Srpska ekonomija već godinama balansira između prividne stabilnosti i strukturnih slabosti koje ograničavaju njen dugoročni razvoj. Iako zvanične statistike beleže rast bruto domaćeg proizvoda, stabilan kurs dinara i pad nezaposlenosti, ispod površine kriju se ozbiljni strukturni problemi, koji ukazuju na sistemsku zavisnost od stranih investicija, problematičnu monetarnu politiku i netransparentne poslovne aranžmane države. Zbog toga se sve glasnije postavlja pitanje stvarnih troškova trenutnog ekonomskog modela i njegove održivosti.
Fiksni kurs dinara – privid stabilnosti plaćen milijardama
Narodna banka Srbije već godinama veštački održava kurs dinara na nivou od oko 117 dinara za evro. Takva politika, međutim, ima svoju cenu, koja će u narednom periodu sve više da dolazi do izražaja. U prva dva meseca, da bi sprečila značajnije slabljenje domaće valute, NBS je u prva dva meseca ove godine na deviznom tržištu prodala 745 miliona evra više nego što je kupila. Takva politika deviznog kursa, iako u teoriji pruža stabilnost, ima ozbiljne posledice. Precenjeni dinar guši izvoznu konkurentnost srpskih kompanija, što dovodi do deindustrijalizacije i smanjenja domaće proizvodnje. Srpski prehrambeni sektor, na primer, trpi ozbiljne posledice, jer domaći proizvođači teško mogu da se takmiče sa uvozom jeftinijih prehrambenih proizvoda iz EU. Slično tome, tekstilna industrija, koja je nekada zapošljavala desetine hiljada radnika, sada se suočava s gašenjem brojnih pogona zbog uvoza jeftinije robe iz Turske i Kine.
S druge strane, zbog precenjenog dinara uvoz postaje jeftiniji, što za posledicu ima rast spoljnotrgovinskog deficita. Srbija je prošle godine na uvoz robe potrošila 9,9 milijardi evra više nego što je zaradila izvozom svojih proizvoda, a od januara prošle do istog meseca ove godine taj „minus“ je uvećan za čak 50 odsto, sa 489 na 733,3 miliona evra.
745 miliona evra
je Narodna banka Srbije više prodala nego što je kupila na deviznom tržištu u prva dva meseca ove godine da bi sprečila značajnije slabljenje domaće valute
Održavanje kursa zahteva ogromne rezerve deviza. Na dugi rok to vodi ka trošenju tih rezervi ili ka zaduživanju, da bi se one održale na potrebnom nivou. Suštinski problem je, međutim, u tome što se novac, koji bi mogao biti uložen u razvoj infrastrukture, obrazovanja ili zdravstvenog sistema, koristi za održavanje ekonomske iluzije. Kada pritisak na kurs postane neizdrživ, realna opasnost je nagla devalvacija dinara, što bi dovelo do skoka cena i socijalnih tenzija.
Kineske investicije – partnerstvo ili potencijalno opasna zavisnost
Srbija je postala ključno uporište kineskih investicija u Evropi, pre svega kroz infrastrukturne projekte i industrijske pogone. Iako se ove investicije često predstavljaju kao ekonomski uspeh, realni uslovi pod kojima su realizovane ukazuju na visoku cenu koju Srbija plaća. Jedan od primera je slučaj Rudarsko-topioničarskog basena Bor, koji je preuzela kineska kompanija Ziđin. Iako je investicija donela privremeno povećanje zaposlenosti, lokalne zajednice su se suočile s ozbiljnim ekološkim problemima, dok su uslovi rada ostali daleko ispod evropskih standarda. Slično tome, železara u Smederevu, koju je kupila kineska kompanija Hbis, funkcioniše pod takvim uslovima, gde su ekološke regulative često ignorisane.
