Na sastanku diplimatskog kora, u Moskvi 14. januara 1918. godine, odlučeno je da svi šefovi diplomatskih misija posete Lenjina, kako bi protestvovali zbog kršenja diplomatskog imuniteta do kog je došlo usled hapšenja rumunskog poslanika. O tome su sačuvana sećanja belgijskog poslanika Destrea i Nulansa. U Smoljnom institutu, čiji su hodnici bili iznenađujuće prljavi i smrdljivi, primili su ih predsednik vlade narodnih komesara Lenjin i pomoćnik komesara za inostrane poslove Zalkind. Oni su pokušali da skrenu razgovor sa kršenja diplomatskog imuniteta na sovjetsko-rumunski spor. Tome su se suprotstavili američki ambasador Frensis i Destre.
U uzavreloj atmosferi, „srpski poslanik g. Spalajković, koji se još od početka prijema s mukom savladavao, naglo [je] ustao i, upirući kažiprstom, okrenut prema Lenjinu na manje od metar od lica, ’olakšao dušu’.” Šta je moglo usloviti ovakvo iskakanje iz uobičajenog ponašanja? Izgon srpske vojske preko Albanije i njeno dugo čekanje na Solunskom frontu? Strah za sudbinu otadžbine u novouspostavljenim odnosima u svetu? Jer, carski režim – kao jedini oslonac u velikoj igri svetskih sila – beše srušen. Ili sam izlazak pred boljševike koji idu u susret nemačkim planovima za separatnim mirom? Taj mir bi mogao zapečatiti uzaludnost srpskih žrtava u Velikom ratu. Sve je to moglo voditi njegova osećanja i nahrupiti u nekontrolisanost njegovih reči.
One nisu pripadale programiranom napuštanju diplomatskog takta, niti su bile sračunate da izazovu efekat, već su predstavljale egzistencijalno pomeranje čoveka iz situacionog sedišta. Jer, „žestoko žigošući izdaju boljševika”, Spalajković je išao sve dalje: „Vi ste banditi, vikao je na vrhuncu gneva; sramotite slovenski rod i ja vam pljujem u lice!” Bio je to izazov prvog reda: šefovi diplomatskih misija su došli da oslobode rumunskog poslanika, a srpski poslanik se kandidovao da bude uhapšen. U oči im je sručio da su banditi. Nije pogrešio, jer su oni – u predrevolucionarno vreme – napadali skladišta oružja, iznuđivali novac od poslovnih ljudi[1] i pljačkali banke.[2] Ali, njihov banditizam je dobio svetskoistorijski vid i potvrdu. To pokazuje da je poslanikov gnev bio upravljen na promenjeno stanje epohalne svesti. On se, međutim, oglasio i iz jednog starijeg osećanja sveta nego što je predrevolucionarno: bila je to vekovima zajamčena svest, iznenadno probuđena u ličnom gestu, da slovenski svet – a naročito poslanikov srpski rod – nema mnogo čemu da se nada kada je Rusija na kolenima. Ta istina se može priznati samo u krajnjem očajanju. Ona nije potvrđena svetskoistorijskim stanjem kakvo je bilo u času poslanikovih reči. Jer, zapadne sile su bile sukobljene u Velikom ratu, pa je srpska vojska imala saveznike na Solunskom frontu. To znači da je istina − čiji je izraz bilo očajanje otisnuto u rečima – dolazila iz kulturnoistorijskog pamćenja kao dublje dimenzije ličnog postojanja. Jer, upravo to pamćenje diktira prodor očajanja u individualnu svest. Tako dolazi do verbalnog pljuvanja na cinizam nove svesti koja ovladava svetom. Kao pljuvanje za kojim poseže očajnik, to je očajno pljuvanje, jer je nemoćno.
I otud ne izaziva nikakve posledice: „Lenjin ga je netremice gledao svojim kosim očima, sa istim nepromenjenim osmehom s kojim nas je dočekao.” Takav je moderni cinizam u času kada biva suočen sa usmrćivanjem čitavog slovenskog sveta kao bezvredne i antikvarne ruševine. On pripada samouverenosti koja korača u budućnost. Taj moderni prezir je nastao u suočenju sa koprcanjem poslanika jednog malog naroda. Jer, mali narodi su u komunističkoj ideologiji – i kod Roze Luksemburg kao kritičarke vođe Oktobarske revolucije – osuđeni da nestanu. Da je reč o modernosti koja isijava prezir nad starim svetom, njegovim merama i shvatanjima, pokazuju reči Zalkinda: „pustite, pustite, gospodine ambasadore, mi više volimo to grubo izražavanje od diplomatskog govora.”[3] Nema potrebe da se moderni čovek uzbuđuje zbog koprcanja starog sveta u predsmrtnom ropcu. Ali, za Spalajkovića to nije bilo ni intelektualno niti akademsko pitanje, već egzistencijalni damar istorije, jer je u njemu mogao da netragom nestane čitav jedan narod: njegov narod. Ostalo je pitanje: da li je još nešto uslovilo ovakvu reakciju srpskog poslanika? Ono se može preciznije intonirati: gde je bio koren njegovog očajanja?
