Geneza jednog ćacija

Takvi su bežali u zadnje klupe osećajući još tada svoju „posebnost“. Druženje sa njima nije bilo previše poželjno. Tadašnji sistem, kakav god iz današnje perspektive izgledao, nije ih „bodrio“ i gurao u prvi plan. Nešto kasnije, to se promenilo. Reč „sramota“ je gotovo neopaženo iščilela iz naše svakodnevice. Odlični đaci su doslovno preko noći postali „štreberi“, neko ko nije dovoljno „kul“, a njihov trud i rad se počeo nipodaštavati, sve dok u završnoj fazi nije postao predmet opšteg podsmeha.

Tako su oni iz srednjih redova učionice, počeli polako da uviđaju da taj prvi red i nije više tako privlačan jer je postalo jasno da su trud i rad postali uzaludni u ovom društvu. Zašto učiti i raditi kada je postalo očigledno da se tako nešto „ne isplati“ u bilo kom smislu. Postoji zabluda da su devedesete bile najgore za vredne đake – ne, to je bila samo tranzicija u kojoj je društvo iz poslednjih klupa najpre privuklo one iz središnjeg dela učionice, a potom zadalo ozbiljan udarac onima u prvim redovima.

Slikovito prikazano, to bi ovako izgledalo: najpre je Goran iz poslednjeg reda, do tada ponavljač i neradnik, odjednom čudesno postao privlačni buntovnik, pa je, valjda, tom transformacijom u maniru Bananamena privukao Marka i Milicu iz srednjeg reda. Nismo ni trepnuli, a već smo bili u dekadama devedesetih i dvehiljaditih. Loši đaci su polako, ali sigurno postajali većina.

Društvo ih je, najpre stidljivo, a potom otvoreno, ohrabrivalo da ove vredne i obrazovanju sklone „čudake“ iz prvog reda prvo treba javno diskreditovati, a potom ismevati i omalovažavati na sva zvona.

Ali treba biti pošten: tada još uvek nismo imali gotov proizvod, tj. primerak ćacija kakvog danas znamo. Zašto? Zato što se regresivni evolutivni proces (poznat i kao degeneracija) stvaranja ćacija nastavio: pojedini iz prvog reda su počeli da sumnjaju u vrednosti u koje su do tada verovali, pa su se, kao po izreci – „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“ – prilagodili (ne)vrednostima koje su počele da bujaju svuda oko nas.

Upravo ti „preobraćeni“ iz prvih redova presudno su uticali na budući mentalni profil ćacija kakvog danas poznajemo. Tada se desio taj prelomni trenutak kada su ćaciji bili trenutno „razvodnjeni“, ali se proces degeneracije nastavio u po nas još nepoželjnijem smeru.

Mešavina prvog i poslednjeg reda iz gore pomenute učionice stvorila je gotovo natprirodna bića – superćacije koji su se vremenom potpuno „oslobodili“ balasta prethodno važećih vrednosti, te postali vođe mnogobrojnim ćaci sledbenicima. Selekcija koja je počela još devedesetih, nastavila je svoj nezaustavljivi pohod tokom dvehiljaditih ka do tada uglednim mestima u ovom društvu; prvo ka pozicijama nižih rukovodilaca, a u konačnoj fazi (koju trenutno proživljavamo već više od decenije) i do najviših funkcionera u ovoj državi.

Što bi pali anđeo iz Miltonovog „Izgubljenog raja“ rekao: „Bolje vlast u paklu, no sluga na nebu“. Jasno je da ćaciji baš i nisu čuli za Miltona, a kamoli za njegova dela, te, stoga, nisu uspeli da spreče velikog engleskog pisca da ih odavno „prepozna“ i „raskrinka“. Ograničenog uma i skromnih mentalnih sposobnosti, ćaci na vrhu društvene lestvice predstavlja anomaliju u normalnom svetu, ali u našem slučaju on je „kreator“ paralelne stvarnosti u kojoj smo svi ovde zatočeni.

