Milo Lompar: Dositej i Karađorđe

Trenutak nije bio lišen potajne uzbudljivosti i, štaviše, bio je ispunjen skrivenom simbolikom. Jer, autentični čovek prosvećenosti, nesklon bilo kakvoj isključivosti, po prirodi blag i tolerantan, nagnut nad katalogom koji je svaki student Univerziteta u Haleu trebalo da popuni, upisuje svoje podatke: Demetrius Obradovics – Servianus. Po tadašnjem načinu određivanja i prirodi rubrike u kojoj je upisano to znači: Demetrius Obradovics aus Serbien.[1] Kako možemo razumeti ovaj istorijski trag? Da li to znači da je ovaj nepoznati student, poreklom iz Čakova, iz Banata, podanik Habsburške monarhije, koji na svojim brojnim putovanjima nikada još ne beše pohodio Srbiju, upisao lažne podatke?

A prešao je dug put: pošavši iz fruškogorskog manastira Hopovo, preko Karlovca i Zagreba, zaustavio se na izvesno vreme u Kninskoj krajini, u kojoj je držao časove i podučavao đake. Spustivši se do Crne Gore, vraćao se i krstario pravoslavnom Dalmacijom, i napokon, prešavši Albaniju, otišao u protestantski manastir u Smirni, u kojem je učio izvesno vreme, jer je, i inače, na čitavom životnom putu učio i podučavao. Imao je dar za jezike, lako ih je učio, pa je potom otišao u protestantski manastir u Rumuniji. Koraci su pratili put u Šklov, možda vođeni željom da se vidi i upozna Simeon Zorić, koji je bio general ruske vojske, jedan od znamenitih Srba koji su postigli karijeru i uspon u carskoj ruskoj imperiji. I nije ga našao na imanju, koje je razgledao, kao i Srbe koji su još uvek pamtili odakle su došli. Boravio je potom u Beču. I u jedan poseban dan osvanuo u Haleu. To je bio grad čuven po svom univerzitetu, pa je u njemu, kako sam beleži, upisao filozofiju kod poznatog profesora Eberharda.

Sve je to unekoliko opisao u autobiografiji Život i priključenija. No, njegov zapis u matrikulama, koji je kasnije otkriven, deluje zagonetno. Da li je nekoga hteo da obmane svojim zapisom? Varaju li nas istorijski zapisi i tragovi na ovakav način? Ili je obmana skrivena u samoj prirodi činjenice, koja je – kako veli Niče – glupa kao tele? U godini 1782, 17. oktobra, kada je nastao ovaj istorijski zapis i arhivski trag, nenamenjen bilo kakvoj javnosti, nigde nije bilo te države, ni carevine, ni kraljevine, niti despotovine, ona više nije bila nikakav pojam, kao granična turska provincija ni geografski nije obuhvatala rasuti narod. Da li je to bio duboko iracionalni gest jednog duha koji je uživao da bude obasjan svetlošću razuma?

Taj zapis, nastao ispod Dositejevog pera, što je najbolji dokaz da je bio očišćen od svake uskogrudosti, postoji kao trag jedne dugotrajne, nevidljive i egzistencijalne doslednosti. Koja je utoliko delotvornija zato što je praćena skidanjem svešteničkih haljina koje se odigralo u isto vreme i na istom mestu: raskidanjem, dakle, sa skoro svim što ga je do tada određivalo. Bio je to skriven i neprimetan znak da su oni potpuno nepoznati ljudi, zagubljeni u tami vremena, u krivinama neprohodnih puteva, skrivenih i pljačkanih manastira, u dubokim i tamnim šumama, uspeli da sačuvaju nešto bitno: ti neznani dijaci koji su – osvetljeni trepetom žiška u kandilu – prepisivali srednjovekovne zapise, poslanice, letopise, žitija, koji su tek ponegde na ivicama svojih na propast osuđenih knjiga uspevali da ostave samo svoje ime, behu, dakle, uspeli da očuvaju i prenesu kroz XV, XVI, XVII vek, duhovno-istorijsku svest o Srbiji. Ta misao postoji i kod Orfelina i kod Rajića, ona istrajava na mnogim stranicama ispisanim ruskoslovenskim jezikom u XVIII veku, ali tek u dubokosežnom i potpuno privatnom gestu ovog sasvim drukčijeg čoveka od njih, koji je sav bio prožet mislima vlastitog doba, koji je bio nesklon manastirima i monasima, koji je bio oduševljen školama i prijateljstvima, koji nije ni na mah bio izgubljen u masi drugih ljudi i naroda, već potpuno spokojan među njima, nastaje metafizička simbolika jednog potpuno privatnog čina: na najudaljenijoj tački svakog očekivanja jedna misao dobija svoju osnovu, jer dobija svog jemca u samoj ličnosti.

