Igor Ivanović: Šta nam poručuje briselski sekularni kler

Izveštaj Nikole Radišića, novinara televizije „N1“, u video formatu, u kome se obratio iz Brisela u vezi unutrašnje političke situacije u Srbiji, izazvao je pažnju u domaćoj javnosti i ponovo ukazao na osnovni vektor evrounijatske politike na našem tlu. Radilo se o presedanu jer je pomenuti novinar citirao „više stranih zvaničnika“ koji su mu stavili do znanja da je vodeća uloga profesora Mila Lompara na studentskoj listi ideološki neprihvatljiva za briselski sekularni kler.

Novinar Radišić je čak, u kontkstu imena ovog beogradskog profesora književnosti, upotrebio termin „ilustracija problema“, preuzet iz narativa visokih evropskih zvaničnika koji su zaključili kako „ne može Srbiju Milo Lompar da uvede u Evropsku uniju“. Pomenuti reporter televizije „N1“ obraćao se iz Brisela – sasvim u duhu ove televizije nastale od epstinovskog tkiva „CNN-a“ – mešavinom komesarskog i misionarskog vokabulara rođenog u novogovoru zaposlenih u medijskim imperijima globalističke Sekte bogataša.

Doslovce je rekao kako briselski zvaničnici očekuju da se studenti jasnije odrede u pravcu demokratizacije Srbije, odnosno „u pravcu Evrope i Zapada“. Briselu ne odgovara čak ni neutralan studentski geopolitički stav koji potencijalno daje najširu glasačku bazu za smenu aktuelnog režima u Srbiji, već žele jasno studentsko ograđivanje od orijentacije prema Rusiji ili prema Kini.

Čak i šestog oktobra 2000. godine, ova retorika bi bila banalna i nepodnošljivo ideološki obojena.  U aktuelnom vremenu, ovaj narativ više podseća na skečeve iz najboljeg perioda „Top liste nadrealista“ ili na stenograme iz „zlatnih osamdesetih“ sa sednica nekadašnje KPJ.

Poruka iz Brisela

Danas, i posle otkrivanja samo jednog malog dela dokumenata iz Epstinovih prepiski u kojima smo mogli da pročitamo monstruozan sadržaj o delatnosti satanističke i pedofilske evropske elite, od nas se očekuje da se ponašamo kao najgora orijentalna raja, koja uvek ćuti i savija glavu pred svime što nam dolazi iz mračne kule briselskog Mordora.

Danas, čak i kada znamo da je Ursula fon der Lajen optužena za najveći iznos korupcije u istoriji čovečanstva u vezi nabavke „Fajzer“ vakcina – kao i da su korona virusi ciljno stvaran u zapadnim laboratorijama, odnosno da nisu spontano nastli po životinjskim pijacama kako su nas izveštavali mediji poput  „CNN-a“ – trebali bi i dalje da kao biološke mašine vrtimo u krug mantru o demokratskom Zapadu.

Danas, kada pred očima gledamo kako se u Evropi raspada porodični hrišćanski čovek usled najezde migranata i pod diktaturom trans-dženderizma, kao i zbog straha od dolazećih sukoba koje svakodnevno najavljuju briselske trube rata, a za koje stari kontinent nema ni snage ni potencijala; danas i dalje treba slepo da verujemo u nekakve evropske vrednosti. Samo vazalna svest u kombinaciji sa nekadašnjim avnojevskim duhom može danas da veruje u „demokratski Zapad“ kao vrednost samu po sebi.

Međutim, i pored ideološke zaslepljenosti i logičkih manjkavosti u izveštaju novinara televizije „N1“, mora se Nikoli Radišiću odati kolosalno priznanje za jednu veliku tekovinu: on je uz pomoć visokih briselskih zvaničnika najzad locirao osnovni problem zbog koga Srbija stagnira na putu prema EU. Sada bar znamo da naša država još uvek nije deo „velike uređene porodice evropskih naroda“ isključivo zbog profesora Mila Lompara.

Opet nismo imali sreće: da je ovaj beogradski profesor književnosti odabrao da napiše neku novu knjigu umesto što se bavio studentskim protestima – nama bi danas i zvanično Brisel postao glavni grad. Ovako ćemo morati da ćutke i dalje izvršavamo sve briselske naredbe, a da se pravimo kako se odluke donose u Beogradu. Šta nam drugo preostaje nego novo, dugo i neizvesno iščekivanje u kome ćemo se iskreno moliti da se Milo Lompar najzad dozove pameti: neka se isključivo bavi literaturom i neka najzad batali bilo kakvu pomisao o političkom angažmanu. Kao da mu je nešto falilo za katedrom i pred tastaturom. Nije nego…

Građansko i nacionalno

Šalu na stranu, ali netačnost i nelogičnost sadržane u briselskom izveštaju novinara Nikole Radišića uočio je i njegov ideološki kolega, novinar Slobodan Georgiev (programska bliskost između njih dvojice je uočljiva, između ostalog, i po tome što Georgiev kaže „naš“ Nikola Radišić). U objavi na jednoj društvenoj mreži, Georgijev konstatuje da je ovakva poruka iz Brisela presedan i da se prvi put pojavljuje nešto slično, ali i obrazlaže da je Lomparovo prisustvo na vrhu studentske liste najproduktivniji korak u cilju smene vlasti na izborima.

Upoređujući ga u sličnim društvenim okolnostima sa Koštunicom po nacionalnom i demokratskom kapacitetu, Georgiev se pita kako su naprednjaci bili prihvatljivi Briselu već od 2008. godine sa svim svojim radikalskim bagažom, a danas nije poželjan Lompar koji „nikada nije bio na vlasti, nije učestvovao u ratu… nije zagovarao etničko čišćenje, nije pozivao na proterivanje građana Srbije druge nacionalnosti, nije povezan sa huliganima i kriminalcima“.

