Karl Uve Knausgor piše o “Braći Karamazovima”: Roman koji nikada ne miruje

Fjodor Dostojevski počeo je da piše roman, ispostaviće se svoj poslednji, Braću Karamazove, 1878. godine. Objavljivao ga je u nastavcima u časopisu Ruski vesnik od januara 1879. do novembra 1880. Dostojevski je jednom mesečno morao da uvaži rok, a njegova supruga Ana kasnije se požalila na to da je neprestano radio pod velikim pritiskom. Za razliku od mnogih drugih pisaca savremenika, poput Tolstoja i Turgenjeva, koji su bili imućni, Dostojevski je živeo od pisanja i celog života se borio da zaradi dovoljno novca. Da nije bilo tako, zapisala je Ana u memoarima nakon njegove smrti, “mogao bi pažljivo da iščita [svoja dela] i da ih izglanca pre nego što ih preda u štampu; a može se samo zamisliti koliko bi tada još dobila na lepoti. Zaista, Fjodor Mihailovič do samog kraja života nije napisao nijedan roman kojim bi bio zadovoljan; uzrok tome su bili naši dugovi!”

Niko i ne može da kaže da su Braća Karamazovi uglancan roman, pa čak ni da je lepo napisan. Za Dostojevskog i jeste karakteristično to što mu se u svemu vidi očajnička žurba, kao da sve iz njega navire u naletima, dok o pojedinostima ne vodi mnogo računa. Neobuzdano i silovito, idemo pravo ka suštini, nema se vremena. Ta žurba, ta nasumičnost, prividna neurednost njegovog stila, koja se ogleda i u naglim obrtima radnje pri kraju poglavlja, jer čitalac mora da se zadrži u napetosti do sledećeg nastavka, teče nasuprot nečemu drugom, težem i sporijem, nasuprot upornom pitanju koje prožima sve što se događa: zašto uopšte živimo?

Svega nekoliko meseci pre nego što je Dostojevski počeo ozbiljno da piše Braću Karamazove, 16. maja 1878. godine, umro mu je sin Aljoša, nakon epileptičnog napada koji je trajao satima. Tog leta napunio bi tri godine. Dostojevski je “voleo Ljošu na neki poseban način, skoro morbidno, kao da je slutio da ga neće imati dugo”, pisala je kasnije Ana. Kad je sin prestao da diše, Dostojevski ga je “poljubio, prekrstio tri puta” i briznuo u plač. Bio je skrhan tugom, zapisala je Ana, i krivicom – sin je nasledio epilepsiju od njega. Ipak, spolja je ubrzo delovao smireno i sabrano; ona je bila ta koja je neprestano plakala. Vremenom se zabrinula da bi potiskivanje tuge moglo da mu se loše odrazi na već krhko zdravlje, pa mu je predložila da poseti manastir Optinska pustinja zajedno sa mladim prijateljem, teološkim čudom od deteta Vladimirom Solovjovim. Tamo su upoznali oca Amvrosija. “Plači i ne traži utehu, nego samo plači”, rekao je Dostojevskom.

Sve to dospelo je u Braću Karamazove. Glavni junak nosi ime sina Dostojevskog, Aljoša, i mnoge osobine Solovjova. Manastir je središnji prostor romana, a njegov starac, u knjizi nazvan Zosima, teši ženu koja je izgubila dete od dve godine i devet meseci rečima koje odražavaju one što ih je izgovorio Amvrosije. Ali važnije od biografskih pojedinosti, koje vrtlog fikcije svakako uvlači u sebe, jeste pogubni gubitak smisla kakav sledi za smrću deteta. Taj gubitak teče poput podzemne struje kroz ceo roman, a svaki put kad čitam Braću Karamazove pomislim da su napisani u inat tom gubitku smisla, to jest kao pogled u ponor, u noć koju roman pokušava da ispuni svetlom.

Šta je svetlost u Braći Karamazovima?

To su glasovi. Braća Karamazovi su roman glasova. Muškarci, žene, mladi, stari, bogati, siromašni, glupi, mudri: svi dobijaju priliku da se čuju onako kako im priliči, svi govore sopstvenim glasom. A u svakom pojedinačnom glasu odjekuju drugi glasovi, savremeni ili davnašnji, pisani ili usmeni, politički ili filozofski, iz Biblije ili novinskih članaka, iz gradskih glasina, iz sećanja na nekog davno umrlog. Svako u romanu govori iz sebe, iz svog posebnog i jedinstvenog jezgra, neki od njih nezaboravni su zbog veličanstvene individualnosti, ali i oni govore istim jezikom.