Ta Srbija iz koje je došao Dositej, iako nikada pre u njoj nije ni bio, bila je zemlja očuvana i stvorena unutar jednog dugog i simboličnog pamćenja, oličena u kulturnoistorijskoj svesti koju je baš čovek novog doba, u mnogo čemu sklon da prihvati njegove vrednosti, utisnuo u svoj zapis. Dositejev potonji dolazak u Srbiju, kao susret tog u jozefinskom smislu obrazovanog čoveka, velikog književnog putnika, sa sredinom koja je bila epska, ubilačka i haotična, predstavlja, otud, neminovni obol ovoj tako nevidljivoj doslednosti, pa je znak da se ispod čoveka putovanja i kulture, čoveka koji oličava sav značaj zapadnog duha za našu duhovnu formaciju, negde na dnu, pronašao čovek povratka, čovek susreta sa svojim pamćenjem: on je stupio na neizbežnu stazu koja čoveka navodi da se sretne sa sobom. Jer, Dositej je aus Serbien ili nije Dositej.

On je nehotično izrazio dramu zagraničnih Srba. Večito zagranični, oni su, ma gde bili, zapisivali da su iz Srbije. Taj njegov zapis imao je posebnu težinu i značaj, jer je nastao u času njegove potpune kosmopolitske prosvećenosti. On je zaiskrio uprkos univerzalističkom nadahnuću koje beše prigrlio. Potom je otišao u Beč, iz Beča u Pariz, iz Pariza u London, da bi se ponovo vratio u Beč. I pred sam kraj XVIII veka beše došao u Trst. Tamo je bila mala i značajna kolonija hercegovačkih i bokeljskih Srba. Nije ih bilo mnogo, ali su bili vrlo bogati. Kad je Trst ušao u sastav Austrije, u XVIII veku, imperijalni Beč je od Trsta hteo da napravi vodeću luku Habzburške monarhije. Napravivši prugu Beč –Trst, usmerili su sav izvoz na tršćansku luku. Bili su im potrebni trgovci i stvoreni su povoljni uslovi za njihov dolazak u Trst. Tada su bokokotorski i hercegovački Srbi, Gopčevići, Riznići, Kurtovići, došli u Trst. Vodili su trgovinu žitom do Odese, kroz ceo jadranski i crnomorski basen, imali su nekad i nekoliko prekookeanskih linija. I danas stoje u Trstu njihove palate. I baš tu, na Ponte Rosu, blizu mesta gde je naša crkva Svetog Spiridona, čija plava  kubeta kao da se ogledaju u nebu kada je sunčan dan, stoji kuća Kurtovića iz XVIII veka. A najlepša kuća je vila Spiridona Gopčevića, čija je fasada talasasta i upečatljiva, kao da more u njoj odbleskuje.

Bila je to bogata zajednica Bokelja i Hercegovaca, koji su, malobrojni no uticajni, vremenom ostavili znamenit spomen srpskog imena u ovom gradu, sve do danas, u meri da na kući jednog od njih možemo naći zapis koji obeležava da je tu boravio kao kućni učitelj Dositej. Bilo mu je udobno među njima, uglađenim i otmenim, u odsjaju ljubaznih reči i gestova, poštovanom i voljenom, jer je bio otelotvorenje prosvećenosti kao idejnog pokreta koji je tutnjao XVIII vekom i koji je odigrao dramatično važnu ulogu u ukupnom rasponu modernih vremena.