Još problematičniji od investicija su kineski krediti. Prvo, na njih su, po pravilu, kamatne stope više nego na pozajmice međunarodnih finansijskih institucija, a uz to često podrazumevaju da za realizaciju dogovorenih projekata moraju da se angažuju izvođači iz Kine, što znači da novac ne ostaje domaćoj privredi. Drugo, izostanak transparentnosti u ugovorima znači da javnost ne zna prave troškove i dugoročne obaveze koje država preuzima. Osim ekoloških problema, dugoročno se postavlja pitanje ekonomskog suvereniteta zemlje. Kada dug dostigne kritičan nivo, realna je mogućnost da kineske kompanije preuzmu ključnu infrastrukturu, kao što se već dešavalo u drugim zemljama koje su postale zavisne od kineskih kredita. Šri Lanka je, na primer, zbog nemogućnosti otplate duga morala da na period od 99 godina preda kontrolu nad svojom lukom Hambantota kineskoj kompaniji Čajna merčant port holding.
Subvencionisanje stranih investitora – profit na teret građana
Srbija već godinama koristi strategiju dodeljivanja ogromnih subvencija stranim investitorima za otvaranje novih radnih mesta. Ekonomska realnost, međutim, pokazuje da je ovo kratkoročno rešenje koje često košta više nego što donosi. Jedan od najsvežijih primera je fabrika guma Linglong u Zrenjaninu, u kojoj su radni uslovi postali predmet međunarodne kritike zbog eksploatacije radnika iz Vijetnama i izostanka poštovanja osnovnih prava. Multinacionalne kompanije koje otvaraju pogone u bescarinskim zonama dobijaju zemljište, poreske olakšice, subvencije za plate radnika i finansiranje infrastrukture.
Zbog nemogućnosti da na vreme vrati dug, Šri Lanka je kontrolu nad najvažnijom lukom morala na 99 godina da ustupi kineskoj kompaniji. O takvom scenariju u Srbiji niko očito ne vodi računa
U praksi, to znači da srpski poreski obveznici plaćaju da bi strane firme ostvarivale profit. Čim istekne period subvencija, mnoge kompanije se povlače, ostavljajući radnike bez posla i lokalnu privredu bez dugoročnih benefita. Pored toga, domaći privrednici nemaju isti tretman i često su u nepovoljnijem položaju u odnosu na strane investitore. Umesto da se podrži domaće preduzetništvo i mala i srednja preduzeća, država je stvorila takav ambijent da sada zavisi od priliva stranog kapitala, a taj izvor bi uskoro mogao da presuši. Na takav scenario nedavno je upozorio i Blagoje Paunović, predsednik Fiskalnog saveta, po čijim se rečima „približava trenutak kada će se efekat stranih direktnih investicija u Srbiji svesti na nulu“.
Uprkos tome, trenutni ekonomski model Srbije oslanja se na veštački jak i stabilan dinar i strane investicije, koje privlači obilnim subvencijama iz budžeta, a da bi ih dala, pre toga mora da se zaduži, jer je na kraju prošle godine minus u državnoj kasi iznosio 1,8 milijardi evra. Takav sistem očito nije dugoročno održiv. Kada devizne rezerve počnu ozbiljnije da se tope, a stranim kompanijama subvencije ne budu dovoljno atraktivne, Srbija će se suočiti sa ozbiljnim ekonomskim problemima, od kojih se neki već naziru. Od 2020. do 2022, naime, Srbija je godišnje za kamate plaćala oko 900 miliona evra. Već u prošloj godini taj trošak narastao je na 1,5 milijardi, a ove godine za otplatu kamata i prateće troškove zaduživanja u budžetu je planirano čak 1,9 milijardi evra.
Rešenja postoje, ali zahtevaju hrabru i transparentnu ekonomsku politiku, koja podrazumeva podsticanje domaće proizvodnje, diversifikaciju izvora finansiranja i smanjenje zavisnosti od investicija koje ne doprinose dugoročnom rastu BDP-a. Do tada, Srbija će ostati u začaranom krugu prividnog rasta i realne ekonomske stagnacije.
Radar
