Svim umom svojim (Mr 22,37)

Izgibe moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i ja ću zaboraviti sinove tvoje. (Os 4, 6)

Hrišćanstvo je živi i pulsirajući organizam duha, ono je sveprožimajuća sila koja oblikuje čovekovu misao, njegovu osećajnost i njegovo delovanje. Od svog nastanka do današnjeg dana, hrišćanstvo je istovremeno i istorijska činjenica i nadistorijska tajna, ukorenjena u Hristovom Otkrovenju, ali i u iskustvu svakog pojedinca koji mu se svesrdno predaje.

Temelj hrišćanske misli jeste ljubav. Ne ona sentimentalna i prolazna, već ljubav koja je logosna, ontološka i večna. Takva ljubav nije tek puka emocija, već stvaralački princip koji oblikuje svet u njegovoj punoći. Kada je Hristos rekao: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn 13, 35), on je pokazao da hrišćanski način postojanja nije samo u prihvatanju vere kao skupa dogmi, već u življenju vere kao načina postojanja.

Ali kako voleti Hrista ako ga ne razumemo? Kako ga prihvatiti kao istinitog ako naš um nije sposoban da Ga prepozna? Vera nije slepo predavanje nečemu što ne poznajemo, već dinamičan proces preobražaja u kojem intelekt igra ključnu ulogu. Hristos nije pozvao čoveka da odustane od uma, već da ga pročisti, usmeri i uzdigne. Samo kroz promišljanje, kroz traganje za smislom, kroz bogoslovsku radoznalost i filozofsku ozbiljnost, čovek može doći do istinske vere.

Vera bez razumevanja postaje puka emotivna zavisnost, trenutni zanos koji lako iščezava. Pravi odnos s Bogom zahteva napor, zahteva suočavanje sa sumnjama, sa pitanjima, sa izazovima koje postavlja i srce i razum. Nije slučajno što je veliki Blaženi Avgustin rekao: „Razumem da bih verovao, verujem da bih razumeo.“ Ljubav prema Hristu raste zajedno sa razumevanjem Njegovog bića, sa shvatanjem Njegove logike, sa produbljivanjem odnosa prema Njemu kao apsolutnoj Istini.

Poverenje u Boga ne gradi se pukim prihvatanjem autoriteta, već iskustvom istine, a istina se prepoznaje kada joj um i srce zajedno kliču. Zato je hrišćanstvo uvek bilo i ostalo religija logosnog, misaonog traganja. Bogoslovlje je otkrivanje duhovne geografije sveta u kojem Logos prožima sve. Ako Bog jeste Istina, onda ne može biti straha od pitanja, od sumnje, od traganja. „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest.“ (Mt 22, 37-38).

Hrišćanstvo nije poziv na slepu poslušnost, već na osvajanje unutrašnje slobode kroz susret s Hristom – Istinom koja oslobađa. Ono što Crkva treba da gaji nije duh pasivnosti, već duh hrabrog promišljanja, koji vodi do one ljubavi koja ne samo da oseća, već i zna, koja ne samo da prihvata, već i razume. Jer tek kada razumemo, možemo istinski voleti.

Danas, kada se svet klati između duhovne iscrpljenosti i težnje ka novom nebu, hrišćanstvo i dalje stoji kao svetionik na uzburkanom moru, gde čovek ostaje isti u svojim temeljnim traganjima, bilo da je u prvom ili dvadeset prvom veku. Glad za smislom, za istinom i za ljubavlju nikada ne prestaje. Hrišćanstvo, kroz svoje bogoslovlje, umetnost, mistiku i etiku, pruža odgovore na ta pitanja, ali ne kroz nametanje, već kroz poziv na unutrašnju promenu, na metanoju.

Možda je upravo u tom neprestanom pozivu na preobraženje njegova najveća snaga. Ne postoji statično hrišćanstvo, ono koje je zaključano u knjigama i formulacijama. Postoji samo ono živo, ono koje iznova vaskrsava u srcima i umovima, ono koje prožima biće i menja svet. A to je uvek bio i ostao njegov suštinski poziv, ne na prosto verovanje, već na promenu života, na ulazak u prostor svetlosti i ljubavi koja ne poznaje kraj.

Mirko Perić/Teologija.net