Osnovna misao  ovog čoveka bila je da razum upravlja ljudskim stvarima i da, otud, u skladu sa razumom moramo procenjivati sve što se oko nas događa. To je bio osnovni nalog prosvećenosti. Ali, beše minuo njegov svetskoistorijski čas: kao onaj čas u kojem ništa ne vredi osim osnovne istine jednog vremena. U opštoj svesti su se gomilali znaci da nalog prosvećenosti više nije dovoljan: ne da on uopšte više ne važi, budući da nije bilo moguće vratiti čovekovu svest na stanje pre njega, kad i inače nema povratka na stanje pre refleksije, nego da se zari u čoveku svest o manama predstave o razumu kao samodovoljnom putokazu u objašnjenje sveta.

I Dositeju je život – kao njegov život, čiji je trag zapretan u matrikulama − pokazao gde je bila granica njegovog prianjanja uz ideologiju i duh prosvećenosti. Stigla je vest o izbijanju Prvog srpskog ustanka: kao prvog oslobodilačkog pokreta na Balkanskom poluostrvu. Vest je odjeknula širom prostora na kojem je živeo srpski narod. Neki su u ustanku videli odjek Francuske revolucije, proplamsjaj prosvećenosti u tami turskog gospodstva koje se raspadalo u nerazumnim trzajima bezakonja. To je misao koja je mogla biti bliska Dositeju, koji je prošao složen kosmopolitski put. No, bilo je osnova i za naslućivanje nekog značenja koje su pokazivali stihovi narodnog pevača: „i radi su božiji ugodnici”. To značenje se kasnije ospoljilo u stavu da nije duh Zapada nego „duh pravoslavlja” nadahnuo ustanike. Kako god videli samu stvar, granica prosvećenosti je postajala sve očiglednija početkom XIX veka. Ona se morala preći ako je prosvećeni čovek želeo da se sretne sa znakovima vremena. Da je Dositej uvek to želeo, bilo je znano odavno; da se njegov zapis iz matrikula sreo sa znakovima koje je vreme utiskivalo u njegov put pokazala je Pjesna na insurekciju Serbijanov.

Jer, Dositej je čovek koji prati tokove vremena. A pošto se, posle 1790. godine, počinje da pomalja romantičarski doživljaj sveta, u kosmopolitskom ozračju jenskog romantizma, pošto svetskom pozornicom odjekuju taktovi Napoleonove epohe, dolazi do postepenog i važnog okretanja prošlosti i postepenoj obnovi svesti o srednjovekovlju, pa otud ljudi počinju sebe sve više razumevati unutar nacionalne svesti. To eksplicitno pokazuju Fihteovi govori nemačkoj naciji (1809). Porobljene nacije sanjaju večiti san o slobodi. Tako i Dositej. Kao što prosvećenost izlazi iz svog isključivo univerzalističkog samorazumevanja, tako i Dositej stvara predstavu o nacionalnoj prosvećenosti. Na vest o Prvom srpskom ustanku, on ne piše samo  pesmu, već istovremeno šalje polovinu svoje ušteđevine ustanicima. I, pred kraj 1806. godine, kada Karađorđe osvaja Beograd, Dositej dolazi u Srbiju. Njegova pesma – koja otiskuje njegov život − otkriva dramatičan momenat kada se ideje prosvećenosti, uključiv i kult razuma, dovode u vezu sa tradicijom naroda kome čovek pripada: kada se ono univerzalno u čoveku, kao razum, spaja sa tradicijskim zasadom kakav je srpska kultura. U toj pesmi se pominju Hercegovina, Bosna i Crna Gora. Dositej nije samo nadahnut impulsom prosvećenosti, već se on pojavljuje kao neko ko prosvećenost spaja sa nacionalnim samoprepoznavanjem: on je nosilac srpske integralističke svesti. On ne gleda to kao neku regionalnu stvar, već to vidi kao opštesrpsku stvar. On je utemeljitelj prosvećenog nacionalizma kod nas. I to na delatan način.

