Dr Duško Kuzović: “Sarajevo safari” – još jedan napad na ljudske duše

Dr Duško Kuzović: “Sarajevo safari” – još jedan napad na ljudske duše

Došlo je vreme da promenimo način reagovanja na lažne optužbe

Nedostatak dokumenata u dokumentarnom filmu baca ozbiljnu sumnju u svrhu i namere dela; vreme je da počnemo odgovarati kako struka nalaže; organizovati 1000 advokata sa tužbom za neistine iznete u „dokumentarnom“ filmu. Film ne sme biti zabranjen u Srbiji već omogućiti da ga vidi svako ko hoće.

Za „AJB DOC“ festival 2022. najavljen je „dokumentarni“ film „Sarajevo safari“, slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča, u kome se govori o tome da su organizovane posete za bogate strance koji su plaćali da sa položaja Vojske Republike Srpske ubijaju ljude i decu u Sarajevu. Da su na Pale  dolazili preko aerodroma Beograd a potom vojnim helikopterima Vojske RS i Vojske Jugoslavije. Osnove, korišćene za film, ukazuju da je krajnje vreme da promenimo način na koji reagujemo na ovakve proizvode ne kao država već kao građansko društvo.

Alati pristupanja ljudskim dušama

Da krenemo korak po korak koristeći intervju sa autorom na portalu Al Džazira:

Zloupotreba generacijskim razlikama: ovaj „dokumentarni“ film koji „…pomjera granice podnošljivog u razumijevanju rata.“ je dokumentarni film bez dokumenata (autor: „…moram odmah napomenuti da je skupljanje autentičnog i vjerodostojnog materijala izuzetno teško.“). On svesno publiku dovodi u situaciju stresa, a posebno lica koji su rođena nakon rata u BiH 90-tih godina prošlog veka. Pomenuta publika nema dovoljno iskustva o svim medijskim manipulacijama, kojima je Zapad izlagao stanovništvo Srbije i Crne Gore, dok je vršio agresiju na jednu po jednu republiku bivše SFRJ (nadam se da je vreme pokazalo da je termin agresija nedvosmislen).

Manipulacija vremenskom distancom: još jedan diskutabilan aspekt filma je vremenska distanca. Film govori o događajima koji su se (navodno) zbili 1993, pre nepunih 30 godina. Koliko je moguće naći svedoka + dokumenata o tvrdnji iznetoj u filmu?! Skoro nemoguće + malo verovatno! Ako su autori, kako tvrde, bili na terenu 1993, zašto onda nisu snimili film kada je stvar bila „vruća“ i kada je bilo lako naći dovoljno dokaza da svi kao društvo reagujemo?!

„O “safariju” mi je prvi pričao moj producent Franci Zajc februara 2019. godine i meni je ta priča bila apsolutno šokantna. S Francijem i snimateljem Božom Zadravcem smo već u početku godine 1993. snimali u Bosni i Hercegovini.“ (M.Zupanič)

Održavanje međuljudskih tenzija: Rat u BiH još nije završen, to svi znamo, kao što znaju i autori. Prvog jutra, kada bude završen rat, građani BiH će saopštiti autorima tog istog rata (EU, UK i SAD) da moraju da napuste BiH. Zašto će morati da napuste BiH? Zato što je stanovništvo BiH svesno da je decenijama porobljeno od kolonijalnih upravnika (zvaničnika-stranaca) do niza agencija i agenata (domaće stanovništvo) koji omogućavaju strancima da realizuju kolonijalnu upravu u praksi. Zato je provaliju između ljudi u BiH potrebno održavati što dubljom i za to se ne žale sredstva. Provalija razdora je najvažnija građevina u BiH, i na nju se obraća više pažnje i daje novca više nego u privredu, puteve, bolnice i škole.

Proksi (posrednik) kao alat agresije: Nažalost, iskustvo je pokazalo da izvođači radova na poslovima razdora ovog dela Balkana su uglavnom građani sa teritorije bivše SFRJ. Svi mi imamo poverenje prema bivšim žiteljima SFRJ stečeno na raznim osnovama. Svaki projekat koji dolazi iz tog prostora apriori se prihvata i dugo vremena treba da prođe, dok ljudi ne shvate pravu pozadinu aktivnosti. Tada je većma kasno, a obično je već došao novi napad.

Rasklapanje proizvoda meke agresije

Know-how: kako nam je poznato kroz događaje 90-tih, a posmatrajući alate koje samo ovaj intervju koristi, jasno je prepoznatljiva know-how tehnologija. Pa da pogledamo malo „ispod haube“ ovog višenamenskog projektila:

„Da, stranci su plaćali velike svote novca, ali niko mi nije znao reći koliko konkretno je to bilo. Jedan svjedok tvrdi da su tarife bile više ako su pogodili dijete.“ (Autor)

Svi smo/su osetljivi na bilo koju vrstu nasilja nad decom (osim ako ta deca nisu Srbi ili Rusi). Tu nema razlike da li živite na zapadu ili istoku – svi smo ljudska bića.  Priča o ubijanju dece treba da poveća utisak kod čitaoca do mere da ga dovede u stanje duhovnog „nokdauna“, a potom uvede u stanje slabosti kako bi nakon toga što bolje „progutao“ proizvod.

