Dušan Janjić: Dodik je čuvar plaže u zimskom periodu

Dušan Janjić: Dodik je čuvar plaže u zimskom periodu

Odgovornost Beograda za to što nije uhvatio distancu, jer braniti Milorada Dodika je isto kao i braniti Dragana Čovića i Bakira Izetbegovića, braniti status quo, kaže politički analitičar i koordinator beogradskog Foruma za etničke odnose.

Dušan Janjić: Počelo je sve još prije dvije godine, kada i haos u Crnoj Gori (Al Jazeera)

Politički analitičar i koordinator beogradskog Foruma za etničke odnose Dušan Janjić govori za Al Jazeeru o naoružavanju ljudi s obe strane Drine i strahovima u mešovitim sredinama u Srbiji, nestabilnosti u Bosni i Hercegovini, mestu i ulozi Srbije, mogućem odlasku sadašnjeg člana Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda srpskog naroda sa vlasti.

U nedavnoj emisiji TV N1 pomenuli ste naoružavanje u Malom Zvorniku i Ljuboviji, strah ljudi u tim sredinama. Ko je izvor te informacije?

– Da je bilo ko obišao opštine uz Drinu, u Srbiji, ali i Bosni i Hercegovini, došao bi do istog zaključka. Kao što bi je dobio i u razgovoru sa ljudima iz Sarajeva. To nije ništa novo, strahovi su uvećani u poslednjih godinu, godinu i po; kao što znamo, Bosna i Hercegovina nikad nije razoružana, pa ni Srbija. U momentu kada se međunarodna misija pre 15 godina završila, podneli su izveštaj da još nisu pokupili četiri miliona komada oružja. A misija je zatvorena. Naoružavanje je izraz strahova ljudi da im se ne ponove devedesete, a moji izvori su oni koji sa tim ljudima rade, predsednici opština, politički aktivisti s obe strane.

Dakle, nije reč ni o kakvoj tajni, ali ovde je stvorena svest o tome da je informacija samo ono što kaže političar, a ne ono što je život. Pa, da se ne ponavlja priča iz devedesetih, i novinari treba da se poduhvate svog posla. Da ohrabrimo kolege u Sarajevu, bilo je takvih novinara i u Sarajevu, u Oslobođenju. Prve informacije o podelama, teritorijalnim jedinicama po etničkim osnovama, o deobi oružja Srbija, razduživanje Muslimana i Hrvata… potekle su iz Oslobođenja.

Kako se strah prelio u Srbiju? Ili, nikad nije ni nestajao?

– Zaboravimo na propagandnu floskulu Slobodana Miloševića da Srbija nije bila u ratu. Srbija je bila u ratu, sa svim svojim kapacitetima. Drugo, taj deo Srbije, što nije glavni razlog naoružavanju, etnički je izmešan. Ima enklava Bošnjaka, pogotovu u Malom Zvorniku (još uvek su sačuvane). I oni ne pamte lokalne međuetničke sukobe, ali pamte svoje mobilisane ljude, pamte šta su viđali, na primer, u Skelanima, na Drini. Pamte godine nestašica, šverca i bahatog ponašanja paravojski i vojske. Znači, kod njih se obnovio strah za elementarnu sigurnost. U periodu kada je počeo dosta ozbiljan razvoj tog kraja.

Tu je i strah za budućnost, da će investitori koji su tu došli, pre svega iz Turske, obustaviti svoje poslove i povući se. Taj strah je sada dodatno podstaknut odlaskom jednog nemačkog investitora, vlasnika fabrike u Krupnju. On to nije obrazložio ovom situacijom, već boljim uslovima u drugim državama, verovatno u Albaniji. Ali, većina ljudi ima ovakvu percepciju. Mislim da je taj strah očekivan i posledica je javnih nastupa vodećih političara i intelektualaca.

  • Ko podstiče strahove?

– Počelo je sve još pre dve godine, kada i haos u Crnoj Gori. Sa vrlo jasnim učešćem Srbije, to su povezani krajevi. Drugo, bila je u jeku rasprava o razmeni teritorija. Počela je i kampanja Milorada Dodika za referendum, koju je on pretvorio u zahtev za secesiju, istupanje iz Bosne i Hercegovine. A tu je permanentna manifestacija sile, mislim i na sever Kosova, specijalne jedinice, barikade, Vojska, policija, Žandarmerija Srbije i angažovanje KFOR-a po potrebi. Sve se to složilo sa iskustvom koje ti ljudi imaju. Dakle, razumećemo da onda Savet bezbednosti [Ujedinjenih nacija] i svetski političari bolje razumeju situaciju od medija i političara koji se igraju vatrom.

