Tekst studentkinje Mile Pajić: Hoće li mi mirisati na Srbiju?

Autorka je studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koja je optužena da je rušila ustavni poredak i pozivala na nasilnu promenu ustavnog uređenja uoči protesta 15. marta u Beogradu

Sedim na terasi u potpuno nepoznatom gradu, gde žive meni potpuno nepoznati ljudi koji pričaju potpuno nepoznatim jezikom.

Kao da sve to, toliko nepoznato, izbriše i ono jedino poznato – tebe samu.

Rođena, rasla i odrasla u jednom kraju, nikada se nisam na duže selila.

Do osnovne škole išla sa pola komšiluka, u gimnaziji u klupi sedela sa onima sa kojima i prethodnih osam godina.

Mislim da sam bila vrlo uspešna, brzo sam napredovala u svemu što sam radila. Po prirodi radoznala, pa sam od novinarske sekcije, preko emisije na pokrajinskom televizijskom servisu, do škole glume, bez velikih poteškoća pronašla svoje interese, a samim tim i krug ljudi u kom sam se osećala svojom, prihvaćenom, viđenom, shvaćenom.

Često su mi govorili da je prvi korak ka uspehu, koji je izgledao tako podrazumevano, to što sam na vreme odredila cilj.

Pratila me je i sreća. Upisala sam studije koje sam želela, brzo postala studentkinja za primer (makar su tako govorili), dobila posao koji je okupirao svu moju pažnju, kom sam bila spremna celu sebe da dam.

Bila sam srećna, svakim danom sve sigurnija da se trud isplati, svakim danom sve više spremna da se trudim.

Nisam ćutala, nisam se plašila, nisam se povlačila. Mislila sam da nemam šta da izgubim, znala sam šta mogu da dam.

Napolju je hladno, pa sam morala da uđem u sobu. Sobu neke nepoznate devojke u čijem stanu živim već dva meseca.

Dok sam se vraćala sa jednog događaja na kom sam srela par poznatih ljudi iz onog poznatog života, u ovaj nepoznati kvart u kom sad živim, shvatila sam da ništa od ovoga nije moje i da ne znam da li će ikada postati.

Nisam ni bila svesna da je moja bezbrižnost počivala u tome što sam na putu do škole znala oblik svake kocke na asfaltu. Što sam znala koji tramvaj mogu da uhvatim ako zakasnim na autobus kojim idem do posla. Što sam okružena ljudima koji znaju šta umem, a čemu treba da me nauče. Što sam strah mogla da krijem u snazi koju su drugi u meni videli.

Nisam bila svesna da moja bezbrižnost počiva u poznatom.

Sada je više nema.

Poznato su mi oduzeli jer nisam htela da ćutim kada su na moje oči ubili 16 ljudi. Oduzeli su mi ga jer su se plašili da se neću bojati. Nije dobro imati protivnika bez straha.

Meni, kao i Lazi, Davoru, Srđanu, Mlađi, Mariji, Ladu, Dori, Anji, Jovanu, Dejanu i Banetu.

Treba li iz ovoga da shvatim da su nas doživljavali kao neprijatelja?

A čime smo to pretili?

Vizijom društva u kom želimo da živimo? Nedovoljno pročitanim knjigama teorije nenasilne akcije? Nikada dovršenim, nekada dobrim, idejama?

Nisam ja neprijatelj. Ja sam građanka Srbije koja oseća dužnost da na neprijatelja ukaže.

Zbog toga sada sedim u stanu čiji miris kao da mi nikada neće postati poznat, bez plana i bez mogućnosti da ga napravim, sa krivičnim postupkom za delo koje nisam počinila, bez mogućnosti da se branim.

Oduzeli ste mi sve poznato, ali ste zaboravili da jedno nikada ne možete.

Glas.

Izvor: Danas