„…strane obavještajne službe su pratile taj fenomen i sve tako izgleda da niko iz međunarodne zajednice nije intervenirao na način da se taj ‘safari’ zaustavi.“ (M.Zupanič)

Strane obaveštajne službe treba da posluže kao garant vernosti priče bez dokaza. Naime, indirektno se govori da dokazi postoje, ali obaveštajne službe, kao i uvek, dokaze kriju i ne žele da ih iznesu javnosti na uvid. Ovaj korak dolazi nakon prethodnog, priče o deci, i treba da podigne nivo poverenja u priču bez dokaza, i „zapečati“ apsorpciju medijskog oružja u umu ljudskog bića.

„Dozvolite da kažem još nešto. U karijeri sam snimio mnogo filmova, a nijedan nije bio ni približno tako mračan kao taj. Tako crn i tako pesimističan.“ (M.Zupanič)

Neophodna „iskrena“ ispovest autora o težini činjenica služi da usmeri gledaoca na emocije (jer su one i krajnji cilj proizvoda).

„Ali, sa druge strane, čini mi se izuzetno važno da svi koji imamo tu mogućnost – širimo znanje o fenomenologiji zla koje je u ljudskom biću. Da bi se tom zlu znali suprotstaviti.“ (M.Zupanič)

Na kraju, poruka autora o univerzalnim razlozima zbog kojih je snimio „dokumentarni“ film bez dokumenata, i „disklejmer“ da to ne čini iz niskih nagona (na primer, akcije održavanja razdora u BiH)

„Jezik (njihov) kosti nema, ali kosti (naše) lomi“

Kao trajna posledica ovog filma ostaće veo kojim će se pokriti „nešto što se desilo, ali nema dokaza“ i što će još dugo da razjeda društvo i odnose u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. Toga je autor sigurno bio svestan bez obzira na pokrivalicu tipa „imam obavezu prema istini“. Podvlačim: kako on, tako i mi imamo obavezu prema istini!

Autor ovim medijskim alatom (može se nazvati i oružjem) kod gledalaca pa čak i čitalaca intervuja proizvodi emocije osude i mržnje prema učesnicima u ovom užasnom poslovnom aranžmanu (Srbima iz Srbije i Republike Srpske). Da je hteo da dovede do društvene katarze on bi ponudio dokaze i insistirao na osudi. U protivnom ili bi trebao da ćuti ili da snimi drugi filmski format. Podvlačim: operišući sa pričama cilj autora je proizvesti stanje povređenosti i mržnje kako bi se održao razdor između naroda.

Ovakva aktivnost je nama poznata pod nazivom „false flag“. Ona nam je svaki put:

  1. a) oduzimala deo kredibiliteta kada nam je najviše trebao,
  2. b) dehumanizovala nas kako bi se lakše sprovela (a možda i opravdala) agresija nad nama,
  3. v) crpela energiju na dokazivanje neistinitosti i nevinosti zbog lažne optužbe,
  4. g) proizvodila vazdušne predmete kojim se diskreditovala državna uprava zbog nereagovanja. (Ima još, ali je ovo dovoljno).

Podvlačim: na „false flag“ operacije smo reagovali pogrešno – ćutanjem!

Očigledno da je autor pristao da bude saučesnik u ovoj akciji, svesno (za nagradu) ili kao koristan idiot. Pored njega, tu su svi ostali učesnici u kreiranju scenarija i realizaciji ovog „dokumentarnog“ filma. Podvlačim: svesno nuđenje i davanje građanima toksičnih napitaka (kako bi se održao razdor među građanima), mora biti krivično delo, i krajnje vreme je da bude adekvatno sankcionisano!

Da je ovaj film u kategoriji „igrani film“, malo bismo mogli diskutovati sa uslovno njegovim „umetničkim“ stavovima. Međutim, ovaj film koristi formu dokumentarnog filma, koristi poverenje koje građani imaju prema tom žanru, i koristi kategoriju „dokumentarni“ kako bi dodao vrednost dokumentima koje ne iznosi. Podvlačim: autor zloupotrebljava formu prema kojoj publika ima poverenje kako bi nepostojećim dokumentima dao bilo kakvu težinu.

I tu, po mom skromnom mišljenju, je mesto gde su otkrili svoje prave namere (i izvore).

Sloboda govora mora da postoji u Srbiji. Neophodna je za društveno zdravlje i opstanak države. Svako može (i ima obavezu) da kaže šta misli i ne sme biti kažnjen zbog toga. Reč mora da povrati svoju vrednost, jer je bila osnov života društva na Balkanu milenijumima. Potsećam na narodnu poslovicu, „Jezik kosti nema, ali kosti lomi“ i toga moramo biti svesni, i mi, ali i svako ko dođe u našu kuću, sobom ili svojim delom.