Dokaz za to je činjenica da je Savet bezbednosti, u suštini, doneo odluke o deeskalaciji, snižavanju stepena militarizacije. I preventivnom raspoređivanju novih trupa EUFOR-a i NATO-a. Što je za građane u lokalnim zajednicama – a to se tiče i centralne Bosne i [bh. entiteta] Republike Srpske – bio znak da se nešto ozbiljno kuva. Građani nemaju ozbiljne informacije, ali imaju tu percepciju kojom se niko ne bavi.

Šta bi trebalo da uradi vlast u Srbiji? Ili pitanje treba okrenuti naglavce: zašto vlast Srbije konstantno izaziva i podstiče nestabilnost?

– Ovde imamo primer da tu učestvuju drugi, pre svega Dodik. Da je tu duga, ali osetljiva ruka Moskve. I, naravno, bošnjačke stranke. S ove strane Drine imamo malu zajednicu, veći je problem to šta se dešava s druge strane Drine. Neko mora da sprovede istraživanje javnog mnjenja, [visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini Christian] Schmidt, ili neko. Ako već ne osećaju potrebu sve te silne organizacije iz Sarajeva i Banjaluke, koje se, navodno, bave bezbednošću. Znači, mora da se menja politika, jer su strahovi bili spušteni sve do posete [predsednika Srbije Aleksandra] Vučića Srebrenici. Tačno se vidi kako rastu sa promenom politike.

Reklama

Vlast u Srbiji mora konačno da poštuje u praksi ono što izjavljuje Vučić, ne sme da kalkuliše i čeka zeleno svetlo Moskve da se izvuče od Dodika. A ne može da se izvuče jer je stvorena atmosfera u kojoj mora da se pređe na ozbiljne rasprave o promeni ustavnog okvira. Potrebno je, naravno, i to da se u Srbiji ne koristi predizborna kampanja za zastrašivanje, pretnje, izlive ekstremnog nacionalizma.

Odbacujete li mogućnost nove granice na Drini, poput Miloševićeve iz 1994. godine i raskid sa eventualno neposlušnim Dodikom i čitavim rukovodstvom RS-a?

– To ne bih uzeo u obzir. Drugačije su okolnosti. A kada je reč o američkim sankcijama – koje će biti proglašene – neće se ticati samo Dodika i njegovih 19 saradnika. Stalno ponavljam pitanja šta je sa [predsjednikom Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine Draganom] Čovićem i Aluminijumskim kombinatom, [Hercegovačkom] Bankom, korupcijom u ime ‘Herceg-Bosne’, šta je sa porodicom Izetbegović? Vidimo kako se skandali njegove [Bakir Izetbegović] supruge pretvaraju u politička pitanja. Da bi i on, kao i Dodik, rekao to je samo politički pritisak.

Neće biti sankcija RS-u, već kompanijama koje rade sa RS-om. Neke od njih rade i u Srbiji, dobijaju poslove na tenderima, a neke su srbijanske. Dakle, htele ili ne, vlasti Srbije će morati da urade ono što sada rade vlasti Kosova. Jer, ova hapšenja u Štrpcima i drugim opštinama otkrivaju mrežu koja je radila na jugu, a koordinirana je sa severa Kosova. Moraće Srbija da istražuje i hapsi, u saradnji sa američkim vlastima i ambasadom. Kada? Od aprila. Kada u ambasadu stignu specijalni savetnici za borbu protiv korupcije, a već postoji saradnja sa Tužilaštvima za organizovani kriminal i za ratne zločine. Tako da mehanizam postoji, proći će izbori, Srbija će ovim problemima morati da se bavi. U saradnji sa DEA-om, FBI-jem, drugim agencijama. Ili, što je časnije, da njeni organi to rade.

Kakva je sada uloga Srbije u stvaranju atmosfere straha? Nikad se nije snažno izjasnila protiv, recimo, Dodikovog pominjanja ‘dve srpske zemlje koje će se kad-tad ujediniti’?

– Srbija je vrhunac političke zloupotrebe postigla pred izbore na severu Kosova. Tu je zagovarano i razgraničenje i ujedinjenje sa RS-om. U javnosti su više o tome govorili [predsednik Skupštine Srbije Ivica] Dačić, pogotovo [ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar] Vulin, sa “srpskim svetom”. Vučić je igrao fleksibilno, ima indirektne izjave, očigledno je vrlo oprezan, sa nadom da će da uspe normalizacija sa razgraničenjem ušao je u tu priču. Ušli su i Edi Rama i Hashim Thaci, što je uplašilo ljude u Bosni i Hercegovoni da će se stvoriti pakt velikodržavnih projekata Srbije i Albanije, a da će Bosna i Hercegovina u tome biti žrtva. Sigurno da u celoj ovoj priči postoji Vučićeva odgovornost, a glavna je u tome što nema pravca u kojem vodi spoljnu politiku.

