Rezultati pogrešnog ekonomskog modela stižu na naplatu – Krupne posledice logike pijanih milionera

Istovremeno, u nekim sektorima povećana je koncentracija i uspostavljeni su monopoli. Paralelno sa stopom nezaposlenosti konstantno je rastao i koeficijent siromaštva. S druge strane, udeo duga javnog i privatnog sektora u odnosu na bruto društveni proizvod naročito je izražen posle svetske finansijske krize, kada su i presahli prihodi od privatizacije. Posebno od 2009. do 2014, kada su najviše rasle „vanbudžetske stavke“, rashodi za penzije, koje nisu mogle da se finansiraju prihodima Fonda PIO. Rastu budžetskog deficita značajno je doprineo i vrtoglavi rast subvencija, kojima je stimulisan dolazak stranih investicija. Ta politika kasnije je uzela još više maha i nastavljena je do danas.

Kad je lek pogubniji od same bolesti

S druge strane, troškovi finansiranja domaće privrede godinama su se kretali u rasponu od 15 do 18 odsto godišnje, tako da su preduzeća bankama za korišćena sredstva do 2020. transferisala više od 50 milijardi evra po osnovu otplate kamata. Pre 18 i po godina, u septembru 2006, kada se prešlo na novi koncept monetarne politike (targetiranje inflacije), referenta kamatna stopa NBS, kao osnova za formiranje kamata na bankarske kredite, bila je čak 18 odsto, dve godine kasnije 17,5, a nakon toga u proseku oko deset procenata.

Iz boce je pušten duh koji će biti teško u nju vratiti. Tim pre što domaća privreda nema potencijal da na srednji i duži rok beleži relativno visoke i održive stope privrednog rasta, neophodne za zemlje srednjeg nivoa razvoja poput Srbije

Iz ionako siromašne i krhke privrede, koju je hronično mučio nedostatak kapitala, izvučeno je i ono malo raspoloživih likvidnih sredstava, jer se borba sa inflacijom, koja se od 2007. do 2012. kretala u rasponu od 6,6 do 12 procenata, uglavnom svodila na rast kamatnih stopa ne bi li se smanjila tražnja za kreditima, bez dubljih analiza sistemskih problema, ne shvatajući da je ponekad lek pogubniji od bolesti. Paralelno sa tim kreće odbrana dinara sve većim intervencijama na deviznom tržištu, a odmah potom i povećano zaduženje. Iz boce je pušten duh koji će biti teško u nju vratiti. Tim pre što domaća privreda očigledno nema potencijal da na srednji i duži rok beleži relativno visoke i održive stope privrednog rasta. Dodatni problem je što je u međunarodnoj razmeni imala podređenu ulogu, jer na strani izvoza dominiraju uglavnom sirovine i radno intenzivni proizvodi sa malom bruto dodatnom vrednošću.

Slično se dešavalo i drugim zemljama regiona, što su jezgrovito u knjizi Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji opisali Dragomir Sundać i Natalija Nikolovska, profesori Ekonomskog fakulteta u Rijeci i Skoplju. Iako je knjiga napisana još 2003, neki delovi kao da su pisani ovih dana. „Nelogičnosti sistema podseća na situaciju istovremenog pritiskanja pedale gasa i kočnice u automobilu. Rezultat je da auto prestaje raditi. Gas je u ovom slučaju metafora za (trgovinsku i finansijsku) liberalizaciju. Tržišta zemalja u tranziciji pretvorila su se u ogromne šoping centre inostranih proizvoda.“ Gas je pritisnut do daske, duh neoliberalizma je izašao iz boce. Rigidni monetarizam je povećao kamatne stope do 20 posto godišnje, a sa takvom cenom novca domaća preduzeća nisu mogla biti konkurentna na svetskom tržištu. Skup domaći novac gurnuo je privredu u recesiju, realne plate počele su da padaju, a nezaposlenost da rapidno raste. Istovremenim pritiskanjem papučice za gas i kočnice, slomljena je kičma ekonomskog sistema (industrije) zemalja u tranziciji, konstatovali su Sundać i Nikolovska.

