Teška  sudbina Hrama Svetog Save u Splitu

Teška sudbina Hrama Svetog Save u Splitu

Srbi vekovima, u manjem ili većem broju žive u Splitu. Pre poslednjeg rata Srba je u najvećem gradu Dalmacije bilo preko 20000, a sada ih je tek oko 2000.

Sasvim je prirodno, u današnje vreme da registrovana verska zajednica ima pravo na svoj hram, ako može da ga sebi izgradi, ili kupi. Barem je tako u svakoj zemlji koja ima verske slobode. Međutim, u Splitu, u Republici Hrvatskoj, Srbi i dalje svoj crkveni život ostvaruju u malenoj kapeli na prvom spratu zgrade iz 11.veka, iako su davno pošteno došli do zemljišta za hram, pribavili dozvole, i započeli izgradnju vrlo lepog objekta, i žele, i mogu da isti hram završe. Zašto?

Priča počinje još na prelasku iz 19. u 20.vek. Tada su Srbi u Splitu za svoju crkvu, kupili svojim novcem plac od 5100 kvadratnih metara. Na dobrom mestu, u središtu grada, gde se danas nalazi dom zdravlja. Kada je Srpska pravoslavna crkvena opština (SPCO) iz Splita 1930.godine zatražila od gradske uprave građevinsku dozvolu, odbijena je.

Odbijanje je obrazloženo time da je plac SPCO veliki, tj. da je projektovana crkva premala za tu lokaciju. A uz to grad je planirao da baš na tom mestu izgradi novu, veliku katoličku katedralu, sa nadbiskupskim sjemeništem. Gradska uprava Splita je sama ponudila alternativno rešenje da se novi pravoslavni hram izgradi na mestu zapustelog, i zarušenog katoličkog manastira, koji je bio tada u funkciji žandarmerijske stanice, u današnjoj Matoševoj ulici. Sa obavezom da grad sam o svom trošku poruši taj stari objekat.

Nakon dužih pregovora to je prihvaćeno, i 1933. se sklapa ugovor o zameni parcela tako da SPCO daje parcelu od 5132 m2 u zamenu za parcelu od 1723 m2. Pošteno. Nakon toga se raspusuje konkurs (1936), i dobija dozvola za gradnju (1937). Konačno 1939. započinje gradnja, koja je do rata izvedena do visine od 8 metara. Gradilo se tesanim bračkim kamenom, uz bogatu klesarsku dekoraciju na fasadi. Izbijanjem rata prestaju radovi, i ta obustava se produžava i na period nakon rata kada je crkva bez novca i u nemilosti komunističke vlasti. Od 1960. SPC pokreće ponovo zahtev za nastavak radova, ali nailazi ovaj put na novu prepreku. Sada splitski zavod za zaštitu spomenika kulture proglašava kompleks napuštenog katoličkog manastira, na kome je započeta gradnja hrama Svetog Save, za spomenik kulture, i time zabranjuje rušenje starih objekata. Srpska crkva tako ostaje nezavršena, u skučenom prostoru bez adekvatnog dodira sa ulicom, kao neka skrivena katakomba. Čak gradski stručnjaci predlažu da se i započeti hram poruši i umanji, pa čak i arhitektonski usaglasi sa onim starim objektima koji su po dogovoru sa gradskom upravom davno trebali biti porušeni.

Pokrenuto je uz to i pitanje visine hrama, a nadležni su izneli i stav da je neprihvatljivo da crkva Svetog Save bude viša od ostalih okolnih objekata. Iz tog razloga SPC je u više navrata slala u Split svoje ovlaštene arhitekte, krajem osamdesetih godina, da se nađu kompromisi za krov hrama. Međutim, nije bilo kompromisa, jer je jedino prihvatljivo za drugu stranu da se srpska crkva što manje vidi, i što manje liči na pravoslavni hram. U međuvremenu, Split je posetio i patrijarh Irinej, ali ni njegova poseta nije doprinela nastavku gradnje. I tako, vrlo lepo projektovan hram i danas zjapi i vapi za dostojnim rešenjem, a pravoslavni vernici za dostojnim verskim objektom.
Situacija sa splitskim hramom Svetog Save navodi na mišljenje da SPC mora da nađe odgovarajući pravni model, i odgovor na ovakve izazove sa kojim se sreće i drugde, u drugim delovima bivše Jugoslavije. SPC treba da ima pravni tim koji je dorastao ovakvim sporovima. I njihovo rešavanje treba podići na međudržavni nivo. U Srbiji nikome ne smeta što katolička katedrala dominira srpskim Novim Sadom, ili srpskim Zrenjaninom ili Vršcem. U Srbiji država učestvuje u gradnji i obnovi Hrvatske kuće, ili kuće Bana Jelačića. A u Splitu je problem da Srbi svojim parama završe crkvu koju su legalno započeli. Međutim, preduzetnici koji imaju lokale u ovoj zaštićenoj zoni Splita, za sve ovo vreme nesmetano sprovode svoje radove, i adaptacije. Pri tome plac naše crkve služi drugima po potrebi za odlagalište koječega.
Oduvek je bilo pravilo, da ako postoji dobra volja rešenje se lako nađe. Pozitivan je primer srpske crkve u Dubrovniku. I ona je građena kasno (1877), u starom gradskom jezgru. Međutim, ona sada ima osim bogoslužbene funkcije, i svoju kulturnu funkciju u životu grada Dubrovnika. Zajedničkim naporom srpskih i hrvatskih stručnjaka, nakon ratova devedesetih, ovaj srpski hram je građevinski saniran i uređen, a njegova prebogata riznica koja je naučno obrađena, postala je dostupna turistima i istraživačima. Te tako pravoslavni hram danas zaista krasi Dubrovnik.
Daj Bože da se i pravoslavni hram u Splitu, konačno izgradi!

 

Aktivna kultura

CATEGORIES
Share This