Vladika Maksim Vasiljević: „Čuvam ovo mesto” (Lekcija drevnih monaha i domorodačkih naroda)
Piše: Vladika Maksim
Zar može iz istog izvora teći slatko i gorko? (Jk 3, 11)
Tokom poslednjih decenija čuo sam niz ubedljivih narativa o hitnoj potrebi da savremeno čovečanstvo usvoji jedan drugačiji etos koji će mu pomoći da prevaziđe savremenu ekološku krizu, tj. problem koji preti zemlji kao Božijoj tvorevini. Ukupni stav prema ovom pitanju u svetu je počeo da se menja objavljivanjem, sada već klasičnog, članka u časopisu Sajens (Science), koji je 1967. godine objavio američki istoričar Lin Vajt mlađi pod nazivom „Istorijski koreni ekološke krize“. Ovaj članak je ukazao na odgovornost hrišćanske teologije za nastanak očiglednog ekološkog problema. Umesto da pravilno shvati slikoviti jezik biblijske povesti o čovekovoj odgovornosti za prinošenje tvorevine njenom Tvorcu, hrišćanski teolozi, mahom na Zapadu, uzdigli su ljudsko biće iznad ostalih stvorenja i pogrešno protumačili Božiji poziv čoveku da vlada nad tvorevinom kao zapovest Adamu i Evi da „pokore zemlju”.
I mada se Vajtov članak prvenstveno usredsredio na zapadnu tradiciju i njene efekte na prirodu, samokritika Istoka nije izostala. Pravoslavni su se oglasili najpre Enciklikom koju je 1989. godine objavio Vaseljenski Patrijarh Dimitrije koji je jasno artikulisao interesovanje Crkve za zaštitu životne sredine kao jedan trajni zadatak. Sveti Sinod Vaseljenskog prestola Konstantinopolja je odobrio predlog da se počev od 1989. svake godine objavljuje Patrijaršijska poslanica svim ljudima dobre volje s pozivom da se uzdrže od onih aktivnosti koje štete prirodi. U istoj poruci saznali smo da je 1. septembar, tj. početak Indikta (=crkvene godine), posvećen molitvi za zaštitu i očuvanje životne sredine.
Pravoslavna ekologija na vododelnici kultura
Od tada pa do danas Pravoslavna Crkva je pokazala da ne može ostati ravnodušna pred ekološkim problemom. Ubrzo su njeni predstavnici objavili niz studija, članaka i knjiga i organizovali ekološke simposione. Razgovori, koje je najčešće inicirao i predvodio sadašnji Vaseljenski Patrijarh Vartolomej, fokusirali su se na problem zagađenja Crnog mora i njegovih glavnih reka, Dunava, Dnjepra i Dona, kao i Bosfora, a potom i Amazona. Naučnici su predstavili veoma alarmantnu situaciju kako za opstanak podvodne faune i flore, tako i za uslove života stanovnika regiona.
Na koji način je Pravoslavna Crkva sugerisala moguće rešenje? Najpre ukazivanjem da je ovaj svet krhak, te da njegov opstanak ne treba uzimati zdravo za gotovo jer, hteli – ne hteli, čovečanstvo drži sudbinu ovog ranjivog sveta u svojim rukama. Zatim je ukazano na to da je ekološki problem, u svojoj srži, duhovni problem. Generacija pravoslavnih teologa s kraja prošlog veka, uključujući i srpske, izbegla je konvencionalna iskušenja svojstvena institucionalnoj Crkvi: zavodljivi dremež koji vodi u anahronizam i izolacionizam. Odlučno su pozvali na prepoznavanje specifične liturgijske vizije čiji se jezik i narativ razlikuju od naučne analize sa tendencijom ka fragmentaciji i specijalizaciji (ovaj pristup se polako prevazilazi).
Takođe su skrenuli pažnju na asketski etos pravoslavnog Predanja, ističući primere pustinjskih otaca kod kojih je smrt jedne ptice bila dovoljna da izazove suze u očima podvižnika. Ili primer prepodobnog Jovana Kolova iz Egipta koji je iz poslušnosti prema Avi Pamvu zasadio suv štap i zalivao ga dvaput dnevno, iako se voda nalazila na udaljenosti oko 12 milja. Tri godine kasnije, suvi štap je procvetao i pretvorio se u plodno drvo. (Ugledni reditelj Andrej Tarkovski je ekranizovao ovu temu u svom filmu „Žrtvoprinošenje”).