Georgiev tumači Lomparove stavove kao potrebu da Srbija bude demokratska država u kojoj bi „građanisti i nacionalisti“ pronašli zajedničku platformu, odnosno da se zakopaju unutrašnji rovovi po Srbiji, suprotno od aktuelnog režima koji neprestano poziva na polarizaciju. Ukratko, novinar Georgiev veruje da Brisel ima dobre namere, ali loše procene.

Doduše, u jednom tmurnom preispitivanju briselske politike, Georgiev se pita otrežnjujućim tonom: „Ako EU veruje da naprednjaci vode Srbiju u EU, sasvim je sigurno da se taj ulazak neće nikada dogoditi, pa o tome više ne treba ni raspravljati“.

Nije potrebna prevelika pronicljivost da se izvede zaključak kako Briselu mnogo više odgovaraju naprednjaci na vlasti u Srbiji nego potencijalna nacionalno-demokratska vlast. Kolektivni zapad je prihvatio Koštunicu 2000. godine kao za njih „nužno zlo“, a ne kao deo sopstvenog tkiva. Ali tadašnja zapadna politička elita je iskreno želela da personalno pobedi Slobodana Miloševića, i da zatim sa njegovim naslednikom na čelu Srbije nastavi u milimetar istu kolonijalnu politiku prema Srbiji.

Današnja briselska politička elita sprovodi na srpskom prostoru politiku u duhu naše narodne poslovice „bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“.  Dakle, ne žele rizike oko promene Aleksandra Vučića sa vlasti ukoliko je izgledno da bi na državni vrh mogla da dođe nacionalno-demokratska politika. Ona koju je nekada personifikovao Koštunica, a za koju procenjuju da bi je danas vodio Lompar.

Kolektivni zapad je prihvatio Koštunicu 2000. godine kao za njih „nužno zlo“

Umesto takvog rizika pomagaće opstanak aktuelne vlasti u Srbiji, ali će joj neprestano infiltrirati u državni vrh Soroševe komesare, polaznike semestra iz Davosa, NATO kursiste ili evrounijatske fanatike. Dugačak je spisak ovih „žutih“ kadrova: Dragan Šutanovac, Gordana Čomić, Zorana Mihajlović, Marko Đurić, Ana Brnabić, Dubravka Đedović Handanović, Siniša Mali…

U kombinaciji sa „prozapadnom opozicijom“ (koja ne predstavlja ništa drugo sem običnih i jeftinih zapadnih vazala) i epstinovskim medijima u Srbiji poput „N1“, ovakva briselska politika neprestano iznuđuje od aktuelnog režima jedan po jedan državni i nacionalni ustupak. A onda režim krcat „prozapadnim kadrovima“ lako prihvata takve ucene jer se tako najsigurnije održava. Zato će ipak biti da briselske procene nisu loše kako neki veruju, već da su im iskonski loše namere prema srpskim interesima.

Evropska zamka

Albert Kami u filosofskom eseju Mit o Sizifu postavlja prethodno pitanje svih pitanja, upitnost pre svih eventualnih rasprava, dilemu da li život suštinski ima smisla. Ako život sam po sebi nema smisla – što je metaforički tvrdio i Fridrih Niče obrazlažući antičku legendu u kojoj Dionisov pratilac Silen odgovara kralju Midi na njegovo pitanje „šta je čovekova najveća sreća“ da je to izvan njegovog domašaja, odnosno „ne biti rođen, ne postojati, biti ništa“ – onda su sve ostale rasprave bespredmetne i besmislene.

Tako nas Kami, otac apsurdizma, opominje na uzaludnost potrage za smislom i na prihvatanje paradoksa čovekovog života uz svu svesnost apsurda kako je Univerzum nezainteresovan za ljudsku sudbinu. Kada bi ovu filosofiju prizemili i projektovali na politički prostor Srbije, ključno pitanje bi glasilo: „Ima li ulazak Srbije u EU više ikakvog smisla?“.

Ako ima smisla, onda ima i logike sva prethodna rasprava i komentarisanje izveštaja iz Brisela. Ali, ako nema smisla – što je činjenično znatno utemeljenije – onda se vraćamo Kamiju i ponovo spoznajemo svu apsurnost čovekove borbe i postojanja. Tako svi oni koji su protiv ulaska Srbije u EU – u šta svakako spada i pisac ovih redova – ulaze u novu spiralu apsurda.

Dokle god naprednjaci vode Srbiju prema EU taj ulazak se nikada neće dogoditi – kako tvrdi novinar Georgiev – odakle logično proizilazi da Srbija nikada neće postati ravnopravan član Evropske unije. Sa druge strane postaje jasno da ideja slobode i suvereniteta u Srbiji ima šanse za opstanak samo ako je Srbija izvan EU. Tako nas spirala apsurda dovodi do zaključka da bi onda trebalo podržati naprednjake, zato što bi ulazak Srbije u EU bio najgori izbor od svih drugih.

Dakle, ispada da je manja šteta trpeti naprednjačku vlast, nego neku drugu koja bi nas uvela u EU. U isto vreme naprednjački lider najavljuje u nekim evropskim (epstinovskim) medijima kako bi Srbija prihvatila zvanično članstvo EU čak i bez prava veta. I usput, dok traje ovo tapkanje u mestu, ova vlast rasprodaje epstinovskim korporacijama sve živo što je od „žutih“ preostalo u Srbiji. Ako Srbija ipak postane član EU pod takvim ponižavajućim i vazalnim okolnostima, bilo bi dobro da se setimo one narodne izreke: „Ne zovu ćurana na svadbu da se veseli“.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard