Najnoviji talas represije u Turskoj na kratak rok će nesumnjivo nauditi onima koji traže demokratiju; na duži rok, međutim, poslednjim potezima režim priprema teren za vlastiti slom, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Radar Ajfer Tunč, poznata turska književnica.
U romanu Svetski bol, objavljenom i u Srbiji, kroz viđenje sveta dvojice prijatelja, Muršita i Madendžija, govorite, između ostalog, o kolektivnom bezumlju i ljudima spremnim da se obračunaju s lošom prošlošću društava u kojima žive. Kako danas prepoznati to bezumlje i ima li dovoljno ljudi spremnih za borbu protiv njega?
Napisala sam Svetski bol pre 12 godina. To je tek treptaj u ljudskoj istoriji, ali je u tom kratkom vremenskom razmaku kolektivno ludilo metastaziralo. Hajde da napravimo rezime te katastrofe.
Osvanula je era diktatora. Arapsko proleće probudilo je nade, da bi potom bilo pretvoreno u prah. Redom su padali autoritarni režimi u Egiptu, Iraku i Libiji – da bi bili zamenjeni haosom, a ne demokratijom. Građanski rat u Siriji divljao je godinama, ostavljajući za sobom stotine hiljada mrtvih, milione raseljenih, a čitav jedan narod u rasulu. Širom Afrike dešavali su se nezamislivi masakri; u Sudanu danas milionima preti smrt od gladi. Jemen, zahvaćen sektaškim ratom i pogođen masovnom glađu, i dalje je izložen bespoštednom bombardovanju. Kovid-19 odneo je, prema procenama, sedam miliona života i razorio privrede mnogih zemalja. Latinska Amerika sunovratila se u teško siromaštvo. Ruski rat protiv Ukrajine traje već treću godinu, proždirući na desetine hiljada života vojnika i civila, te ostavljajući bez doma ko zna koliko ljudi. Tekući izraelski genocid u Palestini kruni i ono malo nade za koju se čovečanstvo još drži.
Kao što se i strahovalo, Donald Tramp – ulični prodavac polarizujućih identitetskih politika – po povratku na vlast krenuo je da briše i poslednje tragove pristojnosti. Evropski izbori ekstremističku krajnju desnicu mic po mic primiču dominantnom statusu. I u Turskoj je krenulo po zlu: na proteste u Gezi parku (pokrenute u leto 2013, inicijalno zbog planova za gradnju kojim bi bilo uništeno zelenilo u tom istanbulskom parku, da bi ubrzo prerasli u masovne demonstracije protiv režima, prim.), na kojima se omladina usudila da zahteva više demokratije, vlast je uzvratila represijom koja je, kako je vreme prolazilo, eskalirala. Pokušaj puča iz 2016, iza koga je stajao FETÖ, tajnoviti verski kult (predvođen propovednikom Fetulahom Gulenom, prim.), ubrzao je truljenje. Sprovedena je čistka pacifistički nastrojenih intelektualaca koji su se zalagali za prava Kurda. Ustav je pogažen i zamenjen hipercentralizovanim predsedničkim sistemom koji je eliminisao nezavisnost sudstva.
Dodajte svemu ovome i nekontrolisani uspon veštačke inteligencije – alatke koje će kapitalizam veponizovati, umesto da je koristi u plemenite svrhe – i slika postaje još sumornija. Ova egzistencijalna kriza trebalo bi da čitavo čovečanstvo pokrene na akciju. A ipak, izuzimajući šačicu intelektualaca koji insistiraju da progres zahteva konfrontiranje s počinjenim gresima, naša društva – i čitav svet – odbijaju da se suoče s istorijom.
Ali ne gubimo nadu: istorija nas uči i da društveni inženjering uvek izaziva snažnu povratnu reakciju. Rat i destrukcija za sobom ostavljaju samo ruševine; za obnovu je potrebna hrabrost. U vreme dok razgovaramo turska omladina već treći dan zaredom preplavljuje trgove, poput hrabrih demonstranata u Srbiji. (Protesti u Turskoj se i dalje održavaju svakodnevno, prim.) Imam poverenja u njih. Oni će svet odbraniti od mračnih sila koje bi da mu otmu dušu.
Da, odgovor na ovo vaše pitanje je dug – ali to nameće visina uloga koji je u igri. Nema više nijedne nacije čiju je sudbinu moguće izolovati od onoga što se dešava drugde. Čovečanstvo srlja u ambis, ali mladi ljudi nose baklje kojima osvetljavaju tu tamu.
Da li je Turska ikada uspela da raskrsti sa greškama iz prošlosti, imajući na umu neposustale neoosmanske, imperijalne ambicije predsednika Redžepa Tajipa Erdogana?
Ne. Autoritarni režimi ne uče na ranijim greškama. Umesto toga, oni grehe prošlosti veponizuju, oblikujući narativ žrtve koji služi zadovoljavanju njihovih interesa. U dubini duše to svi shvataju. Ali kao što kaže staro pravilo, na kraju trijumfuje najveća laž. To je suština našeg doba postistine.
Lenard Koen je to najbolje sročio: „Svi znaju da su kockice nameštene. (…) Svi znaju da brod propušta vodu. Svi znaju da je kapetan lagao. (…) Siromašni ostaju siromašni, bogati se bogate“ (reč je o stihovima iz Koenove pesme Everybody Knows, prim.). Da bi bogati ostali bogati, oni na vlasti kopaju po prošlosti u potrazi za alatkama koje će im omogućiti da eksploatišu budućnost čovečanstva. Nije samo reč o tome da turska vladajuća klasa podstiče neoosmansku nostalgiju – takvo ponašanje preuzeto je iz globalnog udžbenika. Širom sveta brojni režimi nude ulepšanu verziju fiktivne prošlosti svojih zemalja i društvima kojima vladaju ponovo je prodaju u formi obećanja.
Nije samo reč o tome da turska vladajuća klasa podstiče neoosmansku nostalgiju – takvo ponašanje preuzeto je iz globalnog udžbenika. Širom sveta brojni režimi nude ulepšanu verziju fiktivne prošlosti svojih zemalja i društvima kojima vladaju ponovo je prodaju u formi obećanja
Popularni gradonačelnik Istanbula, Ekrem Imamoglu, uhapšen je po optužbama za navodnu korupciju i „pomaganje terorističkoj grupi“; misli se na Radničku partiju Kurdistana, PKK. Kako vidite taj događaj i zašto se Erdogan baš u ovom trenutku odlučio na takav korak?
U trajektoriji koju je Partija pravde i razvoja (AKP) prešla otkako je došla na vlast više me ništa ne iznenađuje. Režimska represija je samo intenzivirana. Moglo se predvideti da će Imamogluova rastuća popularnost Erdogana izbaciti iz ravnoteže – osporavanje Imamogluove fakultetske diplome kako bi se blokirala njegova predsednička kandidatura činilo se neizbežnim – ali njegovo hapšenje se opire svakoj logici. Mada sam među onima koji su odavno svesni da je Turska prestala da se pretvara da je demokratija i pretvorila se u policijsku državu, svejedno sam zapanjena. Ovo drastično prekoračenje ovlašćenja – gaženje po pravosuđu koje je prisilom već naterano na poslušnost – nesumnjivo će na kratak rok nauditi onima među nama koji traže demokratiju. Ali na duži rok, hapšenjem Imamoglua režim priprema teren za vlastiti slom. Zašto targetirati Imamoglua u ovom momentu i optuživati ga za veze s PKK baš sada, kada se s Kurdima navodno pregovara o miru? Nisam u stanju da odgovorim na to pitanje. Nedostaje mi ekspertiza za duboku političku analizu, ali ovo mi liči na taktiku tipa „zafrljači svaku moguću optužbu na zid, pa gledaj šta će od toga da se zalepi“: optužbe za korupciju, veze s PKK, nevažeća diploma – a sve s ciljem da bude sprečen da se kandiduje za predsednika.
Moglo se predvideti da će Imamogluova rastuća popularnost Erdogana izbaciti iz ravnoteže – osporavanje Imamogluove fakultetske diplome kako bi se blokirala njegova predsednička kandidatura činilo se neizbežnim – ali njegovo hapšenje se opire svakoj logici
Glavna opoziciona stranka, Republikanska narodna partija (CHP), imenovala je Imamoglua za svog zvaničnog kandidata na predsedničkim izborima koji bi trebalo da uslede 2028. Da li je i ovde u pitanju Erdoganov strah od Imamogluove popularnosti?
