Roditelji studenata u blokadama pričaju o svojoj deci. I plaču

“Plašimo se za njih, ali ne želimo da oni to vide, a pucamo od ponosa i to im svakoga dana pokazujemo”, pričaju za Nova.rs roditelji studenata u blokadama. Sa očima punim suza govore o svojoj deci, za koju kažu da ih nisu do kraja poznavali, što im je tek sada jasno i da im je teško kad ih gledaju kako se žrtvuju, ali da im je ipak srce puno, jer znaju da sve rade čiste duše i sa jasnim ciljevima, a uspeh su već doživeli, šta god da ih ubuduće čeka.

Prošlo je više od dva meseca od početka blokada fakulteta na svim univerzitetima u Srbiji. Podrška studentima nezaustavljivo raste, a sa njom i odgovornost i očekivanja javnosti, koja na pleća ovih mladih ljudi stavlja, čini se, preveliki teret. Ipak, do sada su pokazali da su spremni na lavovsku borbu i da ih ništa i niko neće zaustaviti na putu do cilja, odnosno – ispunjenja zahteva.

“Nijednom roditelju nije svejedno kad razmišlja o tome kako su mu deca dok su na blokadama. Oni su sad u poslu koji primarno nije bio njihov, nego naš. Ušli su u taj posao i traže da institucije rade. Oni trenutno nas edukuju i treba da nas je sve sramota što smo dozvolili da kao društvo dođemo do ovako visokog nivoa korupcije. Političari pokušavaju da prebace priču na politiku, ali studenti imaju jasne zahteve i oni su vezani za tužilaštvo”, kaže pisac Slavoljub Stanković, čije su dve ćerke, studentknje, na blokadama.

Jedna je treća godina, a druga – brucoškinja.

“Imam dve ćerke na Filološkom fakultetu. Jedna je treća godina i stipendistkinja je, dok je druga brucoškinja, koja je posle samo mesec dana studiranja ušla u blokade. Razumem dečju žrtvu i pomažem koliko mogu. Odnesemo na fakultet šta zatreba, to je sve što je u našoj moći, jer se tu ne pitamo mnogo. Kao roditelj, normalno je da strepim i da želim svojoj deci najbolje. Supruga i ja pružimo punu podršku, a period vaspitavanja je odavno završen. Sad je prosto takva situacija koju niko nije želeo. Ako je za utehu, ovo je nešto najlepše što se trenutno događa na planeti”.

„Ova deca su šampioni i znaju za velike stvari“

“Vrlo su motivisani i hoće nešto da naprave od svog života, a mi treba da im pružimo svu podršku da tako i bude. Ne boje se grešaka, rešavaju sve razgovorom, plenumski, otvoreni su i iskreni.  Divim se i uvek zaplačem pred tom čistotom. Oni su već uspeli. Pozdravljam od srca svu našu decu, sve te naše Hobite, koji nose teret svih nas na svojim mladim plećima. Mladost Srbije pušta glas cele generacije Z. Mislili smo da je to ‘z’ od zezanje. Zeznuli smo se. Ovo je generacija Zakon!”, naglašava Stanković.

Zajedničko svim roditeljima je da često zaplaču, ali od radosti.

“Nisam zabrinut za svoje dete, ponosan sam na nju. Istina je da plačem svaki dan, ali to su suze radosnice zbog toga što se, zahvaljujući njima, na horizontu vidi oslobađanje od jedne kriminalističke vlasti, koja je ne samo finansijski, već duhovno i kulturno uništavala ovu zemlju. Tome se konačno vidi kraj. Srećan sam zbog svog deteta, koje učestvuje u blokadama, na svom fakultetu i podržavam je koliko god mogu. Tu sam za nju, za sve njih, i jedva čekam da se ovo završi i da konačno prodišemo, iako donekle već jesmo”, kaže dr Danijel Raspopovoć, ortopedski hirurg, čija je ćerka studentkinja, buduća doktorka, na blokadama.

Ipak, ističe, da kao roditelj oseća grižu savesti.