Prešao je dugačak put. U pismu mitropolitu Stratimiroviću traži da sveštenici dođu u Srbiju, jer neko treba da opismenjuje ljude. On shvata da je crkva ustanova koja je neophodna da bi narod stigao do neke svesti o sebi. To je saznanje sa kraja njegovog životnog puta. Jer, počeo je sa prosvetiteljskom (ideološkom) usmerenošću. Njegova osuda konkretne nedostojnosti sveštenika bila je opravdana. I večno je takva, jer je ljudska slabost neiskorenjiva. On je tu osudu prenosio na ustanovu kao što je crkva. To su karakteristična uopštavanja prosvetitelja. Ona su problematična. Ako je nekog sveštenika opisao kao nedostojnog, to samo po sebi uopšte nije anticrkvena stvar. Ali, kada je takvu nedostojnost prenosio na ustanovu, u njegovoj argumentaciji nastaje problem. Ići u kritiku konkretnih ljudi za konkretne stvari ne znači da je opravdano širiti takvu kritiku na celu ustanovu crkve. To nije isto. Pogotovo je neopravdan korak koji vodi u destrukciju svetih sakramenata. To su klasični elementi prosvećenosti koje pronalazimo kod Dositeja. No, njegova putanja se menja, pa se menja i njegov odnos prema crkvi kao ustanovi. On je bio jedan apsolutni rodoljub i bio je prosvetitelj. Životnim izborom je pokazao – što je nagovešteno davnim zapisom u matrikulama – da se duh prosvećenosti može saobraziti sa idejama rodoljublja.

Na toj kulturnoj putanji Dositej se sreo sa Karađorđem. Nije to bio samo susret dva čoveka, čak ni samo dva vremena, prosvetiteljskog i romantičarskog, niti samo dve ideologije, kosmopolitske i nacionalističke, nego i dve dimenzije srpske kulture. Rođen dve decenije posle Dositeja, zavojštivši u austrijskim frajkorima, vešt na pušci i pištolju, sa sabljom i sa nožem, veoma visok, širokih ramena i velikog nosa, džinovski snažan, u meri da se o njemu pričalo kako jednim udarcem sekire može polomiti drvo, nagao i temperamentan, Karađorđe je došao na čelo ustanka u trenutku kada je tursko bezakonje prekoračilo sve  razmere, kada su pokolji – poput „seče knezova” – označili da je nastupilo vreme u kom je ubijenih, zaklanih i onih na kocu više nego živih. Kao vojskovođa, imao je glas neporaženog. Taj glas su pronosili najpouzdaniji glasnici – njegovi neprijatelji: Turci su verovali da tamo gde se on pojavi, nijedna bitka nije izgubljena za njegovu vojsku, već pobeda može pripasti samo srpskoj strani. U njegovim postupcima vidljivi su tragovi srpske integralističke svesti: i kada ide da se sretne sa Petrom I Petrovićem Njegošem; i kada narodni pevač u njemu pronalazi reči: „Drino vodo, plemenita međo/ izmeđ̕  Bosne i izmeđ̕  Srbije/ naskoro će i to vreme doći/ kada ću ja i tebeka preći/ i čestitu Bosnu polaziti!” Tu se naziru obrisi njegove mitizacije.

Njen vrh, koji je postao kulturni zakon, donosi „Posveta prahu oca Srbije” koja se nalazi na početku Gorskog vijenca: knjige koja je obeležila drugu polovinu XIX i prvu polovinu XX veka kod nas. Delo posvećeno utemeljujućem događaju crnogorske istorije nosi posvetu „prahu oca Srbije”. I Njegoš, kao Crnogorac i kao zagranični Srbin, vidi Srbiju poput narodnog pevača i Dositeja koji se upisuje u univerzitetske matrikule u Haleu. Tamo gde Dositej kaže razum, tamo gde Vuk kaže narod, klasični pesnik srpske kulture upotrebljava reč najveće obaveznosti – Bog. On, dakle, pomera dimenziju i nacionalne i individualne egzistencije u visinu. A koga sreće u toj visini? Karađorđe se podiže na pijedestal kosovske formule: da takav ostane do dana današnjeg. Čovek biva smešten u mit, da bi se pretvorio u lik-simbol.

