Sve će to pokriti ruzmarin, šaš i raznorazne „Zadruge“…

Sve će to pokriti ruzmarin, šaš i raznorazne „Zadruge“…

Hodočašćeći predratnim, ratnim i poratnim danima po zavetnoj svetinji nagledao sam se patnje živih i naslušao jada mrtvih…

Tužno je kad se tek kao vest, nište više od nje, podvuče i provuče da je oskrnavljeno još jedno groblje na presvetom Kosovu i Metohiji!

Nekoliko redova, nekoliko isčuđavanja, nešto jalove osude, i već za koji sat sve to prekriju ruzmarin, šaš i raznorazne „Zadruge“…

Paraju nam zemlju- paraju nam nebo, a mi…ko da su to krpare koje će se zašiti, podrana kolena na koje baba prišije one umetke, pa teraj dok se ne poparo nanovo…

Ima li umetaka za dušu?!

Ima li švalja da ih pokrpe kad je rasparaju, ili smo, nažalost, svikli da hodamo čitavih gaća i podrane duše..?

Shvatamo li šta je kad nam skrnave grobove?!

Kad ti ruše kuću, Srbine, ne tuguj jer to su zidovi, al kad ti preoru grob- zaleleči, pobogu, jer to su temelji!

Ne čine to budale u svojoj jarosti već zveri u svom naumu da te raskuće zanavek, Srbine moj!

Stotinu puta sam napisao da: nikada Srbin za krvine nije dovoljno mrtav, no izgleda da nije ni za sebe dovoljno živ jer ono što je vest za koju marimo onoliko koliko traje- toliko će i život mariti za nas.

Hodočašćeći predratnim, ratnim i poratnim danima po zavetnoj svetinji nagledao sam se patnje živih i naslušao jada mrtvih…

Nigde kao na Kosovu i Metohiji grobovi ne govore, kazuju sve što nam valja znati, i nigde kao tamo ne stojiš pred grobom kao pred kolevkom…

Gde se umiralo da bi se živelo- tu shvatiš da ti ne trebaju reči da bi govorio…

Nigde se nisam naslušao lepših i jasnijih kazivanja no tamo gde mi ih niko nije govorio.

Niko od živih…

Nisu samo crkve i manastiri svetinje, Srbine, jer gde prekopavaju grobove- zveri korenje Dečana, Gračanice, pećke anđelice, Deviča, Gorioča, Zočišta, Budisavca, Banjske, Arhangela, LJeviške…

Znaju zveri da je suština ono što je za nas vest- nije Kosovo i Metohija svetinja što je po zemlji razasuto onoliko Božije milosti i lepote, no što je pod zemljom oltara, kelija, krstionica, zvonika, priprata…više negoli na njoj!

Ne vekuje dečanski kamen na zemlji što je kamen, no što su kosti mučenika, stradalnika, svijene o koren, drže, ne daju, žive pod zemljom za ono za šta su postradali na njoj.

Znaju to zveri pa skrnave.

Kandžama i čeljustima prekopavaju jer gde kost ne puca od kamen no kamen od kost- tu je Srbinovo juče i sutra.

Danas je prolazno, magla pusta, no valja nam živeti juče za sutra, za istinski temelj inače ćemo kuće polagati na korenu maslačka…

Sve to zveri znaju bolje nego mi pa tuku o mrtve a mi, mi Kosovo i Metohiju slavimo u onoliko pesama a ni malo tišine.

Tišine koja kazuje sve, grobne tšine, Liturgijske, tišine u koju nisi mršnut već pozvan, tišine u kojoj čuješ i prađeda, i sebe i praunučad…

No, to je za nas vest, a Kosovo i Metohija svetinja onoliko koliko daleko od Kosova i Metohije možemo da zapevamo o njemu!

Dok se jednoga dana ne premetnemo u vest: „Bio jednom jedan narod blagosloven zavetnom svetinjom i…

„Bio jednom jedan narod…“- toliko za večerašnje vesti.

IN4S

CATEGORIES
Share This