Apsolutno. Imamoglu je sačinjen od istog materijala kao i Erdogan: iskusan je političar s nesvakidašnjom sposobnošću da ljude uveri u ono što govori, ima dobru komunikaciju s publikom kojoj se obraća, i ličnost je koja zrači neustrašivošću, integritetom i snagom. Posrćući pod teškim teretom ekonomske krize, turska javnost je u Imamogluu videla nešto obećavajuće – što je razvoj događaja koji duboko uznemiruje aktuelne vlasti, a posebno samog predsednika.
Osim Imamoglua, u prvom naletu uhapšeno je još stotinak ljudi, među kojima ima novinara i biznismena. (Do odlaska ovog intervjua u štampu broj uhapšenih uveliko je premašio 1.000, prim.) Može li se govoriti o novom talasu masovne represije?
Već neko vreme taj talas represije se samo intenzivira. Svako ko se usudi da izusti makar i reč protiv vlade rizikuje da završi u zatvoru. Pre nekoliko sedmica desilo se nešto nezamislivo čak i za nominalno funkcionalni autoritarni sistem: lideri TÜSİAD – najuglednijeg turskog udruženja industrijalaca, institucije od vitalnog značaja za naciju u stanju ekonomskog haosa – privedeni su i saslušavani samo zbog toga što su kritikovali državnu politiku. Od svih entiteta koje su mogli da iskoriste u tu svrhu, čak su i TÜSİAD pretvorili u sredstvo političkog pritiska. Ne mogu da procenim da li Imamogluovo hapšenje predstavlja vrhunac ovog naleta političke represije, jer režim mora da nastavi s eskalirajućim taktikama kako bi se održao na vlasti. Ali danas mladi ljudi probijaju taj zid straha i izlaze na ulice. Ne znam šta će se sledeće dogoditi – srce mi je ispunjeno strepnjom, ali mi njihova hrabrost daje nadu u sutrašnjicu.
Uprkos privremenoj zabrani organizovanja protesta, u Istanbulu i Ankari na ulicu su izašle hiljade demonstranata. Postoji li dovoljno jaka baza otpora i kritična masa ljudi dovoljna da Erdogana natera da promeni odluku?
Ne dešava se to samo u Ankari i Istanbulu. Protesti su ekspodirali i u Adani, Antakiji, Eskišehiru i svakom drugom univerzitetskom gradu, a predvođeni su pre svega mladim ljudima. CHP je u potpunosti stala iza ovih protesta. Da budemo načisto: ovi demonstranti nisu izašli na ulice samo da bi pružili podršku Imamogluu. Oni zahtevaju demokratiju, suprotstavljaju se nastojanjima vlasti da ih ućutka i izbriše im budućnost.
Do koje mere taj otpor može da utiče na poteze vlasti? To ne mogu da kažem. Režim je već prešao preko svake granice za koju se nekad smatralo da je nezamislivo preći je. A opet, puko očajanje zbog ekonomskog sloma i prkos mladih – to njihovo probijanje zidova straha – budi u meni krhku nadu da bi do promena najzad moglo da dođe.
Kad već govorimo o tome, kako biste opisali današnje stanje ljudskih prava u Turskoj, posebno nakon neuspelog vojnog udara 2016?
Turska je i pre 2016. beležila značajno nazadovanje na planu ljudskih prava, što je posebno došlo do izražaja tokom protesta povodom Gezi parka. Sad smo se već primakli prelomnom trenutku – ali koreni toga sežu mnogo dalje u prošlost. Erozija ljudskih prava i demokratije u Turskoj počela je vojnim udarom 12. septembra 1980, kojim su brutalno pogažene građanske slobode. Osim kratkog perioda po usponu AKP na vlast, kada je ta partija društvo zasipala obećanjima o uspostavljanju demokratskog poretka, suočavali smo se – i još se suočavamo – s neprestanim nazadovanjem na planu ljudskih prava. No, ne zaboravimo da je ovo i globalni problem. Ljudi širom sveta danas svedoče rapidnom opadanju nivoa osnovnih ljudskih prava i urušavanju svakog dostojanstva. Ono što se trenutno dešava u velikom broju zemalja ravno je kolektivnom raspadu sistema, što bi trebalo da se tiče svih pripadnika ljudskog roda.
U trenutku dok vam odgovaram na pitanje, jedan deo mene pita se s kakvim konsekvencama ću se suočiti. A onda se setim: toliko mnogo ljudi do kojih mi je stalo već je u zatvoru. Pa ako im se tamo pridružim, neka bude kako mora. Strah nije odgovor
Najmoćnije države vode autokrate poput Trampa u Sjedinjenim Državama, Sija u Kini, Putina u Rusiji, Erdogana u vašoj zemlji, uz još niz vlastodržaca u malim zemljama poput Srbije, u kojoj je predsednik Aleksandar Vučić zarobio sve institucije. Kako objašnjavate takav globalni rast autoritarizma i kako se protiv njega boriti?