Iako pojedini likovi iz Braće Karamazovih po dometu mogu da se svrstaju uz Šekspirove junake, ovo ipak nije delo kojim dominira jedan glavni lik, kao što je Hamlet Hamletova drama, ili Otelo Otelova. Naprotiv, Braća Karamazovi su roman kolektiva; roman mnoštva glasova, o tome kako su isprepleteni i kako, iako sami to nisu u stanju da vide, zajedno čine jednu celinu, jednu vezu, jedan hor.

Ova sveobuhvatna stilska osobina nalazi jasan odjek u glasovima dvojice likova, starca Zosime i Aljoše, koji dele uverenje da smo svi odgovorni za sve i da smo svi krivi pred svima i ono odzvanja kao mantra kroz čitav roman. To je nada u ovom romanu, njegova utopija, ali ne i njegova stvarnost. “Mama, ne plači”, kaže Zosimin mlađi brat na samrti, “život je raj, i svi smo mi u raju, samo ne želimo to da znamo, a kad bismo želeli da znamo, sutra bi raj nastao na celom svetu”. U drugom odlomku jedan ubica govori Zosimi: “A što se tiče toga da je svaki čovek kriv pred svima i za sve, osim za sopstvene grehe, vaše razmišljanje o tome potpuno je tačno, i čudno je kako ste mogli da odjednom prihvatite tu misao iscela. I zaista, istina je da će, kad ljudi shvate tu misao, Carstvo nebesko doći k njima, ne više u snu, nego u stvarnosti”.

Drugim rečima, Carstvo nebesko nije ništa drugo do neostvarena mogućnost: od raja nas deli samo spoznaja.

Pa zašto ne napravimo taj korak? Šta nas u tome sprečava?

O tome i jeste reč u Braći Karamazovima. Roman sve svoje ideje spušta iz nebesa apstrakcije i gura ih u sferu čoveka, zasnivajući to na shvatanju da one postoje jedino tamo, u ljudima od krvi i mesa. Kako je to Dostojevski jednom napisao: “Čovek je tajna… Ako i ceo svoj život provedeš pokušavajući da je otkriješ, nemoj da kažeš da si gubio vreme. Bavim se tom tajnom jer želim da budem čovek”.

U svetu njegovih romana ljudskim bićima upravljaju emocije, pokreću ih želje, ona su nepredvidiva, nesavršena, grešna, ali istovremeno poseduju ogromnu moć. U Braći Karamazovima okupio je četiri sasvim različita mladića, veoma različitih osobina, pod istim krovom. Ta je kuća ispunjena mržnjom. Otac, Fjodor Karamazov, je pohlepni, pohotni, varljivi i besramni udovac. Oduvek je zapostavljao sinove; nikada nije mario za njih, osim kad bi od njih imao neke koristi. On je otac iz pakla.

Svaki sin vezan je za neku društvenu ustanovu. U slučaju najstarijeg, Dmitrija, izuzetno ponositog i temperamentnog, to je vojska; za srednjeg, Ivana, racionalnog, hladnog i analitičnog, to je univerzitet; a najmlađi, Aljoša, topao, obazriv i uvek pomirljiv, vezan je za crkvu. Pored njih, tu je sluga Smerdjakov, za koga se pretpostavlja da je nepriznati sin Fjodora i intelektualno ometene Lizavete, sa nadimkom Lizaveta Smrdljiva.

Ovako opisano, spolja gledano, sve to može da izgleda šematski, kao da svaki od braće predstavlja po jedan segment društva. Ali snaga Dostojevskog kao pisca, i glavni razlog zbog kog su čitaoci njegovih romana i vek i po kasnije u ogromnom dobitku, čak i u svetu potpuno drugačijem od onog u kom su nastali, jeste njegova sposobnost da stvara likove koji su istovremeno izrazito individualni čak i onda kada ih je nemoguće sasvim dokučiti. Mi ih vidimo iznutra, onako kako oni sami sebe doživljavaju, što nikada nije isto kao ono što pokazuju kada ih posmatramo spolja.

To što je toliki deo njihovih ličnosti skriven i od njih samih, što ih pokreću sile kojih nisu svesni, čini pitanje ko su oni zapravo besmislenim, a taj osećaj dodatno pojačava činjenica da ih drugi likovi posmatraju, komentarišu, razumevaju i pogrešno tumače. Jedan od uvida koje nude Braća Karamazovi jeste da je identitet društveni konstrukt, a jedan od ciljeva romana jeste pobuna protiv ideje da je čovek sam sebi dovoljan. Pakao je izolacija; raj je zajedništvo.