Treba reći da su na ekološki problem pravoslavni reagovali sasvim spontano. Iz dubine Predanja navirali su načini suočavanja koje je samo trebalo prepoznati. Primera radi, kada je Vladika Atanasije (Jevtić) čuo da je njegov prijatelj, pravoslavni teolog i Mitropolit pergamski Jovan Ziziulas, inače vodeći pravoslavni ekolog, predložio da pravoslavni uvedu kategoriju „ekološkog” greha (u smislu da tražimo oproštaj zbog nemarnog ili nepravilnog odnosa prema tvorevini, nedužnim životinjama i sl.), on je odmah rekao: „Mi smo to davno imali; moj otac bi tugovao kada bi udario svoga vola”. Toj ekološkoj, a jevanđelskoj, svesti Atanasije se učio docnije i od Sv. Justina Ćelijskog, koji mu je kao mladom jeromonahu, jedne godine uoči poklada, pisao: „Sutra su ‘Pročke’. I ptice se u gori opraštaju, govorili su naši stari, i tako preneli i nama evanđelsko i apostolsko predanje”.
U istom pismu, na potresan način, u duhu Starca Zosime i junakâ Dostojevskog, Justin je prešao na svoju „ekološku” ispovest, indikativnu za naše današnje potrošačko društvo, rekavši: „Oprostite, dragi mi oče Atanasije, sve što u životu sagreših nebu i zemlji, i svakoj ptičici i svakoj travčici, jer je pakao svakog mog greha strašan i strašilan za svaku tvar Božju. A svaka je tvar bezgrešna, jer u srži logosna. Zato sva tvar uzdiše i tuži sa nama i zbog nas [Rm 8, 22]; tuži, i tugom nas svojom optužuje kao ubice koji izvršiše, i neprestano vrše pokolj bezgrešnih tvari Božjih, uvevši u zemaljski svet tri nenasita zlotvora: greh, smrt i đavola. A sa njima i za njima – pakao.” (Pisma, knj. 1, Beograd 2020, str. 123)
Sveti Justin je u čuvenim Filosofskim urvinama pozivao na sticanje „makrokosmičkog osećanja sveta”, jer je čovek „sazdan Bogom kao makrokosmičko biće… Stoga čovek, neporemećen i nerazbijen grehom, oseća organsko jedinstvo svih tvari: i radosti i tuge tvari on oseća kao svoje, jer na neki tajanstven način on nosi u sebi sudbinu svih tvari.” (Filosofske urvine, str. 79). (Početkom 21. veka, ta ekološka svest se „primila” među đacima Prizrenske bogoslovije, koji su se od Ave Justina, Vladike Atanasija i svojih profesora naučili da zagađivači prirode, trovači reka i sl. treba da dobiju epitimiju da bi se „urazumili”).
Ukazivanje pravoslavnih teologa da se ekološki problem reši poštovanjem narodnog i asketskog predanja nije daleko od nastojanja savremenih ekologa da primene principe očuvanja životne sredine koje praktikuju domorodački narodi i kulture. Mnogi ekolozi ističu duboku i jedinstvenu vezu koju ove zajednice održavaju sa prirodom, predstavljajući ih ne samo kao stanovnike zemlje, već kao njene posvećene čuvare. Ova perspektiva je od značaja u današnjem vremenu, kada nekontrolisano eksploatisanje i uništavanje životne sredine i rastuća kriza klimatskih promena predstavljaju ozbiljne rizike za ekološko zdravlje planete.
Ukazao bih na neke pouke koje proističu sa jednog ekološkog skupa. U Brazilu je od 14. do 21. jula 2006. godine održan međunarodni naučni kolokvijum posvećen zaštiti prirodnog okruženja Amazona, pod nazivom „Reka Amazon: izvor života”. Ovaj skup je okupio oko 120 verskih vođa različitih denominacija, teologa, naučnika, stručnjaka i političara iz desetak zemalja, na brodu koji je putovao rekom Amazon. O kakvim porukama je reč? U nedostatku mudrosti, najumniji naučnici sveta obratili su se domorocima.
