25 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju

Prošlo je 25 godine od poccetka agresije NATO na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine.

Agresija NATO na Srbiju pripremana je u dužem periodu, a sasvim aktivno tokom 1998. Zvanično, razlog za agresiju bila je situacija na Kosovu i Metohiji, gde je bila u toku oruzzana pobuna takozvane OVK, pri ccemu su sve vreme dogadjali brojni akti terorizma ccija su zzrtva bili pripadnici drzzavnog aparata Srbije i SRJ, a isto tako mirni civili, kako Srbi tako i Albanci.

 Prema procenama, negde do jula 1998. godine, takozvana OVK drzzala je pod svojom kontrolom, oko 40 procenata prostora Kosova i Metohije. Veruje se da se u sastavu tzv. OVK nalazilo u to vreme visse od 20.000 ljudi.

 Kontrolisali su ruralne i zabaccene delove pokrajine. Pritom su ometali saobrachajnice, napadali prolaznike, vozila, vrssili brojne otmice. Napadi na policiju koja je ccuvala vazzne objekte, saobrachajne rute, kljuccne punktove, gradove, graniccnu zonu, bili su vrlo ccesti, iz dana u dan.

 U jednoj fazi, Vojska Jugoslavije, koja se sve vreme drzzala dosledno po strani, bila je primorana da pomogne policiji. Recc je bila o deblokadi Deccana juna 1998. i oslobodjenju Orahovca jula 1998. koji su teroristi bili zauzeli.

 Prostor jugozapadnog dela KiM u proleche 1998, bio je prostor masovnih teroristicckih aktivnosti. Napadani su kako civili tako policija. Saobrachajnice na prostoru opstina Deccani i Djakovica, bile su pod opsadom terorista OVK.

 Upravo na tom potezu, preko pograniccnih planina nalazile su se glavne rute za prevlaccenje oruzzja i vojne opreme iz Albanije. Lokalni zapovednik teroristiccke OVK na tom potezu bio je, inacce, Ramuss Haradinaj. I prethodnih godina redovan zzivot na tom potezu je bio veoma otezzan zbog aktivnosti albanskih ekstremista, a tokom 1998, kako je izbilo proleche, postao je neizdrzziv. Put Djakovica – Deccani – Pech postao je neprohodan za normalan promet.

 Varossica Deccani nassla se u vissemeseccnom okruzzenju, odseccena, bez telefonskih veza, bez struje. Tokom aprila i maja vodjene su tesske borbe. Krajem maja napadi i ubistva civila i policajaca, uz brojne zzrtve, umnozzili su se.

 Tada je prvi put u operacije ukljuccena i Vojska Jugoslavije, prvog dana juna. Deccani su deblokirani nakon vissednevnih borbi. Visse desetina terorista tzv. OVK je stradalo, a zona koju su kontrolisali je uglavnom oslobodjena. Tada zapoccinju zbegovi albanskih seljana, na ssta ih primoravaju ekstremisti tzv. OVK. Vlasti u Tirani tvrdile su da je navodno u Albaniju prebeglo 20.000 lica, dok je, po njima, 8.500 prebeglo u Crnu Goru, ssto su graniccne sluzzbe SRJ negirale.

 Prvih dana juna teroristiccka OVK poziva na oruzzje sve Albance od 18 do 55 godinai, bio je to dakle poziv na opsstu mobilizaciju odnosno oruzzanu pobunu.

 Possto su Deccani oslobodjeni, vlasti Srbije odnosno SRJ, organizuju posetu diplomata iz Beograda tom kraju. Njihovi izvesstaji i saopsstenja bili su opreccni, kako su se razlikovale politike njihovih vlada. Usledile su osstre osude Srbije sa Zapada. Savet bezbednosti OUN 8. juna zabranjuje ma kakve investicije u SRJ. CCelnici SAD i EU, optuzzuju Srbiju za etniccko ccisschenje, ratne zloccine, humanitarnu katastrofu. EU takodje ssiri sankcije protiv SRJ, zabranjuju se ponovo komercijalni letovi avioprevoznika iz SRJ.

 Paralelno, poccinje rasporedjivanje trupa NATO u Albaniji i Makedoniji. Vojni ministri zemalja NATO donose 11. juna 1998. Deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju na KiM. Vech polovinom juna u toku su vojne vezzbe NATO nazvane „Odluccni orao“ na samoj granici Srbije. Kontakt grupa zahteva povlaccenje snaga Srbije sa Kosova i Metohije, ssto Slobodan Milossevich prihvata, uz uslov prestanka teroristicckih aktivnosti.

 Vazzan momenat bio je takodje napad na Orahovac, odnosno zauzimanje te varossice. Pripadnici teroristiccke takozvane OVK napali su Orahovac 17. jula 1998. Bio je to prvi pokussaj zauzimanja vecheg mesta, grada, od strane tzv OVK.

 Tokom prva dva dana albanski ekstremisti zaposeli su kljuccne objekte u gradu, opsstinsku upravu, zgradu posste, Dom zdravlja. Deo Srba je kidnapovan i masakriran. Telefonske veze su prekinute, snabdevanje strujom takodje, osstechena je trafo stanica. Pripadnici policije su blokirani u njihovim objektima i zgradi hotela. Saobrachajnice su minirane, na prilazima gradu rasporedjeni snajperisti.

 Akcija oslobadjanja Orahovca od Vojske Jugoslavije i policije Srbije zapoccela je 18. jula. U popodnevnim satima trajale su zzestoke borbe na prilazima gradu. Orahovac je uglavnom oslobodjen posle dvodnevnih borbi 19. jula, a borbe su nastavljene i sutradan.