Gotovo od trenutka kada je doneta odluka o nemačkom napadu na Sovjetski Savez,[4] u decembru 1940. godine, pa sve do samog napada, 22. juna 1941. godine, Staljin je obaveštavan o svemu: iz različitih i pouzdanih izvora. U osam meseci je bilo više od osamdeset upozorenja, sa tačnim pravcima nadiranja, čak i sa tačnim imenima komandanata, tačnim datumom i satom prvog udara.[5] Čak je i nemački ambasador u Moskvi, grof Šulenberg, kao zatočnik bizmarkovske političke doktrine o nesukobljavanju sa Rusijom, dao jasna upozorenja dve nedelje pre napada.[6] Staljinovo neobaziranje na ovolika obaveštenja, uprkos očajničkom protivljenju njegovih vojnih komandanata,[7] bilo je uzrok strahovitih vojnih, privrednih, ljudskih gubitaka na samom početku rata. Ono potamnjuje mračni portret sovjetskog diktatora uprkos ulepšavanjima koja nastoje da izvedu sovjetski istoričari i sadašnji poštovaoci lika Josifa Visarionoviča. Vesti koje su dolazile sa ratišta bile su toliko strašne „da je Staljin, u čijoj je nasilničkoj naravi bila i jaka crta kukavištva, pozvao Beriju i Molotova na tajni razgovor. Treba li da sklope mir s Hitlerom bez obzira na cenu i poniženje kao što su učinili u Brest Litovsku 1918? Mogu da se odreknu većeg dela Ukrajine, Belorusije i baltičkih republika.”[8] U očima vlastodržaca kao da je vlast važnija od države i naroda: i nije to samo u trenucima očaja.
No, očajanje ponekad diktira najneverovatnije pomisli: „Kasnije je u Kremlj pozvan bugarski ambasador Ivan Stamenov. Molotov ga je upitao da li bi nastupio kao posrednik, ali na iznenađenje svih ambasador je odbio. ’Čak i ako se povučete na Ural’, rekao je, ’na kraju ćete ipak pobediti’.”[9] Možda je pomislio da iskušavaju njegov odnos prema stranama u sukobu. Ili da bi njegovo učešće u pregovorima moglo da ga ugrozi kod druge strane, bilo nemačke, bilo bugarske, jer su one bile u savezništvu. Ili je usađeni oprez diplomate nalagao da se zaobiđu iskušenja. Ma kakvi da su bili praktični i politički motivi koji su ga vodili, njegov odgovor je bio neobičan i čudan, jer „sve strane obaveštajne službe očekivale su slom Sovjetskog Saveza.”[10] Odakle je dolazilo ovakvo uverenje bugarskog ambasadora?
Možda ono pripada dubokosežnom osećanju balkanskih slovenskih naroda: onom istom osećanju koje je diktiralo očajanje i revolt Spalajkovića. Ono ne pripada samo pojedincima, niti samo proceni političkih i vojnih prilika. Ono dolazi kao plod rada kolektivno nesvesnog: arhetip kao kolektivni fantazam. Istorijsko iskustvo – rastegnuto u vekovima – pojavljuje se kao potvrda nečeg što prethodi svakom iskustvu: nečeg što stvara fantazam. Jer, u temelju odgovora bugarskog ambasadora, kao i u temelju Spalajkovićevog očajanja, nalazi se vera. U Rusiju se veruje i kada Rusi gube veru u nju. Tu je koren rusofilije. Tu je dodirnuto značenje čuvenih stihova Tjutčeva: „Ti umom Rusiju shvatiti nećeš,/ Sveopšti aršin nju ne prati/ Ona se drugačijim ciljem kreće/ U nju se može samo verovati.” Uprkos svakom razlogu, protivno brojnim očevidnostima, bugarski ambasador veruje; srpski poslanik očajnički – i ne misleći na lični rizik – pljuje na bandite koji udaraju na temelj njegove vere. Oni se kreću suprotnim pravcima na istoj stazi.
Ima u tome nečeg kulturnoistorijski predodređenog: uvek krajine, poslednji prostori na kojima svetli jedan narod ili jedna vera ili jedan rod, veruju odsudnijom verom od središnjih žarišta sveta kome pripadaju. No, tu je u dejstvu i nešto univerzalno, situirano u gotovo svih naroda: zapretana svest o obećanoj zemlji. Ako njena snaga čili u istorijskoj situaciji, ako se nezaustavljivo pomalja njen zemaljski deficit, očajanje nadahnjuje na lični rizik, kao bezuslovno opredeljenje uprkos izostajanju evidencije koja bi ga potkrepila. Jer, „vera se nikada ni na čemu i ne zasniva, ona sama zasniva i utemeljuje”, pa će „u obećanu zemlju stići samo onaj ko je, kao Avraam, rešio da ide i sam ne znajući kuda ide”.[11]
[1] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, preveo Nikola Pajvančić, Laguna, Beograd, 2022, 82.
[2] Sajmon Sibag Montefjore, Romanovi 1613 – 1918, preveo Boban Jakovljević, Evro Book, Beograd, 2016, 672.
[3] Zoran Bajin, Spalajković – diplomata i kontrarevolucionar, Prometej. Novi Sad, 2021, 187−188.
[4] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, 150.
[5] Entoni Bivor, Staljingrad, preveo Nenad Dropulić, Laguna, Beograd, 2023, 23.
[6] Entoni Bivor, Staljingrad, 25.
[7] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, 164−181.
[8] Entoni Bivor, Staljingrad, 29.
[9] Entoni Bivor, Staljingrad, 29.
[10] Entoni Bivor, Staljingrad, 33.
[11] Lav Šestov, Atina i Jerusalim, preveo Mirko Đorđević, Mediteran, Budva, 1990, 275.