Kao vitez kome je suđeno da dâ glavu za venac, Karađorđe je dobio herojski znak, koji može biti i sakralni. To je prvi momenat kosovskog opredeljenja: Lazarev izbor. Jer, Lazar je knez koji je viteški ugradio svoju glavu u formulu koju srpski narod govori više od šest stotina godina. Njegoš postavlja Karađorđa u ulogu kefaloforosa – onoga koji daje svoju glavu. A kroz to stanje svesti neumitno prosijava lik Jovana Krstitelja. Odvija se, dakle, sakralizacija. U aluziji na ubistvo Karađorđa, Njegoš realizuje i drugi momenat kosovske formule: izdaju. Jer, on Karađorđevu smrt vezuje za izdajnička imena Borisa Godunova, koji umire pod optužbom da je ubio carevića Dimitrija, i Vukašina Mrnjavčevića, kao onoga koji je optužen za ubistvo Uroša V. To će se pokazati kao neistinito, ali se tada tvrdilo da je istinito.

U istorijskom obrazovanju kosovske formule motiv izdaje dolazi poslednji, ali Njegoš ga premešta i stavlja na drugo mesto, jer na kraju „Posvete prahu oca Srbije” Karađorđe biva prepoznat unutar trećeg momenta kosovske formule – herojskog ideala Obilića. Opevajući tragičnu Karađorđevu sudbinu, Njegoš završava eshatološkim viđenjem: „zavjet Srbi ispuniše”. Za razliku od današnjih ponavljanja ove reči u konvencionalnom smislu, koja je oslobađaju obavezujućeg smisla za čovekov život, jer je profanišu, kod Njegoša reč zavet ima sakralni smisao. Time Karađorđe biva postavljen u sakralnu dimenziju. I kada je njegov lik bio mitski uobličen, kada je dobio svoj duhovni i istorijski okvir, sve što bi ga moglo osporiti, kao i kod svih mitskih ličnosti, nestalo je netragom. Potrebna je moderna svest o njihovim manama, ali ako čovek naoružan tom svešću želi da se postavi iznad njih, da ih nipodaštava, ispada smešan, jer izgleda da govori sa visine o nečemu do čega u životu nije ni dobacio. To su ličnosti od kojih se svako nipodaštavanje odbija.

U zapisima o Karađorđu je zabeleženo da je lako mogao zaplakati, da je imao periode dugog i natmurenog ćutanja, danima grickajući nokte, da mu do ukrasa i sjaja nije bilo stalo, da je i u doba najveće moći nosio stare plave čakšire i stari iznošeni ćurak, da je rado išao u crkvu i molio se Bogu, da je voleo darivati junake, i da je bilo u njemu impulsivne jarosti. U njoj se može pronaći osećanje divlje pravičnosti, jer je „njegova pravda bila silovita i užasna”.[2] Otud se dogodilo da je – u graničnim situacijama – ubio oca i ubio brata: „Kad je njegov brat najzad silovao neku devojku i njeni rođaci se glasno žalili da je zbog takvih stvari počeo i ustanak protiv Turaka, Karađorđe se toliko naljutio da je ovog jedinog brata, kojega je voleo, obesio o kućna vrata. Majci je zabranio da plače za njim.”[3] U takvom činu ima nečeg od homerovskog sveta: nešto divlje i neukrotivo spaja se sa jednom osudom koja je svakako ispravna. Nisu to bili izuzeci u Karađorđevom ponašanju.[4]

Moderna vremena, u kojima vlada poverenje u proceduru kao plod razuma, nemaju sluha za takvu pozornicu. No, ustanička atmosfera nije bila moderna nego heroička, pa je počivala na mračnim zakucima svesti koji su isplivavali u krajnjem očajanju: „A kogod od Serba s nama u slogu ne ktene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju kao i Turke biti.”[5] Ne podležu ubijanju samo Turci nego i Srbi, svi i svuda: „A koji ne bi odma pošao, onoga bi naši četnici i silom pognali, s tim ugroženijama i pretnjom da koji ne bi pošao za Karađorđem da će biti pogubljen i onoga kuća i mal biti popaljeno.”[6] Jer, čovek mora ići u korak sa onim što ga nosi, čak i ako mu se kao čovek opire.