Patološka država stvara i patološku političku strukturu

Srbija je usvojila potrošački model rasta, po kom se BDP uvećava rastom potrošnje, uvoza i finansijskih transakcija, a ne proizvodnje i izvoza. Rezultati pogrešnog koncepta polako počinju da stižu na naplatu. Srbija je, naime, pretvorena u „budžetsku državu“, u kojoj rashodi iz državne kase ne doprinose afirmaciji tržišta, već postaju izvor državnog intervencionizma. Takav tip države se, pišu Sundać i Nikolovska, polako pretvara u patološku državu, koja stvara patološku političku strukturu. A ne liči li to na aktuelnu ekonomsku situaciju u Srbiji?

Pri tome se malo ko bavi deviznim kursom, iako je to jedan od najperfidnijih vidova rasturanja nacionalne ekonomije. Nisu li, uostalom, 2006. i 2007, dok je kurs evra mirovao na nivou od 79 dinara, zbog pojačanih intervencija NBS na deviznom tržištu, najveći srpski biznismeni bili ljudi čije su firme bile vodeći uvoznici i to uglavnom robe široke potrošnje? Zar na taj način nisu napravljene poslovne imperije u Srbiji, a nominalni vlasnici tih firmi su bile kompanije iz poreskih rajeva? Nije li to logika pijanih milionera? Tadašnja vlast upala je u zamku i vodila je ekonomsku politiku pod patronatom MMF-a, povlačila nove kredite, tobože za jačanje deviznih rezervi, a onda ta ista sredstva upotrebljavala za intervencije na odbrani kursa. I to uzalud, jer je u 2010. na odbranu kursa potrošila 2,4 milijarde evra, a te godine je prosečan kurs ipak skočio sa 93 na 103 dinara za evro. A država je potrošila pozajmljeni novac, koji će naredne generacije morati godinama da vraćaju.

Prema podacima Ministarstva finansija, dug je između decembra 2020. i 2024. porastao za 12,2 milijarde evra, ali je njegov udeo smanjen sa 54,4 na 47,4 odsto BDP-a. Lepo, samo što to nije tačno. Na stranu što u obračun BDP-a ulaze i procenjeni prihodi od nelegalne prostitucije, pa čak i trgovine narkoticima

U međuvremenu, devize su odlazile iz zemlje i po osnovu prekograničnih kredita, koje su ovdašnja preduzeća uzimala od stranih banaka, uglavnom za uvoz robe široke potrošnje i na taj način su se njihovi vlasnici dodatno bogatili, preko enormnih marži. Zahvaljujući svemu tome, Srbija u septembru 2014. dospeva u predsoblje bankrota. Ukupan minus u državnoj kasi za tri godine, u 2012, 2013. i 2014, premašuje 6,5 milijardi evra, a za samo sedam godina, od kraja 2008. do kraja 2015. javni dug zemlje je utrostručen, sa nepunih 8,8 na više od 24,8 milijardi evra.

Kada se shvatilo da je đavo odneo šalu, početkom 2015. vlast nema kud i preduzima radikalne mere štednje, pre svega smanjenjem i zamrzavanjem zarada zaposlenih u javnom sektoru i smanjenjem natprosečnih penzija, koje su u prethodnoj godini bile oko 24.000 dinara ili oko 205 evra, jer je i pre 11 godina prosečan kurs evra bio 117,3 dinara, skoro isti kao danas.

Samo tri godine kasnije tekući deficit budžeta potpuno je anuliran i od rekordnog minusa iz 2014. od 2,1 milijardu evra već u 2017. ostvaren je suficit od skoro 280 miliona. Samim tim ne raste ni javni dug, jer se država zadužuje samo da vraća dospele obaveze. S obzirom na to da u tom periodu tražnja ne raste, već realno stagnira ili čak pada, a novčana masa raste samo po osnovu priliva deviza, potrošačke cene između 2013. i 2020. rastu između 1,5 i tri odsto godišnje.