Mogli bismo tom spisku da dodamo i druge zemlje – Brazil, Mađarsku, Belorusiju, na primer. Čovečanstvo je nekad progres zamišljalo kao jednosmernu ulicu, verujući da teškom mukom izborena prava više ne mogu biti oduzeta. Ispostavilo se, međutim, da je to i te kako moguće. Nakon Drugog svetskog rata svet je prolazio kroz kratku humaniju eru, ali to nije potrajalo. Politički eksperti bi možda bolje mogli da objasne zašto čovečanstvo globalno nazaduje, ali po mom skromnom mišljenju, onima na vlasti potrebna su pokorna društva kako bi ekonomska mašinerija ostala naštelovana u njihovu korist. I upravo to je ono što autoritarni režimi isporučuju.
Autoritarni lideri prigrabili su alatke poput društvenih mreža – tog dvoseklog mača koji nam je donela digitalna revolucija – kako bi njima manipulisali pre nego što je čovečanstvo stiglo da ih uobliči tako da rade u korist dobra. Populističko ludilo koje je eksplodiralo u novom milenijumu dalo je dodatni vetar u leđa autoritarizmu. Još jedan faktor od uticaja bio je i kolaps Sovjetskog Saveza, čime je poništena dotadašnja globalna bipolarna ravnoteža. U tom prethodnom poretku su politički sistemi bili ukorenjeni u klasnu borbu. Strahujući od privlačnosti komunističkih ideja, liberalne demokratije su svojim građanima morale da daju veća prava. Ali jednom kad je ta pretnja prestala da postoji, na klasnoj borbi utemeljena politika ustuknula je pred identitetskim politikama, i na vlast su se uspeli oni lideri koji su bili u stanju da ponude privlačne narative, a ne istinu.
Kako da se s tim borimo? Ne znam. Možda verom u ljude – u mlade – i tako što ćemo stati uz njih.
Kakva je uloga intelektualaca, samim tim i pisaca, u ovim opasnim procesima? Da li da ih samo sa strane posmatraju, ili da im se glasno suprotstave?
U trenutku dok vam odgovaram na pitanje, jedan deo mene pita se s kakvim konsekvencama ću se suočiti. A onda se setim: toliko mnogo ljudi do kojih mi je stalo već je u zatvoru. Pa ako im se tamo pridružim, neka bude kako mora. Postoji jedna turska izreka koja glasi „Korkunun ecele faydası yok”: strahom nećeš prevariti smrt. Strah nije odgovor. Naravno da se bojim – ljudsko sam biće – ali u pitanju je moja zemlja, koju duboko volim.
Iako je uloga pisaca, umetnika i intelektualaca umanjena usled beskonačnih populističkih udara na njih (i da: intelektualci za to i sami snose deo krivice), ne možemo okrenuti leđa ovim mladim ljudima koji su izašli na ulice.
U ovoj eri postistine, moja prva reakcija na proteste u Beogradu bila je neverica: da nije u pitanju dezinformacija? Ali nakon što sam ukrstila navode nekoliko pouzdanih izvora, bila sam preplavljena osećanjima. Moje divljenje prema srpskom narodu – posebno prema njegovoj mladosti – uzletelo je
U Srbiji već mesecima traju studentski i građanski protesti zbog korupcije koja je uzrokovala pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Pratite li ove događaje i kako gledate na njih?
U ovoj eri postistine, u kojoj se sredstva masovnih komunikacija čine krajnje nepouzdanim, moja prva reakcija na proteste u Beogradu bila je neverica: da nije u pitanju dezinformacija? Ali nakon što sam ukrstila navode nekoliko pouzdanih izvora, bila sam preplavljena osećanjima. Moje divljenje prema srpskom narodu – posebno prema njegovoj mladosti – uzletelo je. Danas prolazimo kroz slične muke. Solidarišem se s vama. Nadam se da će ovi činovi hrabrosti poput krugova na vodi proširiti svetom do svih potlačenih ljudi, i probuditi nadu tamo gde čovečanstvo stoji na ivici tame. Neka ta iskra dovede do buđenja.
Radar