Ova akcija najviše ugrožava Vojsku Srbije (koja važi kao pravni naslednik Vojske Jugoslavije), ugled visokih starešina (jer su navodno dozvoljavali ovakve užasne zločine), vojnika i oficira (sigurno su znali ali su ćutali ili bili glupi), policije u Srbiji (koja je sve gledala i nije reagovala) i nekoliko obaveštajnih službi VBA, VOA i BIA (koje su sigurno znale i trebale da to na vreme spreče, ali nisu iz gnusnih materijalnih razloga). Naravno, niko od pomenutih neće reagovati iz njima znanih razloga. Međutim, naše društvo treba i mora da reaguje. Ovaj čin je proizveo mnogo štete ugledu građana i privrede Srbije (turizma, kulture, privrede, obrazovanja, itd). U obavezi smo da reagujemo!

Vreme je da prekinemo nekažnjenu sezonu lova na Srbe. Dugo smo trpeli neosnovane udarce i ogromnu štetu nakon toga, jer naše političko rukovodstvo, poraslo u udobnim salonima, nije kadro da se nosi sa vukovima i džukelama na političkoj sceni. Ističem na Zapadu politika je alat ekonomije, za razliku od Istoka. Kada kod nas politika zakaže, a pre ili kasnije uvek zakaže, ona gurne na scenu vojnu silu. Vreme takvog delovanja je davno prošlo. Rat je oko nas, neki ga uprošćeno nazivaju „hibridni“, i vodi se alatima koje su razvile društvene i „humanističke“ nauke (one koje su kod nas najzapostavljenije i koje vode lica nimalo naklonjena poreskom obveznicima koji ih plaćaju). Pojednostavljeno to je oblik razoružavanja protivnika.

Epilog

Ovaj put moramao pokazati da nam je stalo do ugleda najpre u našim očima, očima naše dece, da smo građansko društvo i trebamo reagovati kao građani. Skromno predlažem sledeće korake ka tome:

  1. Film ne sme biti zabranjen u Srbiji. Ne treba dozvoliti njegovo prikazivanje u servisima koje plaćaju poreski obveznici, niti na televizijama koje imaju državnu frekvenciju. Međutim, svakom ko hoće treba dozvoliti da vidi film.
  2. Zvanično, kroz državno i vojno tužilaštvo, utvrditi istinitost navoda koji se pominju u filmu. U odgovoru oba tužilaštva srpskoj javnosti sada zahtevamo jasno i precizno izjašnjenje po svim navodima iz „dokumentarca“. Ukoliko tužilaštvo radi samo po pismenom nalogu spremni smo da podnesemo potreban pisani osnov. Poznato nam je da postoji opasnost da tužilaštvo, umesto da se završi posao za nekoliko meseci (koliko bi trajalo u zapadnim državama), rastegne svoj rad u beskraj ili primeni ćutanje administracije. Svaki takav postupak treba biti tretiran kao saradnja sa stvarnim naručiocima ovog oružja protiv građana Srbije.
  3. Ukoliko postoji i najmanji trag istinitosti navoda u filmu, hitno i javno procesuirati odgovorne, kako one koji su to organizovali, tako i lica koja su koristila te usluge: „…Amerikance, Kanađane i Ruse, drugi Italijane.“. Filmu dozvoliti prostor u medijima koje plaćaju poreski obveznici u Srbiji kako bi znali šta se dešavalo i njihovo ime.
  4. Ukoliko su tvdrnje iznete u filmu neistinite, 1000 građana da angažuje advokatske kancelarije i pred sudovima Republike Srbije ustane sa tužbom protiv autora (Miran Zupanič), producenta (Franci Zajc) i kompanije koja je snimila ovaj film. Zahtevi za naknadu štete treba da budu za iznose koji su realna naknada za pretrpljen duševni bol / materijalni gubitak lica / kompanije. Svako neka sam proceni i dokaže štetu koju je pretpreo. Svesni smo da se danas u našim sudovima građanima dosuđuju simbolički iznosi odštete, kojima u suštini okupaciona vlast štiti prostor terora nad građanima.
  5. Novac eventualno dobijen od odštete obavezujem se da izdvojim za snimanje naučnog filma o mogućnosti saradnje hrišćanske i muslimanske konfesije na razvoju privrede, poljoprivrede, školstva i zdravstva na prostoru Bosne i Hercegovine i Srbije. Film mora biti zasnovan ne na praznoj priči već na praktičnim modelima saradnje. Druga tema koja se nameće kao potrebna je sposobnost građana da sami vode svoju državu, bez kolonijalnih upravnika i kolonijalnih institucija.

„Disklejmer“: Ovaj tekst nije usmeren protiv slobode govore, niti protiv lica koja ukazuju na nekažnjene zločine, niti protiv umetničkih sloboda, niti protiv bilo koje konfesije, nacionalnosti ili političke grupacije. Tekst je poziv da zajedno ustanemo protiv podela, koje se perfidno i promišljeno unose među građane radi ekonomskog interesa kolonijalne uprave nad Bosnom i Hercegovinom i Srbijom, kontinuirano, čak 30 godina po završetku rata.

Iskra

CATEGORIES
Share This