Piše Ranko Pivljanin: Razapinju mitropolita Justina, hirotonišu Dragana J. Vučićevića i đakone iz „Informera“

Ima li ijedne institucije u ovoj zemlji da njena svrha i delovanje nije spala na entuzijazam pojedinca, koji će, posledično, u skladu sa „iskakanjem“ iz zadatih pravila nenormalnosti posle platiti cenu? Izgleda da nema. Najnoviji primer je vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu, gde je najhrišćanskiji i najljudskiji gest jednog njenog vladike, arhiepiskopa i mitropolita žičkog Justina, koji je pod krov manastira Studenica primio studente iz Novog Pazara koji pešače za Novi Sad izazvao dramu.

Tim postupkom je zaslužio „fatvu“ svoje crkvene organizacije koja mu sada šalje istragu, pretražuje poslovanje njegove eparhije, a sve pod nedremanim okom svemoćne Udbe koja ga nadzire. Valjda da ne pobegne, pridruži se šetnji ove druge grupe studenata koja je krenula iz Pazara, ili se odmetne u hajduke, ili da ne pređe u islam, pošto je mladost muslimanske veroispovesti ugostio u manastiru.

Udarili su na čoveka koji je na najlepši mogući način potvrdio bazične temelje hrišćanstva, poručujući da mu deca koja klanjaju nisu neprijatelji nego braća, sinovi i kćeri, isto kao i oni koji nose imena Miloš, Petar, Verica, Marija, Janko… Ne razdvajaju Isus i Muhamed ljude, nego to rade, zloupotrebljavajući njihovo poslanje, nauk i poruke, sitne ovozemaljske duše, koji se samo predstavljaju kao zaštitnici i brižnici nad ljudskim dušama i njihovim slabostima, a zapravo su, „dileri vere“ i mešetari, bliži vladarima i carevima, nego prorocima u čije ime nastupaju i iza čijeg nauka se zaklanjaju.

Duboko sam uveren da bi neki Justinov parnjak, njegovog integriteta i shvatanja vere i religije, iz islamskog reda, isto tako primio pravoslavnu decu na njihovom putu, ispunjavajući ono što se u islamu zove „merhamet“ a u prevodu znači milosrđe, saosećanje i dobročinstvo i osećaj brige za onoga ko je u nevolji.

I meni su takvi ljudi, bez obzira što sam hrišćanin, podjednako istinski verski poglavari i dok god se rukovode najsvetijim i najsvetlijim primerima milosrđa, svejedno mi je da li se krste ili klanjaju.

Oni su istinsko „svetlo vere“, oni su nada pomirenja, dokaz da nije sve otišlo dovraga i da vere, u svoj svojoj različitosti, ukoliko se poštuju njihovi izvorni principi i ideja nastanka, mogu i trebaju da spajaju a ne da razdvajaju ljude. Mi smo, na žalost, već decenijama svedoci nadmoći onih koji između vera, naročito hrišćanstva i islama, prave jendeke i od zvonika i minareta prave puškarnice.

I sad je jedan istinski božiji čovek i njegov poslanik na zemlji, vladika Justin, kojemu je očigledno takav način razmišljanja stran i nepojmljiv, došao pod udar onih kojima odgovaraju podele, koji bi da povlače linije između „nas“ i „njih“ i koji funkcionišu po principu što tenzičnije, što zategnutije, što posvađanije, što gore, to bolje. On je remetilački faktor, on iskače i zadatog obrasca širenja i održavanja omraze, jednom rečju – kvari im posao.

Hajde onda prokunite i izopštite iz Crkve i sve one divne ljude u Kraljevu, Mrčajevcima, Čačku, Kosjeriću, Divčibarama, Valjevu…i tako redom

I sada ga treba stigmatizovati, okaljati i „streljati“ za primer drugima kako još nekome ne bi palo na pamet da se osmeli na milosrđe i ljudskost, da protivreči zadatom obrascu svemoćnog vladaoca čija propaganda vređa pazarske studente, podsmeva se simbolima na njihovim zastavama, nazivajući ih „islamskim ekstremistima“, „zabrađenim hamasovcima“, optužujući ih da „žele da otcepe Sandžak, a Srbiju optuže za genocid u Gazi“ i izgovaraju sdijaset drugih gadosti, targetirajući decu koji su lojalni građani ove zemlje i koji na upečatljiv i iskren način pokazuju da im je do nje stalo. Devojku ogrnutu srpskom zastavom ne vide, ona je, valjda, samo pokriće za zločinački plan i čudi me da neki stručnjak „ljubankaranovskog“ profila do sada nije zaključio kako je ona ispod zastave opasana eksplozivom i samo čeka trenutak da se detonira uz uzvik „Alahu ekber“.

Ako će već neko „otcepiti Sandžak“, to neće biti Enes, Almas, Selma i njihovi drugovi, već to može uraditi nakazna i šovinistička politika čija su personifikacija Vučić i njegov guru Vojislav Šešelj. I kad su protestovali u svom gradu i kad su pešačili do Niša mladi pazarci su pokazali odanost ovoj zemlji i ostale su zabeležene reči jedne novopazarske studentkinje koja je, puna srca, rekla „Pokazali smo da smo deo Srbije“.

Za vladiku Justina oni nisu bili ni „hamasovci „ ni „ekstremisti“, nego mladi ljudi u plemenitoj misiji požrtvovanja da peške dođu u Novi Sad, namerno putujući zaobilaznim putevima kako bi videli još koji deo Srbije, iskreno se diveći njenim lepotama. On im je otvorio vrata manastira, njegovih konaka i svoje srce i umesto da bude slavljen i poštovan zbog svog postupka, crkveni vrh planira da ga osudi i kazni.

Hajde onda prokunite i izopštite iz Crkve i sve one divne ljude u Kraljevu, Mrčajevcima, Čačku, Kosjeriću, Divčibarama, Valjevu…i tako redom, koji novopazarske studente sačekuju raširenih ruku i sa istinskom radošću. Izopštite i sve nas koji hoćemo da živimo u slozi sa sugrađanima drugih vera i nacija, a Srbija je blagoslovena njima, a vi Sinod preselite u onu kuću Vojislava Šešelja u Hrtkovcima, u kojoj vašari i orgija najgori šljam. Proglasite i za svetilište onu šatorsku i režimsku sramotu u Pionirskom parku i ispred zgrade Skupštine, to jest ono što je kolega Ljubodrag Stojadinović lucidno krstio „zagađenim centrom palanke“ u koju su nam pretvorili Beograd i teritorijom pogubljenog vladaoca koju je „obeležio mokraćom rulje i teškim zadahom truleži“.

Hirotonišite Dragana J. Vučićevića i njegove informerske „đakone“ koji mesecima, svakodnevno i iz sata u sat šire mržnju, seju netrpeljivost i izgovaraju gnusobe od kojih se normalnom čoveku prevrće želudac. A vladiku Justina razapnite u direktnom prenosu njihovog Kolegijuma, uz obavezno prisustvo ovdašnjeg Pilata ( ne morate ni da ga zovete, sigurno ćete ga zateći, jer on tamo, maltene, svakodnevno boravi).

I samo jedno pitanje za kraj?

Da niste svi vi koji ovo zlo i naopako radite, plaćeni kao akteri i podizvođači nekog monstruoznog eksperimenta kojim se ispituje koliko daleko ludilo može da ide? Ovde mu, izgleda, granice nema.

Nova.rs