnim neprijatnostima po život jednog malog naroda, koji se nalazi na dalekoj periferiji njenog sveta, jer prebiva na granici svetova, Rusija ostaje jedini pouzdani saveznik: pouzdan onoliko koliko velika sila može da bude pouzdana pomoć malom narodu. Ne treba da se pretvaramo da su imperije lake. Nigde nisu lake. Uvek imaju nipodaštavanje manjih naroda. To je jednostavno tako.
Ali, jedina među velikim silama na koju se može apelovati, gde naše molbe mogu da imaju nekog ko će želeti da ih čuje, zbog sticaja njenih unutrašnjih prilika, ostaje Rusija. To je područje u kojem naša istina, kao istina našeg postojanja, stradanja i uspeha i neuspeha, može da naiđe na uho koje će je čuti i, katkad, razumeti. Ali, ne može ta sredina da uradi, kao nijedna druga sredina, poslove koje moramo sami da uradimo. Treba da stvorimo, koliko je god to moguće, prostor za komunikaciju sa ruskim javnim mnjenjem. Treba u ruskom javnom mnjenju da tražimo prijatelje srpskog naroda. To znači da treba da plasiramo saznanja o sebi, najrazličitije vrste, u medijima, kod univerzitetskih nastavnika, u najširim slojevima stanovništva. Neophodno je raditi na širem razboju, a ne na planu jednog predsednika ili jedne političke stranke.
Da bi taj put bio moguć, mora se obrazovati politika srpskog stanovišta. To je politika prosvećenog nacionalizma. Ona nije politika bezuslovnog poklapanja sa ruskim interesima. Jer, razilaženje ruske i srpske politike je – u izvesnom stepenu – neminovno. Razlika između dve države otkriva nemogućnost njihovog političkog poklapanja. Ostaje mogućnost podudaranja i saobražavanja. Premda ispoljava svest o neminovnoj distanci između ruske i srpske politike, što je trag prosvećenosti, glavna prednost politike srpskog stanovišta očuvana je u saznanju da ona ne može da bude antiruska, jer je to dejstvo nacionalizma u njoj. To znači biti ono što je Stojan Novaković za sebe rekao da je vremenom postao: racionalni rusofil. To je politički korelat prosvećenog nacionalizma. On podrazumeva više sadržaja. Prvi sadržaj: ne može Rusija da uradi poslove koje moramo da uradimo sami za sebe. Drugi sadržaj: mi smo zemlja na ivici ruskog sveta. Treći sadržaj: ako smo narod na granici svetova, onda je zapadni uticaj naša stvarnost. Budući da zapadni uticaj ima vrednosti, onda treba da funkcionišemo kao ljudi koji su spremni da zapadne vrednosti amalgamišu unutar sopstvenog kulturnog prostora. To bi bio znak racionalnog u srpskom rusofilstvu. To nas vraća Dositeju iz 1810. godine.
Kao narod i kao država, nalazimo se u kolonijalnom položaju na postmoderni način. To je osvešćujući trenutak: treba da postavimo pitanje kakvu državu možemo da uspostavimo, koje oblike solidarnosti treba da uspostavimo, koje vrednosti treba da očuvamo uprkos opštem pritisku koji osećamo. Koji ljudi mogu te vrednosti da zastupaju? To su složena pitanja. Propaganda sve rešava jednostavno: „Kad su Rusi kod Odese, blizu je delta Dunava, pa su odmah i kod Kladova: i sve je rešeno.” To je obrnuta strana novčića na kojem je pisalo ono u ime čega je Druga Srbija vladala: „Evropa nema alternativu.” Evroboljševici protiv nacionalboljševika. Umesto ruske dominacije – zapadna dominacija. Neće biti da je to dobro. To je održavanje javne svesti u stanju samoskrivljene nezrelosti. Ozbiljna i teška pitanja, na koja narod mora da odgovara iz pokolenja u pokolenje, ne rešavaju se izmišljenim parolama koje su potrebne da bi se danas održala vlast ili raspodelio novac. Zato su populistički nacionalizam ili elitistički internacionalizam pogubni.
Kao da za srpski narod najbolji poredak podrazumeva demokratiju: kao relativnu ravnotežu između individualnih prava i duha zajednice; i kao ravnotežu između duhovne situacije vremena i tradicionalnih vrednosti. Istrajavanje na demokratskim vrednostima, nasuprot glavnom toku mišljenja kod nas koji obezvređuje demokratiju zato što zapadno urušavanje demokratskih vrednosti uzima kao razlog da bude protiv demokratije. No, postoje vremena u kojima su demokratske vrednosti manje uvažene, kao i vremena kada se one postepeno vraćaju sa jačom snagom. To ceo XX vek pokazuje uprkos svim negativnim uticajima. Nije opravdano sadašnji pad demokratskih vrednosti proglasiti kao neki razlog da se bude protiv demokratije kao poretka. Moguće je biti – i to je tekovina modernih vremena, jer podrazumeva neprekidan sukob vrednosti – protiv demokratije kao ideje, pojma, vrednosti. Ali, to je moguće i u demokratskom poretku. Ako smo protiv demokratije kao poretka, šta se nudi umesto toga? Nudi se autoritarizam. Da li oni koji prizivaju autoritarizam misle da bi oni u tom autoritarizmu mogli da budu protiv autoritarizma? Da ne pominjemo totalitarizam. Iako je nesporno da su zapadne države jako urušile javni status demokratskih vrednosti. U tom smislu se može reći da je svet na jednoj vrsti nizbrdice.
Ako ih sagledamo u dugom trajanju, rusko-srpski odnosi odvijaju se u više pravaca. Kulturni uticaj Rusije vremenom pada, dok politički uticaj Rusije traje i u vremenima kada kulturni uticaj opada. Ali, prepoznaje se i jedna zakonitost: kulturni uticaj vremenom određuje politički uticaj. Oni koji su prisutni kulturom, shvaćenom kao sveukupni sistem odnosa, ne samo shvaćenom u smislu neke istančanosti nego shvaćenom kao način života, unutar oblika komunikacije, poslovanja, saobraćanja, širim spektrom društvenih odnosa, pre ili kasnije uslovljavaju jednu vrstu političkog preokreta i promene u ponašanju.
U našim vremenima prisustvujemo jednom složenom kolopletu rusko-srpskih odnosa. U njemu ponekad Rusija deluje kao sfinga čije ideje ne možemo do kraja pogoditi, dok se, suštinski, učimo teškoj lekciji samostalnog postojanja: i onoga što je Jovan Ristić video i na šta je ukazao davnih dana. U složenom svetu oslanjamo se na onu tradiciju koja nikad nije bila izneverena u rusko-srpskim odnosima. To je tradicija pravoslavnog doticaja. Rusija je uvek bila na strani pravoslavnih Srba, ona je uvek pomagala umetnost i kulturu pravoslavnih Srba. To smo videli i pri završavanju Hrama Svetog Save. To je njena osnovna matrica uticaja. Kod nas postoje dve amplitude u odnosima: jedno veliko i mitsko oduševljenje velikom slovenskom silom koja bi mogla da nam pomogne kao narodu na granici, i, s druge strane, duboko i gotovo traumatsko osećanje osujećenosti što život ne potvrđuje naše najbolje nade.
[1] Vuk Stefanović Karadžić, Srpska istorija našega vremena, Nolit, Beograd, 1972, 151.
[2] Entoni Bivor, Staljingrad, preveo Nenad Dropulić, Laguna, Beograd, 2023, 202, 298.
ISTOK