Ćaci na poziciji ministra bilo čega, sprovodi svoju politiku koja je samo njemu i njegovim poslušnicima berićetna, birajući pri tom za sledbenike još opskurnije ličnosti iz sopstvenog okruženja, što nam sve jasno objašnjava kako smo se danas našli u društvu prepunom nasilja, bezakonja, amoralnosti, neodgovornosti i neznanja. Danas svedočimo regresivnom evolutivnom vrhuncu ćaci vrste ušuškane u samokreiranom ćaci društvu, sa prepoznatljivo dominantnom ćaci kulturom.

Ne, nisu ćaciji samo oni koji ne znaju sva slova. Imali smo mi i u prošlosti podosta takvih, ali su bili kategorisani samo kao nepismeni. Ovde je reč o kompleksnoj identitetskoj mešavini primitivnosti, neznanja, bahatluka, te zastrašujuće praznine duha. Na svakom koraku imate zadovoljne pripadnike ćaci vrste kojoj nije jasno zašto se ovi drugi bune, ali to nije ni važno jer oni „ove druge“ zapravo vide kao anomaliju koju je potrebno doslovno istrebiti. U skladu s tim, dešavanja na ulicama naših gradova – svakodnevno batinanje, nasilje i iživljavanje nad studentima i običnim građanima – ne treba nikog da čudi.

Ćaci mentalni sklop nije spojiv sa bilo kakvim drugačijim mentalnim sklopom. I to je, čini mi se, jedino dobro u ovoj genezi jednog ćacija. Kako svaka vrsta u svom evolutivnom razvoju doživljava svoj vrhunac, moguće prilagođavanje, ali i kraj, ostaje nada da je ovo poslednje sudbinski predodređeno za razularene ćacije. Kako je ranjena zver najopasnija, tako i ćaci establišment prepoznaje opasnost za svoje postojanje, te koristi svoje ćaci resurse duboko integrisane u zvanične policijske organe, državne i privatne medijske kuće, kao i sve preostale državne institucije koje su otete i utamničene od strane istih.

Da bi perverzna stvarnost prevazišla sve granice zdravog razuma, umesto Vlade i Predsedništva, imamo Ćacilend kao sinergiju svih ćaci svetonazora na jednom mestu, tj. centar u kome se kreira i iz koga se spovodi zvanična politika ove zemlje. Tu ministri i najviši državni rukovodioci dolaze na poklonjenje, iliti na svojevrsnu inicijaciju koja predstavlja sam vrhunac napretka u društvenoj hijerarhiji i potvrđivanju ćaci identiteta.

A šta se desilo s onim malobrojnima iz prvih redova učionice koji su nastavili vredno da rade (namerno kažem „rade“, a ne „uče“, da ne bi došlo do zabune)? Oni su jednostavno proterani na društvenu marginu, periferiju, u tzv. neprofitabilne delatnosti poput poluživog prosvetnog sistema i pojedinih ustanova kulture.

Njihov otpor nadolazećim ćaci varvarima bio je relativno slab sve do tragičnog pada nadstrešnice i smrti šesnaestoro ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Simulirana stvarnost koja je do tada bila dominantna i oličena u ćaci (ne)vrednostima i (ne)kulturi počela je da se raspada i to pod naletom onih na koje niko nije ozbiljno računao – mladih ljudi i studenata.

Za razliku od geneze jednog ćacija, autoru ovog teksta ostaje u najvećoj meri nedokučiva geneza tako veličanstvenog studentskog pokreta koji je iznikao ovde, u sred ništavila, doslovno ni od čega. Stvar čini još čudnijom činjenica da su oni odrasli u manje-više ćaci okruženju, prepunom bahatosti, neznanja, prizemne kulture, samozvanih eksperata, političkih mešetara i prevaranata.

Danas