Pogled domorodačkih naroda: lekcija za naše društvo
Domorodačke zajednice su poznate po svojoj dubokoj povezanosti sa prirodnim svetom. Ovaj odnos je u oštrom kontrastu sa dominantnom (uglavnom „zapadnom”) paradigmom, koja često pozicionira ljude iznad prirode nad kojom oni gospodare i koju eksploatišu. Domorodačke kulture sebe vide kao integralnu komponentu ekosistema. Ovaj doživljaj jedinstva stvara snažan osećaj odgovornosti i brige za životnu sredinu, prepoznajući da je dobrobit ljudi duboko povezana sa ekološkim zdravljem planete. Nesumnjivo, ovaj pogled na svet prevazilazi kulturnu sferu i obuhvata duhovnu dimenziju. Za mnoge domorodačke grupe, zemlja ima svešteni značaj, a njihove kulturne tradicije, narativi i prakse su duboko isprepletene sa životnom sredinom.
Ova duhovna veza ih obavezuje da revnosno upravljaju zemljom, čuvajući je za dobrobit budućih generacija. Njihov pristup često naglašava održivost i ekološku ravnotežu, stojeći u oštrom kontrastu sa ekstrakcionim i eksploatatorskim praksama prisutnim u industrijalizovanim sredinama.
Moderna društva, uključujući i srpsko, mogu izvući kritične lekcije iz domorodačkih načina interakcije s prirodom. Jedan od ključnih aspekata je reciprocitet. Domorodačke zajednice su, sasvim prirodno, u recipročnom odnosu sa svojom okolinom, pažljivo izvlačeći resurse i obnavljajući zemlju na razne načine, uključujući i obrednu dimenziju (blagoslov, molitva i sl.) Ovaj model je antipodan potrošačkom mentalitetu koji je rasprostranjen u savremenim društvima, što je dovelo do velike ekološke degradacije, među koje spada uticaj iskopavanja litijuma na životnu sredinu.
Pored toga, naglašen je značaj zajednice i saborne odgovornosti svojstvene domorodačkim kulturama. Odluke o korišćenju zemljišta i upravljanju resursima se razmatraju kolektivno, naglašavajući dugoročne posledice i dobrobit celokupne zajednice, uključujući i ljudske i neljudske članove. Ovaj zajednički pristup osigurava razmatranje različitih perspektiva i nastoji da se postigne ravnoteža između ljudskih potreba i ekoloških zahteva.
Domorodački sistemi znanja, često nazivani „tradicionalno ekološko znanje”, obiluju održivim strategijama upravljanja životnom sredinom koje su usavršavane tokom vekova. Ove prakse uključuju kontrolisano paljenje vegetacije rada zdravlja šuma, rotacioni uzgoj u poljoprivredi radi očuvanje plodnosti tla i korišćenje autohtonih biljaka u medicinske svrhe. Takve strategije su omogućile domorodačkim zajednicama da očuvaju vitalnost svojih ekosistema čak i u uslovima spoljašnjih pritisaka i promenljivih uslova životne sredine.
Duhovna dimenzije očuvanja životne sredine: prihvatanje domorodačke i asketske mudrosti
Šta nam jedno organsko usvajanje ovog dubokog znanja drevnog asketskog predanja i domorodačkog iskustva dariva kada je reč o strategijama i politici životne sredine? Poštujući i uključujući ovu mudrost, savremeno društvo može da razvije održivije i delotvornije metode za očuvanje i obnovu životne sredine. Prepoznavanje domorodačkih naroda kao nezamenljivih saveznika u borbi protiv klimatskih promena, grube eksploatacije i gubitka biodiverziteta je od suštinskog značaja, jer njihovo znanje nudi praktična rešenja koja su istovremeno ekološki opravdana i kulturno poštovana.
Duhovne dimenzije domorodačkog upravljanja životnom sredinom takođe pružaju značajne uvide za naše savremeno društvo. Za mnoge domorodačke kulture, briga o zemlji prevazilazi praktičnu utilitarnost, približavajući se sveštenoj obavezi da se uznese slava Tvorcu i oda počast tvorevini. Ova duhovna perspektiva udahnjuje u ekološke poduhvate osećaj poštovanja i predanosti, preobražavajući ekološke akcije od obične neophodnosti u dela dubokog duhovnog značaja i zahvalnosti.