U takvu sredinu, ubilačku, ustaničku, haotičnu, ratničku, premreženu kako sopstvenim ograničenjima tako i ograničenjima situacije, došao je, iz sasvim drugog ambijenta, Dositej. Nije došao da iz nje ode niti da kroz nju prođe nego da sa njom ostane. Ustrašeni prilikama, 1809. godine, „Rodofinik i Leontije prebegnu u Pančevo… Oni su zvali i neumrlog Dositeja Obradovića, koj̕’ mi je ovo kazivao, no on im odgovori: Ja sam došao u Beograd, u premilo otečestvo naše. Kada strada otečestvo, i turski konji neka i mene pogazu.”[7] Ključna reč je otečestvo: čovek koji nije rođen u Srbiji imenuje je kao otečestvo. To je u potpunoj podudarnosti sa onim što je upisano u univerzitetskim matrikulama u Haleu. Ono što je upisao dvadeset i sedam godina ranije – ono što nije odgovaralo činjenicama, premda je bilo duboko istinito: „Dositej Obradović iz Srbije” – došlo je po njega. I uvek reči dođu po čoveka, samo što čovek često nije svestan kada to zaista počne da kola u njegovoj krvi i postoji u njegovom telu: kada postaje vidljivo zato što je pre toga bilo proživljeno.

Kao da je Dositej dotakao granicu svog razuma: kao da ju je prekoračio svojom egzistencijalnom situacijom. Kao da je shvatio da je nešto izmicalo njegovom pređašnjem prihvatanju naloga prosvećenosti. To je ostao primer zapretanog preispitivanja. On oseća da prosvećenost mora ići ka nekoj konkretnosti, ka nekoj realizaciji, ka živim ljudima: i otud dolazi lično. Zato je pisao mitropolitu Stefanu Stratimiroviću u Sremske Karlovce da je neophodno u Srbiju poslati što više sveštenika, jer je narod nepismen, a potrebno je da bude obrazovan. U otkriću granice koja određuje naše mišljenje prepoznajemo kako smo se uspeli na viši nivo svesti o sebi samima. To je rasvetljavajući trenutak za čovekovu egzistenciju.

Da je postojao i kod Karađorđa, otkriva jedna njegova osobina: „Voleo je utvrđen red i, mada nepismen, cenio kancelarije.”[8] Ima, dakle, u njemu nečeg što postoji uprkos nepismenosti: neki znak koji ide iznad nje. Otud: „pazio je i počitovao ljude učene i majstore.”[9] Kao nepismen, poštovao je učene ljude. Otkuda to? Šta to znači? Pored sopstvenog herojstva i ličnog junaštva, kao da je Karađorđe osećao kako postoji granica za njega, kao granica koju on ne može da pređe, a koju prelaze drugi i drukčiji od njega, koji – uprkos svemu – ostaju vezani za isto pregnuće kao i on. Dositej je došao u Beograd kod tih hajduka i ustanika, jer je pronicljivo video da prosvećenost tu mora da klija, da je borba za slobodu deo prosvećene borbe za slobodu uma. Nije opravdano pozivati se na Dositeja i bežati od naroda koji je tu i koji treba da bude prosvećen.

Dositej je krenuo iz Trsta, u poodmaklim godinama, i sreo se sa Karađorđem: kao čovek koji otelotvoruje nešto što je vođa ustanika smatrao vrednim. Njihov susret može simbolizovati epohalni doticaj dve dimenzije naše kulture. Bila je to kultura epska, junačka, hajdučka, nadahnuta „duhom pravoslavlja”, u krvi pretopljena i s mnogo muke iskovana. I bila je kultura moderna, prosvećena, zapadna, cizelirana: kao barokni ikonostas u fruškogorskom manastiru i kao vinjeta u štampanim knjigama. Njihov susret je bio najviši trenutak novovekovne srpske kulture. U odnosu između nečega što je herojsko i junačko, što ide iznad čovekovih moći, kao agon, i nečega što je promišljeno i razumno, okrenuto ostvarenju čovekovih sposobnosti, obrazovala se egzistencijalna ravnoteža osećanja i intelekta.