Zašto srpskoj ekonomiji (ne) cvetaju ruže

Prividno makroekonomska ravnoteža je uspostavljena, ali na nižem nivou od optimalnog i poželjnog. Treba li bolji dokaz za to od činjenice da je 2017, prema zvaničnim, revidiranim podacima Republičkog zavoda za statistiku, BDP Srbije realno bio samo pet odsto veći nego 2011. I da je od dolaska SNS-a i SPS-a na vlast do 2017. samo u jednoj godini stopa realnog privrednog rasta bila veća od tri odsto, u jednoj je BDP povećan za samo pola procenta, a 2012. i 2014. je padao.

Sav novac koji je bacala iz „helikoptera“ vlast je prethodno morala da pozajmi, a tako nastala rupa u državnoj kasi zatrpana je tako što je za samo četiri godine, od početka 2020. do kraja 2024, javni dug povećan za skoro 15 milijardi

Ključni problem srpske ekonomije je što se loša privredna struktura, kroz nove investicije ne menja ka sektorima koji stvaraju veću bruto dodatu vrednost, već se uglavnom usmeravaju u „šrafciger“ ili „sklapačku ekonomiiju“. Nove strane investicije privlače se obilnim subvencijama, još uvek je priliv stranog kapitala veći od odliva po osnovu iznošenja dividendi, tako da se taj privid idile nekako održava, a vlast se hvali da Srbija godinama unazad privlači više stranih investicija od svih drugih zemalja Zapadnog Balkana zajedno.

Uz pomoć provladinih medija održava se privid da Srbiji cvetaju ruže, da je kriza prevaziđena i da je daleko iza nas, da Srbija ima najveći rast BDP-a ne samo u regionu, već i u Evropi. Iako je, ako se posmatra duži rok, od 2012. naovamo, prosečan rast između dva i po i tri odsto, apsolutno ispod neophodnog nivoa za srednje razvijene zemlje. Na stranu što je manji od svetskog proseka.

Ima li pilota u helikopteru

Period nakon pandemije, od 2020. do prošle godine, posebno je zanimljiv za analizu. Da bi ublažila pad privredne aktivnosti, uzrokovan pandemijom, država masovno interveniše i „helikopterski novac“ deli penzionerima, mladima, socijalno ugroženima, zaposlenima, nezaposlenima…

Prethodno je, međutim, sav taj novac koji je bacala iz „helikoptera“ vlast morala da pozajmi, tako da je minus u državnoj kasi 2020. dostigao rekordnih 459 milijardi dinara ili više od 4,1 milijardu evra. Ta rupa zatrpana je, naravno, novim zaduživanjem i za samo četiri godine, od početka 2020. do kraja prošle godine, javni dug povećan je za skoro 15 milijardi, sa nepunih 24 na 38,9 milijardi evra.

Dok vlast pokušava da stvori privid da Srbiji cvetaju ruže, da je kriza prevaziđena i da Srbija ima najveći rast BDP-a u Evropi, od 2012. do sada, prosečan realni rast je između dva i po i tri odsto godišnje i manji je od svetskog proseka

Istovremeno, ukupan spoljni dug porastao je sa 26 na 49 milijardi evra. Iako je najveći deo tog duga dugoročan, država će narednih godina morati za njegovu otplatu da izdvaja znatno više novca nego do sada. Prema podacima Uprave za javni dug, ove godine Srbija će morati da obezbedi ukupno 743 milijarde dinara, od čega 518 milijardi za otplatu glavnice i 225 milijardi za dospele kamata. Već u sledećoj godini biće potrebno 1.071 milijarda, a 2027. još 976 milijardi dinara.

Sve zajedno više od 23,4 milijarde evra ili oko osam milijardi u proseku godišnje, s tim što će najveći teret morati da podnese naredne godine, kada će za glavnicu i kamate morati da iskešira više od devet milijardi evra. Drugim rečima, za te namene moraće da odvoji između devet i deset procenata BDP-a. A imajući u vidu kako se zvanično izračunava srpski BDP i da se mnoge pozicije precenjuju, ovo bi uskoro mogla postati veoma opasna priča.

Radar