Ponovno uvođenje duhovne dimenzije u staranje o životnoj sredini može podstaći dublju predanost očuvanju zemlje. Gledanje na životnu sredinu ne samo kao na resurs, već kao na svetinju poverenu na čuvanje, inspiriše dublje poštovanje i posvećenost njenoj zaštiti. Ovaj pomak bi mogao katalizovati značajnije i efikasnije ekološke inicijative, podstaknute poštovanjem i ljubavlju, a ne samo strahom, interesom ili obavezom.
U drevnoj knjizi monaške mudrosti pod nazivom Starečnik stoji kako je đavo jednom video nekog monaha da sedi i ne radi ništa. Pitao ga je: „Monahu, šta radiš ovde?“ Monah odgovori: „Čuvam (ovo) mesto” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Čuvam ovo mesto” je odgovor sa jezgrovitim teološkim – i ekološkim! – značenjem koje podseća na Božiju zapovest čoveku u Knjizi Postanja (2,15) „da čuva” raj.
Želim da naglasim kritičnu važnost lekcije domorodačkih naroda i asketskih otaca kao čuvaraprirodnog sveta. Njihova intimna veza sa zemljom, u kombinaciji s održivim praksama i duhovnim pogledom na svet, pruža snažan model za oživljavanje zdravlja naše planete. Prihvatanjem ovakvih pouka, savremeno društvo može napredovati ka skladnijem i održivijem odnosu s prirodom, osiguravajući naprednu, životno održivu sredinu za buduće generacije.
Ovakvim i sličnim refleksijama teologija i Crkva može s punim pravom da pozove svakoga na preispitivanje njegove interakcije s prirodom, zagovarajući pomak ka smirenijem odnosu, dubljem poštovanju i pristupu koji je nadahnut domorodačkom i aksetskom mudrošću. Kako se suočavamo s izazovima 21. veka, priznavanje i vrednovanje uloge domorodačkih naroda i drevnih podvižnika kao istinskih čuvara zemlje nije samo korisno – ono je imperativno za opstanak i dobrobit svakog života na našoj planeti.
***
Političarima nije nimalo lako da ustanove sistem vrednosti koji bi istovremeno zadovoljio interese ljudi i prirodne sredine. Kada, na primer, neka vlada odluči da otvori fabriku znajući unapred da će ona da zagađuje okolinu, obrazloženje će glasiti da se u tom kraju time rešava problem nezaposlenosti. Pri tom se tvrdi da će šteta naneta okolini biti nadoknađena iskorenjivanjem siromaštva. I mi vidimo da čak i oni među najboljim svetskim političarima ili tehnokratama ne uspevaju da se izbore sa takvim dilemama. I u njihovom slučaju motivacijom upravlja koristoljublje.
Najnoviji protesti protiv litijuma u Srbiji jasno pokazuju da se takvom motivacijom ne može rešiti ni problem ekologije ni pitanje ekonomije.
Pokreti za obustavljanje iskopavanja litijuma će, gotovo je izvesno, učiniti da koristoljublje jedne vlade ustukne pred mnogo plemenitijim motivima za narod u Srbiji i šire.
Nalazimo se pred starom dilemom: ostati u kuli od slonovače akademskih institucija, okoštalih duhovnih dvorova i otuđenih političkih elita ili pokazati pronicljivost – a zašto ne i ranjivost! – pred gorućim pitanjima sa kojima se suočava prirodna sredina? Generacija pravoslavnih teologa iz druge polovine 20. veka nam je pokazala da jedino lična posvećenost ekološkoj krizi na praktičan način može dovesti do blagovremenog oglašavanja o egzistencijalnom ekološkom problemu. U pravoslavnom predanju se opitno uči da ništa ne služi čovekovom dobru ukoliko to istovremeno ne predstavlja blagoslov i za prirodu. Znanje po sebi jeste jedna vrednost, doduše ne najveća, u životu i ono nas vodi u bezizlaz kada god izgubimo osećaj svetog i tajanstvenog u postojanju. Duhovna dimenzija ekološkog problema u današnjoj Srbiji može na odlučujući način uticati da se spreči ekološka katastrofa. To će se desiti ako se osmelimo da do kraja „čuvamo ovo mesto” – da bi ono nas sačuvalo!