Može li se videti predratna atmosfera, s kraja 1991. i na početku 1992. godine?

– Vrlo malo. Tada su se rasprave odvijale u okviru Jugoslavije, kroz institucije, i stigle su do javnosti pojavom Miloševića. Sada se institucije time ne bave, pogotovu ne u Bosni i Hercegovini Bosna i Hercegovina je zamrznuto društvo. Ništa se ne dešava u pogledu otklanjanja uzroka nestabilnosti, reformi; naravno, na to snažan uticaj imaju Dodik i Beograd, ali ogroman je i uticaj Čovića i Zagreba. Sad vidimo kako [predsednik Hrvatske Zoran] Milanović podržava koaliciju Dodik – Čović, a s druge strane [predsednici Kosova] Vjosi Osmani nudi direktnu podršku – koju ne može da da – za ulazak Kosova u Evropsku uniju. Zna dobro Milanović da za ulazak Srbija treba da prizna Kosovo. Potpaljuju se vatre.

Drugo, devedesetih nije bilo međunarodne zajednice. Sada ulje na vatru dodaje EU, pogotovu proruske vlade, kao i desničarske i neonacističke. Kao što su austrijska, italijanska, mađarska, donedavno češka vlada, poljska, koja je na liniji antisemitizma… Širi je krug umešača, a svaka simplifikacija opasna.

Kad se u RS-u konstituisala jasna alternativa, koju predvode Srpska demokratska stranka [SDS] i Partija demokratskog progresa [PDP], kojoj se polako pridružuju druge stranke – tada je aktivirana borba za odbranu vlasti Dodika. Od tog momenta počinje odgovornost Beograda za to što nije uhvatio distancu. Jer, braniti Dodika je isto kao i braniti Čovića i Izetbegovića, braniti status quo. Vlast onih koji su se napljačkali još u ratu. I koji upravljaju strahovima, proizvode i zloupotrebljavaju strahove ljudi. To je taj prelom koji Beograd nije prepoznao. A Moskva jeste, Moskvi je to dobrodošlo da se zaustavi ulazak Bosne i Hercegovine u NATO.

Reklama

Ali, kao što sam rekao, na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti o Bosni Rusija se složila sa širenjem prisustva, broja i tačaka NATO-a i EUFOR-a u Bosni. Najnoviji predlog Rusije, koji je na sajtu Ministarstva spoljnih poslova, koji je poslat [američkom predsedniku Joeu] Bidenu, jasno govori o ruskoj poziciji. Ne pominje se Balkan u ruskoj interesnoj sferi, a to je dokument koji definiše rusku poziciju, koja kaže da ne mogu Ukrajina i Gruzija u NATO i ne može NATO u Ukrajinu. Ne govori se o Bosni i o Srbiji. Druga je stvar to što bi Rusija uvek malo čačkala, ali je pitanje cene koju će postići.

Ko je danas Milorad Dodik?

– U poslednje tri godine je fenomen. Čovek čiji realni politički uticaj i samostalnost ne postoje. On je trenutno čuvar plaže u zimskom periodu. Ali, nikako da odluče u Moskvi, evo sad i u Budimpešti – pa, i Beograd bi se verovatno prilagodio – kad prestaje taj zimski period, kad počinje sezona. Dakle, čovek u odlasku, politika u urušavanju. Pogledajmo samo najnovije izjave njegovih koalicionih partnera, nema više zaklinjanja u njega. On je sada jači u Sarajevu, u predstavama Bošnjaka, nego u realnosti.

Može, ipak, da napravi štetu, to i čini?

– Naravno, ali ako se nađu demokratski načini uklanjanja, izbori, ili mu se da prostor da izađe promenom politike, bez pretnje sudovima, to ide lakše. Ako se borac u boksu satera u ugao i ne da mu se da diše, on može i da ubije. Ljudi poput Ddika imaju izuzetnu ambiciju, on je zato i stigao dovde, ogromnu energiju. Ranije, međutim, nismo mogli čuti ovakve izjave da će da kazni Nemačku, uvede sankcije, pre tri godine nije lupao. Sada koristi svaki prostor da produži svoj politički život, pa i finansijski.

Pa, ako hoćete, u pravu je [američki diplomata Gabriel] Escobar, da su Dodikove posete Moskvi i Budimpešti vezane za sklanjanje imovine. Tako je na Balkanu, ali ne samo ovde, kad je neko u odlasku, postavlja se pitanje – da li uopšte može da živi na slobodi? Porodice su ugrožene. Sam je kriv što pre tri godine nije ponudio koncentracionu vladu. A kada je sa zakašnjenjem ponudio, i kada je video da će je opozicija prihvatiti, povukao je ponudu koja mu je bila jedini spas.

IZVOR: AL JAZEERA
CATEGORIES
Share This