Izazovi prvog sjevernoameričkog Pape

Rođen 1955. godine u Čikagu, on je prvi severnoamerički papa, ali je istovremeno i naturalizovani Peruanac, zahvaljujući svom dvadesetogodišnjem misionarskom delovanju u toj zemlji. Studirao je matematiku na Avgustinijanskom univerzitetu Vilanova i 1977. se pridružio monaškom redu avgustinaca, čiji je bio poglavar od 2001. do 2013. godine. Istovremeno se specijalizovao za kanonsko pravo na univerzitetu Anđelikum u Rimu. Godine 2014. imenovan je za episkopa Čiklaja u severnom Peruu. Iako je tek 2023. godine postao kardinal, povereno mu je vođstvo jedne od najvažnijih vatikanskih službi koja se bavi izborom biskupa.

Izbor ovog smernog čoveka iznenadio je one koji nisu upoznati sa kriterijumima Konklave, ali je začudio i one koji su duboko upućeni. Ipak, on predstavlja smeo izlaz za višestruke probleme i izazove sa kojima se suočava papska institucija. Oni van „zidina“ su smatrali favoritima nekog poznatog uticajnog teologa ili borbenog vođu neke ideološke struje ili neku „Franciskovu formulu“ sa nekog alternativnog perifernog kontinenta ili iskusnog diplomatu koji bi pravio geopolitičke kompromise. Međutim, Konklava zna da spas papske institucije zahteva istovremenu sintezu tri misije:

1. a) Predstavljanje Rimokatoličke Crkve pred strahovitim izazovima savremenog sveta. b) Stabilizovanje uprave u vremenu kada se Vatikan suočava s ekonomskom krizom i visokim deficitom. v) Pobeda u duhovnoj borbi misionarenja, koja se danas vodi uglavnom na globalnom jugu i na istoku, gde se premešta demografski centar rimokatoličanstva. Ali ta duhovna borba više se ne vodi protiv tradicionalnih religija ili animističkih verovanja starosedelaca. Glavni rival su novi oblici protestantizma, poput evangelika i drugih „harizmatskih“ zajednica, koji nadmašuju tradicionalne rimokatolike svojom komunikacijskom privlačnošću i masovnim dosegom. Stoga, umesto da se ta borba odigra na periferiji izborom jednog azijskog ili afričkog pape – što bi bilo vrlo predvidivo ponavljanje latinoameričkog primera pape Franje – Konklava se odlučila za jedan prevratnički i uzbudljiviji „nastavak“, otvorivši bitku u samim Sjedinjenim Američkim Državama.

Kako Prevost usklađuje postavljene zahteve:

1. a) On predstavlja nastavak linije pape Franje kao uspešnog pontifeksa. Konklava je potvrdila da je preusmeravanje papske institucije ka progresivizmu bilo uspešno i da se nastavlja bez vraćanja u konzervativizam, mada uz određene „korekcije“. Franja je raspolagao retkim spojem političkog progresivizma — otvorenosti prema izbeglicama i migrantima, globalnom jugu i istoku, ekologiji i multikulturalizmu — i zapadnog socijalnog liberalizma, uključujući polne i druge društvene manjine. Prevost se poklapa sa Franjom u prvom delu ovog spektra. Istovremeno je „anti-woke“: kritikovao je „homoseksualni lajfstajl“, „stvaranje nepostojećih polova“ i alternativne porodice istopolnih roditelja. Rimokatolička crkva se sada više oslanja na umereni konzervativizam koji predstavlja njenu demografsku snagu u Severnoj Americi, povlačeći se pred pitanjima društvenog liberalizma koji je, iako je dominirao javnim diskursom u doba „kulturnih ratova“, bio dalek širokim masama vernika. Prevostov „poluprogresivizam“ umiruje one episkope koji su smatrali papu Franju nedovoljno predvidivim.
2. b) Kao matematičar sa doktoratom iz kanonskog prava, Prevost je čovek brojeva i reda, što uliva poverenje u jednu crkvenu instituciju koja je postala haotična usled ekonomske krize i duhovne rascepkanosti. Upravo je Prevostova trezvenost i rasuđivanje navela papu Franju da mu poveri jednu od najvažnijih službi u Vatikanu, poznatu pod nadimkom „fabrika episkopa“. U toj ulozi izgradio je međunarodne odnose i pokazao upravljačke sposobnosti.
3. v) Zašto baš sada prvi severnoamerički papa? Dok su tokom Hladnog rata Sjedinjene Države važile za lidera „slobodnog sveta“, a u vreme unipolarnog poretka za jedinu supersila, bilo je nezamislivo da Papa bude iz SAD, iz straha da se vrhovna crkvena institucija ne doživi kao produžetak svetovnog Cezara. Papski autoritet je, uostalom, istorijski nastajao u suprotstavljanju vizantijskom caru i franačkim i germanskim vladarima. Paradoksalno, tek sa dolaskom Donalda Trampa na vlast i postepenim povlačenjem SAD sa pozicije vođe liberalnog demokratskog sveta, „pala je zabrana“ ili tabu da papa ne može da bude Amerikanac. Sada više ne postoji opasnost da se Sveta stolica prekomerno poistoveti sa Vašingtonom — kao u satiričnim prikazima Bele kuće gde je američki predsednik predstavljen kao Papa — jer je Robert Prevost izabran upravo da bi u Sjedinjenim Državama predstavljao jedan alternativni pol u odnosu na Donalda Trampa.

