Biljana Ðorđević je kopredsjednica Zeleno-levog fronta i docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Sa njom razgovaramo o aktuelnim protestima protiv eksploatacije litijuma u Srbiji. “Činjenica je da je litijum potreban Evropskoj uniji, jer je sama donela strateški cilj u kojoj su joj potrebni kritični i strateški minerali radi tranzicije sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije. Posebno je potreban nemačkoj automobilskoj industriji, jer ona kaska za Kinom u proizvodnji električnih automobila. To stavlja Vučića u poziciju u kojoj ima nešto da ponudi EU i da od omiljenog stabilokrate sad bude omiljeni eksploatator svoje zemlje radi opstanka na vlasti.” – kaže Ðorđević za BUKA magazin.
Kako vidite komunikaciju stanovništva i vlasti u vezi s eksploatacijom litijuma?
Komunikacija vlasti sa stanovništvom je bila katastrofalna. Setimo se samo da je Vučić krajem 2021. godine, kada je počelo privremeno povlačenje iz projekta, izjavio da “nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima”. Onda se pričalo da će se posebno voditi računa da se u javnu raspravu uključi lokalna zajednica, a zapravo su ljude koji se protive projektu sve vreme nazivali izdajnicima i lažovima. Dve godine se ne zna gde je nestala narodna inicijativa koju je potpisalo preko 38 000 građana i vlast se bukvalno pravi luda kada je reč o tome, a na krivične prijave koje smo kao Zeleno-levi front protiv raznih predstavnika vlasti zbog krađe narodne inicijative podneli tužilaštvo nije reagovalo.
Kada ih je otpor građana iznenadio i kada su se desili masovni protesti, vlast se uplašila jer je nezadovoljstvo prodrlo i u njihovo biračko telo, onda su navodno obustavili projekat, ali je komunikacija vlasti u vezi sa projektom i dalje pokušavala da “proda” građanima projekat, stalno smo mogli da čujemo da predsednik Srbije krivi sebe što je popustio pod “pritiskom”. Bilo je jasno da je to služilo testiranju javnog mnjenja. Sada je komunikacija intenzivna i služi za manipulaciju i pokušaj pridobijanja građana na svoju stranu. Sadašnji pokušaji racionalizacije, insistiranja na stručnoj raspravi i standardima životne sredine apsolutno nikome ne mogu delovati uverljivo jer je ovo vlast čija moć počiva na širenju dezinformacija a i slučaju konkretnog protesta građani koji protestuju se satanizuju, a krade se narodna inicijativa građana i stvaraju se uslovi u kojima zapravno nema javne rasprave pa je nemoguće ni da ona bude stručna.
Govorimo o projektu koji je već jednom zaustavljen na nekoliko godina. Vjerujete li da postoji način da se problem trajno riješi?
Ne verujem u trajnost ijednog rešenja dok su naprednjaci na vlasti i oni su sami pokazali baš na slučaju ovog projekta zašto im ne treba verovati. Privremeno su nakon masovnih protesta stopirali projekat Jadar uredbom o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar” po svemu sudeći namerno na način koji bi kompanija Rio Tinto mogla da iskoristi pred Ustavnim sudom. Onda su sačekali da prođe dve godine, da kompanija pod ogromnim pritiskom protesta unekoliko izmeni projekat i uradi nacrte studija kako bi u dogovorenom trenutku otpočela medijska ofanziva oživljavanja projekta i hop – baš tih dana je Ustavni sud proglasio pomenutu uredbu neustavnom i u Srbiju su stigli kancelar Šolc i komesar Šefčović. Kad neko ukine podelu vlasti, okupira sudstvo i tužilaštvo, stavi u džep Ustavni sud, sve odluke koje donese su samo privremene. Jasno je da sada ekološki pokreti traže usvajanje zakona koji je i bio predmet narodne inicijative – da se obustavi iskopavanje litijuma i bora – ali ko kaže da to onda opet neće biti proglašeno neustavnim ili da se ponovo neće pojaviti argument penala koje moramo da plaćamo kompaniji ako ukinemo projekat koji je volšebno nestao a jedno vreme nаs je Ana Brnabić kao premijerka samo time plašila. To ne znači da neću pozdraviti ako do takvih koraka dođe, samo da neću verovati da je to kraj dok ne smenimo ovu vlast koja se bavi prevarama.
