Pečenje rakije nikad niko nije mogao zabraniti

Kad se na selu srade, završe svi poslovi na imanju domaćini počinju, za mnoge najdraži, pristavljanje rakijskog kazana i pečenje rakije.  Prilika je to da se okupe prijatelji i komšije, proba prvljenac a zamezeti se  i pojede i poneki pečni krompir u vratri ispod vesele mašine.

Domaćin Sreten Arsić iz sela Bijelo Brdo kod Rudog zaokupljen je pečenjem rakije od šljiva madžarki ili požegača i mikavički po kojima je poznat ovaj kraj. Veli da je kod njega ove godine šljiva dobro rodila, da je puna šećera, da dobro baca i da je rakija prava meraklijska.

„Imao sam pet tona šljive, više vrsta, a komšija sa kojim pečem tri tone. Kazan je slovenački od sto litara, u jednoj turi izađe 20 litara meke rakije do 30 stepeni. Onda je prepečem i dobijem 50 stepeni, takva se pije u ovim krajevima“, kaže Arsić.

Rakija je piće koje nema rok trajanja i za njim uvijek postoji potreba pa se lako i proda.

„Pa podijelim rodbini, djeci, nosim je na veselja, svadbe, krštenja i babine.  I na daće se ponese litar rakije, takav je običaj a ostatak se proda“, dodaja Arsić.

Pečenje rakije nikad niko nije mogao seljaku da zabrani pa neće ni, kako kaže, Evropska unija. Ljudi su se  i poslije drugog svetskog rata, kad je džibra i rakija bila oporezovana, snalazili, krile je i noću pekli.

„Neće moći bez rakije i kazana u Evropsku uniju. Kad je Tito oporezovao i kazan i džibru i rakiju mi smo kace krili po šikarama, u stogovima sijena i tako varali poreznike. I opet se peklo i pilo, bogami“, zaključuje Arsić.

Na selu je uvijek bio običaj da, kad iznenada, gost stigne pred kuću domaćica pripremi kafu, kocku šećera i vodu a domaćin iz bureta natoči flašu najbolje rakije. Za zdravlje i birićet, valja se.

(BN) Foto: BN