 U okolini varossice trajao je pritom teror nad Srbima, od 11. jula. Najmanje 110 Srba civila je oteto. Potom su pronadjeni posmrti ostaci 42 zzrtve. Bilo je sluccajeva unisstavanja celokupnih porodica.

Paralelno, u zapadnim medijima trajala je osstra kampanja protiv Srbije. Dogadjala se svojevrsna poplava propagandnih, neistinitih, informacija o zbivanjima na Kosovu i Metohiji.

 U knjizi „Moderno ratovanje“ Vesli Klark nije krio da je, kako se izrazio, planiranje agresije NATO protiv SRJ „sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku“. Koji mesec potom, sve je bilo spremno.

 Savet NATO 12. oktobra 1998, doneo je odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga. Usledio je sutradan sporazum Slobodna Milossevicha i Riccarda Holbruka. Nalozzeno je smanjenje broja vojnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s poccetka 1998. Dogovoreno je da posmatracci OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM. Insistiralo se da nijedno lice neche biti gonjeno pred drzzavnim sudovima za kriviccna dela u vezi sa sukobom na KiM.

 Po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvaniccno je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. NATO agresiji prethodile su neiskrene ponude medjunarodne zajednice, kao i rasporedjivanje dodatnih NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Navodni pregovori u Rambujeu vodjeni su od od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konaccni ponudjeni tekst nije potpisala. Usledio je joss jedan teatralni dolazak Riccarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Milossevichem, najvisse s namerom da se medijima prikazzu navodne mirovne namere.

 Nivo zahteva upuchivanih zvaniccnom Beogradu, tokom takozvanih pregovora, ssto je potvrdila ccak i Medlin Olbrajt, podizan je sve vreme. Kako je tumaccio Vladislav Jovanovich, najave bombardovanja postojale su vech desetak godina, joss od vremena kada je Bob Dol u Prisstini obechao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji americckih Srba rekao je naknadno da ono ssto je ponudjeno Milossevichu ni on ne bi potpisao. Sliccno vidjenje je docnije izneo i Henri Kisindzzer.

 Kao neposredan izgovor za agresiju NATO iskorisscheni su dogadji u Raccku, 15. januara. Medijski je takodje predstavljano da je neuspeh navodnih pregovora vodjenih u Rambujeu i Parizu bio razlog.

Nesumnjivo, agresija NATO bila je zapravo podrsska teroristicckoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada vech poccinila brojne zloccine, a sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije.

 Nakon ssto je Skupsstina Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predlozzila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno ressenje na Kosovu i Metohiji, NATO je zapocceo vazdussne udare.

 Naredbu za napad dao je Havijer Solana, generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to presedan.

 Prema prvom saopsstenju Generalsstaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gadjano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prisstinu, Kurssumliju, Batajnicu, Strazzevicu. Devetnaest zemalja NATO zapoccelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz ccetiri vazduhoplovne baze u Italiji.

 Predsednik SAD Bil Klinton iste vecceri je govorio o potrebi „zastrassivanja Srbije i Jugoslavije“ i „unisstenju vojnih kapaciteta Srbije“, da se ne bi, kako je rekao „preduzimale akcije protiv kosmetskih Albanaca“.

 Toni Bler, premijer Britanije, izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta jer je to trazzio „narod Kosova“, pod ccim je on, kako je otvoreno rekao, podrazumevao Albance.

 Prema  podacima Ministarstva odbrane Srbije tokom vazdussne agresije NATO ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije. Procenjeno je da je poginulo oko 2.500 civila, medju njima 89 dece, ranjeno oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, 25 osoba se vodi kao nestalo.

 Prema navodima srpskih struccnjaka, do 10. juna zabelezzeno je 18.168 avio poletanja. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izvidjanja, avaksi, tankeri. U dejstvima je u prvo vreme uccestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.

 Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nisu priznati. Iz Beograda su dolazile tvrdnje da je oboreno visse desetina letelica, za ssto nema potvrde. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio više od 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je americcki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. da NATO nije imao zzrtava. U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu ccuvaju se ostaci srussenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarechih projektila. Letelica F 117, takozvani „nevidljivi“ prethodno simbol superiornosti americcke tehnologije, zavrssila je u njivi u ataru sremskog sela Budjanovaci.

 Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije nassao na meti. NATO je  izvrssio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, medju kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogachenim uranijumom. Osim napada sa brodova u Jadranu, kao i iz ccetiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvrssavane iz baza u zemljama Zapadne Evropi i SAD.

 Razorena je infrastruktura, privredni objekti, sskole, zdravstvene ustanove, medijske kuche, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. O materijalnoj ssteti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su razliciti podaci. Tadassnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na priblizzno stotinu milijardi dolara, a grupa ekonomista G17 procenila je sstetu na 29,6 dolara.

 U bombardovanju je unissteno i osstecheno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Osstecheno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 deccjih vrticha, 69 sskola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Unisstena je trechina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Panccevu i Novom Sadu, ssto je imalo i nesagledive ekolosske posledice. NATO je upotrebio, navodno prvi put, takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999. Zgrada RTS u Beogradu unisstena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja 1999, na Medjunarodni dan slobode medija.

 Agresija je obustavljena potpisivanjem Vojno-tehnicckog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999, da bi tri dana potom poccelo povlaccenje snaga Srbije odnosno SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio uspostavljanje misije Ujedinjenih nacija, UNMIK.

 Generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su u rejonu sela Kololecc, kod Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Urossevcu oko 19.35. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ.

 Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244. U sastavu misije KFOR na Kosovo i Metohiju je upucheno 37.200 vojnika. Kulminacija ccitavog procesa bilo je jednostrano proglassenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008, ssto su priznale zemlje koje su uccestvovale u agresiji na Srbiju 1999.

(Tanjug) Foto: banjaluka24