Na početku romana je zajedništvo u kući Karamazovih već rastrgano. Dmitrij se verio Katerinom, ali je bezglavo zaljubljen u drugu ženu, bujnu Grušenjku, u koju se, povrh svega, zaljubio i njegov otac, dok je Ivan zaljubljen u Katerinu. Oba brata preziru oca, i to s punim pravom. Jedini koji nije uvučen u tu kaljugu požude, ljubomore i mržnje je Aljoša, koji živi u manastiru kao neka vrsta učenika starca Zosime; on ne gaji mržnju ni prema kome, niti iko gaji mržnju prema njemu.

Događaji su i vremenski i prostorno nabijeni, a pritisak je ogroman. Kada sam prvi put čitao roman, imao sam 20 godina, isto koliko i Aljoša, i kroz prvih stotinu strana sam se probijao čistom snagom volje, jer zašto bih, do đavola, čitao beskrajna objašnjenja o Ruskoj pravoslavnoj crkvi i monaštvu šezdesetih godina 19. veka i njihovom odnosu prema državi?

Ali onda se nešto dogodilo; kao da je nešto buknulo. Odjednom sam se našao unutra, i nisam želeo ništa drugo do da tamo ostanem, nisam želeo ništa drugo osim da čitam o tim ljudima, o trojici braće i njihovom užasnom ocu sa ćurećim vratom i, nikako manje važno, o ženama, o skoro sumanuto ponosnoj Katerini, nestabilnoj devojci Lizi i njenoj zadrtoj majci i, naravno, zavodljivoj i zlobnoj Grušenjki.

Čitao sam roman onako kako sam kao dete čitao knjige: u samozaboravu, ni ne pomišljajući na okruženje; celo moje biće našlo se unutar knjige. Nisam ni razmišljao o tome šta čitam, ništa nisam analizirao, nisam se nigde zadržavao, sve je osim osećanja i prisutnosti potisnula bela, usijana energija kakvom me je čitanje ispunjavalo.

Roman sam, od tada, pročitao još nekoliko puta i iako sam sa svakim novim čitanjem razumeo ponešto više od onoga što se u njemu događa, osećaj samozaboravne prisutnosti i dalje je tu sa svakim ponovnim susretom sa njim. Kao da je suština Braće Karamazovih baš u doživljaju, u osećanjima koja roman budi u čitaocu, i tim je teže pisati o njemu. Onog trena kad čovek iskorači iz romana i pokuša da ga opiše spolja, možda govoreći da je to, u osnovi, roman o slobodi, ili da se u njemu razmatra sama osnova moralnosti i dužnosti – prema kome ili prema čemu, ako smo uopšte prema ikome ili ičemu obavezni da nešto učinimo – u tom trenutku se gubi ono bitno.

Sloboda, moral i dužnost su pojmovi, apstrakcije, a ako ovaj roman teži nečemu, onda teži mestu gde se pojmovi i apstrakcije prelivaju u život. Ako se nečemu žestoko suprotstavlja, onda je to svemu što je utvrđeno. Svemu što je jednom određeno za vjeki vekova. Svemu što je predodređeno.

Zato u romanu nema povlašćenog stanovišta, nema privilegovanog ugla posmatranja. Njegovo značenje izranja iz nesklada, iz mesta susretanja glasova – između ljudi, a ne u njima – i ono je uvek ambivalentno.

Na primer, nema sumnje da Aljoša za Dostojevskog predstavlja ideal. On nosi ime njegovog preminulog sina, Aljoše Fjodoroviča, i baš on je lik koji je, i po onome što misli i po onome što čini, u najbližoj vezi sa doslednim spominjanjem dobra u romanu. Ali u poređenju sa utiskom kakav ostavljaju Dmitrij i Ivan, a možda naročito Dmitrij, on bledi. A pošto snaga romana počiva na prisustvu, ono što zastupaju Dmitrij i Ivan snažnije i svetli.

Kao da se Dostojevski više uneo u Dmitrija i da ga je pišući zanela njegova veličanstvenost, koliko god ovaj bio detinjast i nagao, nasilan i surov. Meni je najsjajnija scena u romanu ona kada Dmitrij napušta grad da bi poslednji put lumpovao, razbacivao se rubljama i napio se do besvesti: njegova kočija juri, krv mu je na rukama, ali on je istovremeno uzbuđen, sav u iščekivanju, možda čak i srećan; Grušenjka će biti tamo, videće je poslednji put. Kako onda jedan dobrodušni, bogobojažljivi iskušenik i asketa može da se meri sa tim? To pomalo pobuđuje osećaj sličan onom što javi pri čitanju Danteove Božanstvene komedije. Autor se mnogo više uneo u pakao, toliko mu se više približio nego nebu. Šta bi iz toga trebalo da zaključimo?