Redak i, nažalost, nereprezentativan susret u srpskoj kulturi, veza između Dositeja i Karađorđa predstavlja idealnu ravnotežu kojom čovek i narod treba da se rukovode, iako je nikada ne mogu u potpunosti postići. To je ravnoteža između duhavremena i tradicije. Dositej – to je duh vremena: to je prepoznavanje onoga što određuje ritam života, što će ući u srca ljudi, hteli mi to ili ne. I zato je bolje da to razumemo i prihvatimo. Ali, to nikada ne znači – i na Dositejevom primeru se pokazuje da nikada nije ni značilo – da zaboravimo nasleđe na kojem počivamo, kulturu kojoj pripadamo i narod kojem pripadamo. Karađorđe – to je san o nemanjićkom nasleđu koje je, kao žižak srednjovekovne svetlosti, narodim pamćenjem, ustancima i hajducima, pretrajalo u tami turskih vekova. Ravnoteža između duha vremena i tradicije nikada nije bila idealna: nije to bila ni u životima Dositeja i Karađorđa. Nije bila lišena kontroverznosti ni u najvišem trenutku kada se sinteza Dositeja i Karađorđa pojavila u našoj istoriji: u Balkanskim ratovima i Velikom ratu. Uprkos značajnim nedoumicama i strahovitim žrtvama, čitav jedan naraštaj beše težio toj sintezi u stvarnosti.

U političkom smislu, ta sinteza predstavlja – prosvećeni nacionalizam. U srpskoj kulturi, on je bio najmanje prisutan. Jer, onemogućavao ga  je populistički nacionalizam ili dva vida internacionalizma: populistički i elitistički. Nije ostvaren trajan susret prosvećene nacionalne svesti, svesne istorijskih ograničenja, i odlučne borbe za slobodu, upravljene ka samonadmašivanju.  Opredeljujuća granica oba kretanja trebalo bi da bude istovetna – privrženost istini. U toj privrženosti bi trebalo da se jezgri odnos između individualnih prava – koja možemo naći kod Dositeja, u vidu slobode čovekove misli i njegovog prava na izbor – i kolektivne svesti, koja počiva u Karađorđevoj vernosti tradiciji i narodu.

Jer, iz duha zajednice – u kom se jezgri svest o drugom − proističe čovekova pozicija u svetu. Čovek ne postoji odvojen od zajednice, jer ona određuje njegov odnos prema drugom. Egzistencijalni most nastaje u dodiru sa drugim. Upravo je drugi ono što je ličnosti potrebno da bi mogla da se prepozna. A drugi nosi obeležja zajednice koja nas određuje. Otud odnos između Dositeja i Karađorđa nije samo istorijska stvar, niti je samo kulturna stvar, već je stvar života. Sam dvostruki odnos podrazumeva da shvatimo da Karađorđe, koji ima svest da mu nešto nedostaje, pokazuje hrabrost. Ona se definiše u suočenju sa svojim nedostatkom. Jer, hrabrost bez etičnosti nije ništa drugo do divljaštvo. U isto vreme, tom svojom svešću o nedostatku, vožd nacionalnog oslobođenja prepoznaje mesto na kojem stoji Dositej. Sa tog vidika, otac srpske prosvećenosti životom pokazuje da etičnost bez hrabrosti nije ništa drugo do licemerje.

Tako saznajemo da smo u istoriji i kulturi bili ili samo hrabri ili samo etični; ili samo divljačni ili samo licemerni; ili samo etični i divljačni; ili samo hrabri i licemerni; katkad i retko: hrabri i etični.

[1] Katalin Hegediš-Kovačević, „Dositej Obradović u matrikulama Halskog univerziteta“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 19/2, MSC, Beograd, 1990, 367, 369.

[2] Vuk Stefanović Karadžić, Srpska istorija našega vremena, Nolit, Beograd, 1972, 133.

[3] Vuk Stefanović Karadžić, Srpska istorija našega vremena, 133.

[4] Kazivanja o srpskom ustanku 1804, priredila Dragana Samardžić, SKZ, Beograd, 1980, 187.

[5] Kazivanja o srpskom ustanku 1804, 34.

[6] Kazivanja o srpskom ustanku 1804, 39.

[7] Kazivanja o srpskom ustanku 1804, 297.

[8] Vuk Stefanović Karadžić, Srpska istorija našega vremena, 133.

[9] Kazivanja o srpskom ustanku 1804, 112.

Milo Lompar: u L’esprit d’opposition, 25. 4. 2025.