U čemu leže benefiti vlasti u eksploataciji jadarita? Da li je to politički ili ekonomski interes i čime je motivisan?
Rekla bih da su interesi i politički i ekonomski – za vlast, ne i za zemlju kojom, nažalost, upravljaju, niti za njene građanke i građane. Rudarski sektor u Srbiji raste, mada nismo od toga videli povećanje životnog standarda građana, a jesmo videli izuzetno veliko povećanje rudarskog otpada, od čega je značajni udeo opasni otpad, više nego u drugim privrednim granama. Raste i zagađenje i zato se javlja otpor stanovništva i ekoloških aktivista.
Naknada za eksploataciju resursa poput litijuma je 5% od prihoda, a s obzirom na to kako se ova zemlja pljačka, postoji bojazan da se ni to ne bi dobilo, jer kompanija može da prikaže da posluje sa gubicima. Naravno, velika je razlika da li samo rudarimo ili prerađujemo rudu i razvijamo industriju u zemlji na bazi te rude – i trenutno Vučić pokušava da ubedi javnost da će čitav lanac vrednosti biti ostvaren u Srbiji i tako je pokušao da opravda potpisivanje Memoranduma o razumevanju sa Evropskom unijom o strateškom partnerstvu u vezi sa kritičnim sirovinama. Ja verujem da je koruptivna političko-ekonomska elita našla za sebe računicu u svemu ovome i zašto se grčevito bori za ovaj projekat. Ipak, podsetila bih i da je Direktivom o kritičnim sirovinama EU planirano da se 10% kritičnih i strateških minerala eksploatiše u EU, a da se 40% prerađuje u EU – ako se toliko juri Srbija da bi se od nje dobio litijum jer ga za potrebe Evropske unije nema dovoljno i da sve evropske zemlje eksploatišu sve svoje rezerve, onda ne vidim kako će EU ispuniti svoj cilj da se čak 40% kritičnih sirovina prerađuje u EU i da i Srbija prerađuje. To može samo ako je Srbija u EU, a dosta smo daleko od toga i odgovorno tvrdim da Vučiću i nije u interesu da nas uvede u EU i da tome služi kontinuirana antievropska propaganda.
Činjenica je da je litijum potreban Evropskoj uniji jer je sama donela strateški cilj u kojoj su joj potrebni kritični i strateški minerali radi tranzicije sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije. Posebno je potreban nemačkoj automobilskoj industriji, jer ona kaska za Kinom u proizvodnji električnih automobila. To stavlja Vučića u poziciju u kojoj ima nešto da ponudi EU i da od omiljenog stabilokrate sad bude omiljeni eksploatator svoje zemlje radi opstanka na vlasti.
Građani ne veruju ljudima koji su okupirali naše institucije, a znaju i da nemamo stroge evropske ekološke standarde, ni na papiru ni u praksi.
Da li postoji politička volja da se u ovom trenutku počne razmišljati o dizajnu javne politike zaštite životne sredine?
Pretpostavljam da me pitate za političku volju vladajuće većine – i ne, ja to ne vidim. Srpski zakoni iz oblasti zaštite životne sredine nisu harmonizovani sa evropskim, a i ovi koji delimično jesu se ne poštuju. Dovoljno je da vidimo šta se dešava na istoku zemlje, u Boru, ali i na brojnim drugim mestima. Na čelu ministarstva je ministarka Vujović u koju apsolutno niko nema poverenja da je uopšte zanima njen posao, a kamoli da zna šta radi.
Mi apsolutno nemamo razloga da verujemo da je ovoj vlasti stalo do životne sredine, jer oni zamišljaju da se to njih ne tiče – oni mogu da se zatvore u svoje “ograđene zajednice”, u svoje Beograde na vodi, u svoje vile i penthause, dok šalju svoju decu u privatne škole u inostranstvu. Problem je što i njihovo masovno članstvo shvata da taj nivo privilegija nemaju svi – iako su se okoristili od toga što se njihova partija izjednačila sa državom, ne mogu se sami toliko zaštititi. Zato ovo pitanje uzdrmava vlast.
