Sa praznom kesom u rukama, Gospava iz Banjaluke, gotovo svakodnevno je u redu ispred javne kuhinje. Pokazuje šta je dobila u javnoj kuhinji.
-Jedan hljeb i ne znam šta je ovo. Neki namaz? Ne znam ni šta je, nisam ni vidjela – kaže. Gospava je bez primanja. Ćerka nezaposlena. Suprugova penzija dovoljna je samo da pokrije troškove režija. Loša finansijska situacija otežava njihov svakodnevni život. Ali se snalaze.
-Ja kuham u kući svojoj, što imam to napravim. Koliko vam znači jedan hljeb koji dobijete? Znači, kako ne znači. Njima hvala, šta mi god daju – kaže.
Zahvalan je i Marković Ranko. Iako, na štakama. Uz otežano kretanje. Po hljeb ili kesu makarona u javnu kuhinju dolazi svaki dan. Ručak napravi sam. Ne pada mu to kaže, teško. U “Mozaik prijateljstva” dolazi više radi druženja. Topla ljudska riječ od toplog tanjira, ponekad mu više znači.
-Dolazim više kada bude ručak da se družimo i kada ima muzika. Nije mi baš toliko za jelo, koliko je za druženje jer se volim družiti. Iako sam često sam, ali nađem uvijek neko društvo. Sve u svemu, super – kaže on.
Osim što “Mozaik prijateljstva” daje obroke, vodi korisnike javne kuhinje na druženja i izlete. I ove godine njih 40 i nešto obradovaće odlaskom na more. Smještaj su rezervisali, ali im je potrebna pomoć dobrih ljudi za hranu i prevoz, piše N1.
