Dragica, koja je rođena sa iščašenjem kukova, danas se kreće teško, uz pomoć dva štapa. Konkretnu medicinsku pomoć ne očekuje jer joj je za to potreban novac koji nema.
“U Trebinju i Foči rekli su da ne smeju da me operišu. Morala bih za Banjaluku, a to košta. Sa ovako malim primanjima ne mogu da podignem ni kredit da rešim makar smeštaj, što mi je važnije. Da mi je da imamo nešto svoje. Samo kuhinju i jednu sobicu. Živimo u napuštenoj kući, 30 godina nemamo struju,” priča Dragica svoju muku.
Na kolenima dopuzi do šporeta da ispeče hleb. Nasred plafona visi kabl bez sijalice. U ćošku iznad šporeta i niz zidove, tragovi čađi. Na podu kanisteri i flaše sa vodom.
Pomoć od Crvenog krsta, Centra za socijalni rad i komšija bila je ključna za Dragicu dok je kao samohrana majka odgajala sinove, posebno u trenucima kada nisu imali ni osnovne stvari.
“Da mi nije bilo njih, ne znam kako bih decu odhranila. To im ne mogu zaboraviti nikada,” govori sa zahvalnošću.
No, njena borba sa siromaštvom traje decenijama. Jedan sin je uspeo da se otrgne – prošle godine se zaposlio, oženio i započeo svoj život, dok je Stevo ostao da se brine o majci.
Stevo radi u lokalnom preduzeću “Komus” i često prihvata dodatne poslove kad god mu se pruži prilika, ali ni to nije dovoljno da majci i sebi obezbedi dostojanstven život.
“Sigurno u Gacku najviše tereta prebacim preko ruku,” pokazuje svoje žuljevite dlanove i priča kao je nedavno u hodniku propao kroz rupu u podu koja se otvorila kada je stao na trulu dasku Pukotinu je zakrpio kako bi majci osigurao koliko-toliko bezbedan izlaz iz kuće, ali problem nije rešio.
Dok priča o svojoj svakodnevnoj borbi, Stevo ne gubi nadu. Sanja o tome da jednog dana majci obezbedi skromnu kućicu na selu s dvorištem. “Nadam se da će biti dobrih ljudi koji će pomoći da ostvarim taj san,” kaže Stevo s pogledom punim nade.
Priželjkuju da će neko čuti njihovu priču i pomoći im da napokon dobiju svoj dom.