Ko može i ko treba da definiše opcije i rješenja problema narušavanja životne sredine?
Najpre, imamo neke evropske standarde sa kojima treba da se harmonizujemo, znači za početak treba da to pogledamo, ne moramo da izmišljamo stvari iznova, ali onda treba da te direktive primenimo u skladu sa našim kontekstom i potrebama. To treba da rade stručnjaci, ekološka udruženja i lokalne zajednice kojih se to tiče, uz inkluzivne javne rasprave kako bi se šira javnost obrazovala i znala svoja prava i obaveze. Političke partije to treba da politički artikulišu i poslože ekološko-društvene prioritete. Ne mislim da je to toliko drugačije u odnosu na druge oblasti javnih politika – naš problem je što se gotovo nijedna javna politika ne usvaja poštujući imperative stručnosti i participativnosti.
Imaju li politički subjekti danas moć da mobilizuju i uključe širu društvenu zajednicu? Koje mehanizme treba da koriste?
I imaju tu moć donekle, ali je i nemaju u meri u kojoj je to potrebno. Delom je to posledica razbijanja opozicionog partijskog sistema od strane vlasti i slabosti partija, ali i pogubnog uverenja unutar jednog dela opozicionog javnog mnjenja da je sramota ako želite jačanje partijske infrastrukture. Nije jasno kako se misli da opoziciona partija pobedi na izborima ako ne jača svoju organizaciju, brojnost ljudi koje uključuje u svoje aktivnosti i stiče kompetentnost da upravlja. Biti u opoziciji je žrtva, jer ćete vrlo lako izgubiti posao, biti meta tabloida, i vi i vaša porodica, možda čak i žrtva fizičkog obračuna i pretnji po život. A onda neko očekuje da sve to radite u svoje slobodne vreme, da budete organizovaniji od nekoga ko je prigrabio sve državne resurse u borbi protiv vas, i da vam pritom malo ko pomogne, ali traži da ste non stop na raspolaganju. To je prikrivanje sopstvene nespremnosti da se da doprinos u borbi za promene i da se preuzme odgovornost za političke odluke. U redu je da se ljudi odluče da svoj doprinos daju kroz drugi format organizovanja – ali to je i dalje izgradnja organizacije i infrastrukture, samo se razlikuje način na koji se dolazi do cilja. Mi iz Zeleno-levog fronta to dobro znamo, jer smo počeli kao građanska inicijativa, i preko društvenog i političkog pokreta shvatili da moramo da izgradimo političku partiju, ali svaka od ovih faza zahtevala je izgradnju infrastrukture. Partije onda svoje ciljeve ostvaruju uglavnom putem učešća na izborima, a društveni pokreti kroz druge kanale vršenja pritiska na institucije. Na kraju, koordinacija svih ovih aktera za promene u društvu je neophodna i to je osnovna politikološka činjenica.
U otpor projektu Jadar su se svi uključili, na različite načine, ali nije do sada uspostavljena potpuna koordinacija ekoloških pokreta i političkih partija. U društvu i dalje rovari narativ da ekološki protesti treba da budu nepolitički, iako su zahtevi upućeni vlasti i kao takvi politički. Juče je održan dostojanstveni masovni protest “Rudnika neće biti” sa preko 40 hiljada ljudi koji su rekli da Srbija nije na prodaju, da naše reke, planine i priroda pripadaju nama, a ne Rio Tintu, niti bilo kojoj drugoj kompaniji koja na njima hoće da zarađuje, i da ih ova vlast ne može žrtvovati zbog sopstvenih interesa. Partije nisu uključene u organizaciju protesta, niti u planiranje blokada, danima je maltene bila hajka protiv političara na protestima, kako ne treba da se nameću i kako nanose štetu. I većina opozicionih političara je to ispoštovala. Međutim, ovo se ne završava na jednom velikom protestu ili blokadi ili blokadama – to su metodi borbe, to možda mogu i biti prelomni događaji, ali oni na kraju moraju da se institucionalizuju. Mi smo, zapravo, videli kako se pobeda građana protiv projekta Jadar 2022. godine nije institucionalizovala. Ta institucionalizacija je politički čin i ne može se izvesti bez partija.
Buka