Vredi pogledati, na primer, „tviter-okršaje“ Prevosta sa potpredsednikom SAD. Džej Di Vans, sa žarom novoobraćenog u rimokatolicizam, pokušao je u intervjuu za Fox News da zasnuje jednu nacionalističku i ksenofobičnu verziju rimokatolicizma na tzv. „Redu ljubavi“ (Ordo Amoris) svetog Avgustina. Tvrdio je da postoji hijerarhija u ljubavi: prvo se vole bližnji u porodici i domovini, pa se ona u koncentričnim krugovima širi na ostatak sveta. Robert Prevost, kao nekadašnji poglavar Avgustinovskog reda, bio je najpozvaniji da autentično protumači Avgustinovu misao i suprotstavi se Vansu, ukazujući da „bližnji“ na koga se odnosi hrišćanska ljubav može biti stranac, migrant ili izbeglica — onaj potpuno drugi. Red Avgustinovaca ima upravo tu misiju: da živi jednostavno, služeći potrebitima.

Dok su politički analitičari i kladionice postavljali jednostrana pitanja poput toga da li će novi papa biti konzervativan ili progresivan, pro-Tramp ili anti-Tramp, zapadnjak ili Azijata/Afrikanac, Konklava je odigrala jedan višedimenzionalan šahovski potez. Izabrala je kandidata koji:

1. a) Unutar SAD može da predstavlja protivtežu Donaldu Trampu, ističući ekologiju, multikulturalizam i uključenje migranata kroz hrišćansku ljubav.
2. b) Zahvaljujući svom peruanskom državljanstvu obraća se globalnom jugu, gde se vodi misionarska borba uglavnom protiv evangelika i postmoderne neoprotestantske religioznosti. Prevost, koji je u uvodnom govoru govorio italijanski i španski, s pravom je opisan kao „najmanje Amerikanac među Amerikancima“.
3. v) Zadržavajući svoj severnoamerički identitet, može da iz srca supersile projektuje jednu internacionalističku viziju, gotovo zamenjujući američku vladu koja se povlači u nacionalistički izolacionizam.
4. g) Istovremeno, ovaj izbor predstavlja kompromis između liberalizma i konzervativizma. Čak i ako ovo možda razočara zapadne progresivce, važno je da Papa bude ujedinjujuća figura koja će, s jedne strane, ujediniti podeljene biskupe, a sa druge neće otuđiti rimokatoličke zajednice na globalnoj periferiji, koje ne dele zapadnu osetljivost na rodna pitanja.

Naposletku, šalje se poruka da Lav neće biti potpuni anti-Tramp, već više jedan dvosmisleni, drugi pol, koji bi mogao potencijalno da prisvoji i elemente konzervativizma — da ulazi u neslaganja ili dogovore, u zavisnosti od konkretnog pitanja, čineći tako jedan manje predvidljiv i zbog toga snažan i neočekivan alternativni glas. Uostalom, čak i unutar hrišćanskog „rimskog carstva“ Papa se nije uvek protivio Cezaru, već je predstavljao drugi pol mogućeg duhovnog razlikovanja.

Uostalom, znamenje ove duhovne borbe otkriva se već u samom izboru imena — Lav XIV — što jasno ukazuje na nastavak linije Pape Lava XIII (1878–1903). Prethodni Lav je, preko enciklike RerumNovarum, formulisao društveno-političko učenje Rimokatoličke Crkve kao zlatnu sredinu između dve velike ideologije modernosti: socijalizma i neograničenog ekonomskog liberalizma. Sada, Lav XIVnajavljuje suočavanje sa dilemama jednog prelaznog i fluidnog doba kasne modernosti, stavljajući u fokus pitanja sveta rada dok traži novu zlatnu sredinu. Naravno, oni koji bi želeli da u Lavu XIVvide čistog anti-Trampa, mogu sa dozom mašte da ga uporede sa Lavom I, koji je svojom ubedljivom rečju uspeo da odvrati Hune i samog Atilu.

Centralna poruka uvodnog govora bila je mir — privilegovani simbol koji je koristio i Donald Tramp, obećavši da će okončati sve ratove u jednom danu. Papa je naglasio da je Hristov mir drugačiji od mira ovoga sveta. Izjavio je, stoga, da će papski presto postaviti mir kao prioritet, ali na način različit od svetovnih „cezara“. Šta će takvo shodno „nadmetanje oko mira“ značiti u doba sve većih i češćih sukoba, ostaje da se vidi.

Dionisije Skliris/Teologija.net