“Strahovito mi je žao što smo na njih prebacili teret kojeg nas sad sve oslobađaju i verujem da svi odrasli, posebno roditelji, osećaju isto. Opet, tu smo za njih i radimo sve da im pomognemo. Kao društvo, zahvaljujući njima doživljavamo katarzu i emotivni preobražaj. Izgubili smo veru da može da nam bude bolje i da bilo šta u ovoj zemlji može da bude bolje. Vratili su nam nadu i veru i pokazali da je to i te kako moguće”, kaže doktor Raspopović, koji dok govori jedva uspeva da zadrži suze.

Završiće ono što smo mi započeli

Deca koja danas protestuju, završavaju posao svojih roditelja s kraja devedesetih godina prošlog veka.

“Postoji ozbiljan strah kod roditelja, ali nemam pravo da dozvolim da me taj strah koči, niti da bude vidljiv mom detetu. Naša su deca krenula prva, rukovodeći se svojom pameću i sposobnošću. Nije slučajno počelo sa ovom generacijom. Oni su deca nas iz 90-ih godina, vaspitali smo ih da čvrsto stoje iza svojih stavova i oni snažno osećaju potrebu za pravdom i slobodom”, kaže Jelena Mitić, diplomirani psiholog i nastavnica u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, čija je ćerka Anastasija, studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta, na blokadama.

Naša je dužnost i obaveza da stanemo iza njih, ističe Jelena.

“Kao roditelj se plašim jer vidim kako sistem odgovara na njihove zahteve, a svedoci smo da se svašta dešava u ovoj zemlji. Nije ovde pala samo nadstrešnica, već se svašta dešavalo. Oni su pokazali emociju, a uz njih i svi mi pokazujemo da smo emotivno i psihički zdrav narod, uprkos svim strahotama kojima smo svedočili”.

Posle borbe devedesetih, umorili smo se.

“Nakon demonstracija i borbe krajem prošlog veka, posvetili smo se poslovima, rađanju dece, postali smo egocentričniji i mislili smo da su naša deca preuzela taj egocentrični model. Mislili smo da su zauzeti samo sobom, okupirani internet podacima i instant rešenjima. Demantovali su nas i pokazali da znaju šta je patriotizam i da se razumeju u poreklo svoje države, nacije i da su ozbiljno spremni da dovrše naš posao”, kaže Mitić.

Ona dodaje da svi na svom zadatku treba sad da doprinesemo.

“Objedinjeni u zajedničkim ciljevima i u podršci moramo da pomognemo. Retko smo na istom mestu. Moje dete je sa svojim kolegama na fakultetu, a moj posao je da se bavim decom u gimnaziji, a u potpunoj smo blokadi. Nismo pasivni roditelji, već u okviru svoje profesije moramo da damo doprinos koliko možemo”, naglašava Jelena.

Kako brinu za svoje dete, brinu i za svu ostalu decu.

“Zabrinuta sam svakoga dana za sve studente, ali u isto vreme i ponosna. Moj sin je deo tog ideala kome svi težimo, a to je da postoji pravda pre svega i da je dostižna. Tako smo ga vaspitali i naučili i drago mi je da kad vidim da je izrastao u čoveka koji se bori za dobrobit ove zemlje, iz koje ne želimo da odemo”, kaže Mukadesa Delimeđac iz Novog Pazara, majka Davuda Delimeđaca, studenta Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Ona ističe koliko je ponosna na svoje dete i na svu decu koja se bore.

“Ovo jeste stvorilo neku dodatnu presiju, zbog koje sam u svakodnevnom strahu, ali i u komunikaciji sa njim. Međutim, kaže da imaju dovoljno hrane, da se čuvaju i izdržavaju, da su zapravo sve jači. Kad su izlazili na proteste, bila sam zabrinuta da će nešto da se dogodi jer se svašta dešava. Opet se uzdam u boga da dobre ljude čuva, a posebno decu, na koju mi roditelji mislimo i molimo se za njih”, kaže Davudova majka.

Nova.rs