Pao je tender. Ne za kupovinu kumove zgrade, dakako, nego za organizovanje samita. Posle se Kučuk (nije Alija!) kleo da nikome ne želi ništa loše, ali da zakon mora da se poštuje.
Iskoristio je to baja (nije Aganlija jerbo se u ovoj priči ne radi o dahijama) da istakne kako se to u njegovom zabranu ne može desiti. Ponudio je da podmetne sopstvena leđa (metar preko njih, što da štedi) kako bi se sačuvao obraz zemlje (što da škrtari iako do nje ne drži).
„Kod nas ne može da pada jerbo za tendere ne marimo mnogo. To se odoka dogovara, k’o u svakoj domaćinskoj kući. Kad ženi treba kaput, odem ja da kupim. Ma, kupim za celo selo. Zato mi u Bakincima idemo uniformisani, k’o babuške. Milina pogledati. Ako sam zbog Djokovića, (ko je pomenuo ciganiju?), ceo kvart pretvorio u teniski centar, budžet pretumbao (ko sad može da kaže da nije moj?) da bih to napravio, ako helikopter mogu da šaljem po Cecu i Jecu (separatno da se ne bi potukle), šta mi teško da organizujem taj događajčić“, dominirao je baja pred novinarima upitavši: „Vidite li sad kako majstor radi? Šta je novinarska spram bajine patke, paceri jedni“.
Nešto dalje, premijer Radovan, što će reći naša Živka ministarka, je sklapao budžet. O vratu mu krojački metar, u ruci makaze, zamišljeno zagledan u rupe. „Ne ide pa to ti je. Gledam kako da ih izbegnem, ali ne biva. A trošite, derete budžet ko vuk jagnjeću kožu“, iskovrežio se na nezahvalne molioce koji su se, grupa za grupom, pomaljali na vrata i remetili premijerovu idilu.
„I prekrajaj i pozajmljuj, zadužuj se, ali nikako sastaviti godinu“, ogorčeno je rekao Radovan pakujući se put Hercegovine.
A tamo su se, da pokvare ljudima vikend, zaputile najvažnije glave sa obe strane Drine.
„Što je ovo auto ovako tesno“, zakukao je baja skidajući se. Iz Nevesinja je morao u vožnji, takoreći u letu, da do Gacka promeni kostim. Iz uloge predsednika entiteta da pređe u ulogu predsednika stranke. Sreća pa je put loš, a i okuka usporava. Sve mu se smućkalo, pomešale se funkcije i nadležnosti. Državnik mu ostao u nogama, a partijac na jeziku. Obećavao je što ne može, zapretio zaštićenima. Elem, mečka jeste sa trnom, besna, ali i bez svih zuba. Ostalo je da hvata na iskustvo, da ne kažem, na patku.
Sreća pa hercegovački ustanici ne mogu da vide ko im odaje poštu i priprema proslavu jubileja dok im zemlje grcaju u dugovima, a obespravljeni širom Srbije, u vapaju za pravdom, zastaju na 15 minuta za 15 žrtava.
Ni Jablaničane nema ko da čuje. Dva meseca nakon nesreće koja ih je zadesila, ne znaju šta će biti i da li će uopšte biti obnove. Ne pomaže vlast, ali ne mare ni zemljaci. Nesvesni da je kamenolom, kao i nadstrešnica u Novom Sadu, iznad svih nas. I ne zna se ko je sledeći.
„Na šta smo spali, kukala nam majka. Ni Turci nisu bili ovakvi“, garant bi rekao Pero Tunguz i razmotrio treba li se boriti za slobodu ako joj je ovo lice.