A tu je i Ivan. Oštar i hladan kao nož, on dovodi u pitanje ceo Aljošin svet svojom pričom o Velikom inkvizitoru, optužbom protiv Hrista toliko ubedljivom da je nezamislivo da je Dostojevski nije napisao iz srca, iz sopstvene sumnje. Taj odlomak predstavlja vrhunac njegovog opusa i, u širem smislu, istorije književnosti. Ali on se ne može čitati odvojeno, nezavisno od romana; prvo se mora stići do njega. Misli koje su tu iznete potiču odnekud, ne samo od Ivana i njegove zapostavljenosti u detinjstvu sa ocem iz pakla, nego i iz ruskog društva sredinom šezdesetih godina 19. veka, kom je on pripadao. Jad i beda tog vremena i mesta danas su neshvatljivi: svako četvrto novorođenče umiralo je u prvoj godini života; 1865, godinu pre nego što se dešava radnja romana, prosečan životni vek bio je kraći od 30 godina. Ogromna većina stanovništva bila je nepismena. Autokratski carisitčki režim vladao je gvozdenom rukom i svaku opoziciju je gušio cenzurom, progonstvima i pogubljenjima. Revolucionarne grupe, često regrutovane sa univerziteta i iz redova inteligencije, uskoro su počele da izvode terorističke napade po gradovima. Politički i društveni nemiri, beda i oskudica – takav je bio svet u kom su napisana Braća Karamazovi, svet u kom su ponikle Ivanove misli.

U nekoj vrsti uvertire za priču o Velikom inkvizitoru, Ivan niže različite epizode sa patnjama dece. Zlostavljaju ih, siluju, ubijaju. Njegovi opisi nasilja su slikoviti i potresni. Petogodišnju devojčicu roditelji najpre tuku, bičuju i šutiraju, zatim joj razmažu izmet po očima, obrazima i ustima i nateraju je da ga pojede. “A to je bila njena majka, majka joj je to učinila!”, kaže Ivan. Dostojevski je taj primer pronašao u novinskom članku. Mora da mu je biti važno to što se radilo o stvarnom događaju, o nečemu što se zaista dogodilo, da bi mogao da kaže: Pogledajte, takav je svet. Takvi su ljudi.

Ivanova priča je optužba protiv Isusa Hrista. On se vraća na zemlju, Veliki inkvizitor ga baca u tamnicu i poziva da položi račune. Mogao je da spreči svu bedu, svu patnju, ali se odlučio da to ne učini. Umesto hleba, dao je čovečanstvu slobodu. A biranje između dobra i zla, prema mišljenju Velikog inkvizitora, breme je za kakvo su ljudska bića preslaba da ga nose. Oni čeznu za nekim ko će ih ratosiljati toga. A upravo to im nudi Veliki inkvizitor. Isus ćuti; samo sedi i sluša do kraja ovog velikog sveštenika materijalizma. Zatim mu prilazi, poljubi ga u usta i nestaje u ulicama Sevilje.

Nekako kao da se svi motivi, stavovi i događaji romana sabiraju upravo u tom poljupcu. Sasvim je u duhu romana to što Isus ne odgovara argumentima, rečima, dogmom ili apstrakcijom, nego nečim telesnim i konkretnim: činom. Taj čin odigrava se tu i tada, i tiče se njih dvojice. Ličan je. Međuljudski. A njegovo značenje se ne može utvrditi. Da li je to pobijanje? Da li je čin opraštanja? Da li je primer? Podjednako je važno to što se poljubac pojavljuje u Ivanovoj priči, što ga je on osmislio: dvosmislenost je njegova. A dok čitamo postaje i naša.

Zašto živimo?

Braća Karamazovi odgovor traže u malim životima, među malim ljudima, u slabima, krhkima, grešnima, propalima. Kad bih, protivno duhu knjige, pokušao da u jednu rečenicu sažmem o čemu se radi, morao bi to da bude citat iz razgovora Ivana i Aljoše: “Voli život više nego njegov smisao”.

Pišem ovo sa uverenjem da će se i ovo tumačenje raspršiti čim otvorite knjigu i počnete ponovo da je čitate. Upravo to Braću Karamazove čini velikim romanom. On nikada ne miruje.

(Glif redakcija; Izvor: Njujorker; Prevod s engleskog: M. Jovandić)